Povratak Putina na svetsku scenu sa “sirijskim gambitom”, ali rizici ostaju

Autor: Carl Schreck (Priredio: Dragan Štavljanin)

Ekspanzivna spoljna politika ruskog predsednika Vladimira Putina omogućila mu je delimičan izlazak iz izolacije u kojoj se našao zbog uplitanja u Ukrajinu. Međutim, pošto se ne nazire kraj zapadnim sankcijama a nema ni garancija da će kampanjom bombardovanja u Siriji ostvariti željeno, Rusija će se suočiti sa mnoštvo rizika u Novog godini zbog Putinovih ofanzivnih poteza.

U decembru 2014. američki predsednik Barak (Barack) Obama je rekao, povodom upada ruskih snaga u Ukrajinu, da je Putinova politika “okrenuta prošlosti” i da “vodi potpunoj međunarodnoj izolaciji Rusije”.

Ako je ekspanzionizam Kremlja prošle godine doveo do izolacije Rusije, onda je Putinu takva politika ove godine omogućila delimičan povratak na međunarodnu scenu. ​

Međutim, on ulazi u 2016. sa zapadnim sankcijama i, čini se, beskonačnim padom cena nafte što itekako pogađa rusku ekonomiju, ugrožavajući njenu diplomatiju koja u velikoj meri koristi izvoz energije kao polugu. Istovremeno, neizvestan je krajnji domet ruskih vazdušnih udara u Siriji.

Od vojne intervencije u Siriji pa do insistiranja na formiranju međunarodne koalicije za borbu protiv terorizma nakon napada u Parizu u novembru, Putin se vratio na svetsku scenu posle izolacije zbog aneksije Krima 2014. i žestokih sukoba ukrajinskih snaga i proruskih separatista na istoku ove zemlje, kaže za RSE Stefan Mejster (Meister) iz berlinskog Centra Robert Boš (Bosch) koji prati zbivanja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, Rusiji i Centralnoj Aziji.

​“Glavno dostignuće Putina u 2015. je da se vratio na međunarodnu scenu, da je manje više prihvaćen kao političar sa kojim moramo da razgovaramo, koji može čak da nam pomogne u drugim krizama ako izuzmemo ukrajinsku. Mislim da je izolacija u kojoj se Putin našao u 2014-oj i na početku ove godine, manje više okončana”.

Međutim, svako manevrisanje nalik na šahovski gambit – koje ima za cilj da prikaže Rusiju kao neizbežnog aktera u prevazilaženju građanskog rata u Siriji i jednog od lidera u zajedničkoj borbi protiv terorizma – skopčano je sa rizicima.

Vazdušni udari koje je Rusija započela 30. septembra protiv protivnika režima u Damasku, uključujući “Islamsku državu” ali i umerenije pobunjeničke grupacije, izazvali su nezadovoljstvo zapadnih i zalivskih zemalja koje smatraju da je cilj intervencije Kremlja pre svega da ojača svog bliskog saveznika, predsednika Sirije Bašera al-Asada.

Istovremeno, ova intervencija preti i da dodatno finansijski iscrpi rusku ekonomiju koja se već suočava sa mnoštvo teškoća, zatim da ustalasa njenu sunitsku muslimansku manjinu, koja je najveća u zemlji, i poveća rizik od terorizma na domaćem terenu.

S druge strane, neočekivani događaji kao što je obaranje ruskog aviona od strane turskih snaga u blizini sirijske granice 24. novembra, mogu da izazovu nesagledive geopolitičke posledice kao što je razdor između Ankare i Moskve.

Mada je Putin možda manje izolovan nego na početku 2015, ruski građani su sve izolovaniji. Putin je zabranio letove ka letovalištima na Crvenom moru u Egiptu nakon pada ruskog aviona na Sinajskom poluostrvu za šta su odgovornost preuzeli militanti “Islamske države” tvrdeći da su postavili bombu u znak odmazde zbog vazdušne kampanje Moskve u Siriji.

“Ne mislim da se Rusija u potpunosti izvukla iz izloacije u koju ju je gurunuo Putin politikom u Ukrajini. U pravu ste, Rusija je sve aktivnija u Siriji. Rusija je uvek bila uključena u događaje od globalnog značaja”, kaže za RSE Celest Valander (Celeste Wallander), direktorka departmana za Rusiju i Centralnu Aziju u Obaminom Nacionalnom savetu za bezbednost.

Takođe, ruske akcije u Siriji očito nisu ubedile SAD i EU da ukinu sankcije Moskvi zbog njenog uplitanja u zbivanja u Ukrajini.

“Apsolutno nema trgovine. Rusija ne može da koristi saradnju u borbi protiv terorizma u Siriji kako bi podstakla bilo kakvu promenu naše jasne strategije i politike u Ukrajini”, kaže Valander.

Međutim, sve intenzivnija Putinova intervencija u Siriji omogućila je povratak Rusije kao važnog aktera u politici na Bliskom istoku, “podsetila je mnoge da se sa Rusijom mora računati”, a što ima “veliki legitimizirajući efekat, odnosno podršku kod kuće”, ističe u intervjuu za RSE Mark Galeoti (Galeotti), profesor na Univerzitetu u Njujorku i stručnjak za ruske službe bezbednosti.

“Za sada – to može da podseća na nekoga ko je iskočio kroz prozor i kaže da je u redu sve dok ne padne na zemlju – ali u najmanju ruku, pokazuje se veoma uspešnim u činjenju onoga što želi. Intervencijom u Siriji Rusija se vratila na međunarodnu scenu kada je reč o Bliskom istoku. Istovremeno, Asadov režim na taj način dobija veću šansu da postane partner u koaliciji protiv ISIS”.

Putinova spoljna politika u 2015. bila je usredsređena na “suočavanje sa posledicama iz 2014”, smatra Galeoti.

“Ključno pitanje je bilo kako prevazići isprepletene probleme ekonomskih sankcija i sve jače izolacije. Najočigledniji primer tog pokušaja je avantura u Siriji”, dodaje Galeoti.

Putin je iskoristio sirijsku krizu i dva teroristička napada za koje je odgovornost preuzela “Islamska država” – ubistvo 130 civila u Parizu 13 novembra i obaranje ruskog aviona u kome je poginulo 224 putnika i članova posade – da bi ojačao svoju diplomatsku poziciju.

Možda je najočiglednija razlika u Putinovoj poziciji na međunarodnoj sceni u 2014-oj i 2015-oj u njegovom tretmanu na godišnjim samitima G20.

On je napustio skup ove grupacije krajem 2014. u Brizbejnu pre nego što je završen zbog žestokih kritika. Australijski premijer Toni Abot (Tony Abbott) obrušio se na Putina zbog obaranja malezijskog aviona MH17 u vazdušnom prostoru Ukrajine u julu 2014. Kijev i zapadne vlade su okrivile proruske separatiste za incident.

Istovremeno, tadašnji kanadski premijer Stiven (Stephen) Harper je poručio Putinu:

“Pretpostavljam da ću se rukovati sa vama, ali želim samo jedno da vam poručim: Treba da se povučete iz Ukrajine”.

Međutim, ovakvog konfrontirajućeg tona praktično nije bilo na samitu G20 u novembru u turskom gradu Antalija, gde je Putin razgovarao sa Obamom i mnogim drugim liderima i izgledalo je da su se Rusija i Zapad približili sporazumu o okončanju građanskog rata u Siriji.

U međuvremenu, američki državni sekretar Džon Keri (John Kerry) susreo se sa Putinom u maju u Sočiju – što je njegov prvi put u Rusiju nakon izbijanja sukoba u Ukrajini u kojima je stradalo više od devet hiljada ljudi. Keri je ponovo posetio Rusiju u decembru. Takođe, francuski predsednik Fransoa Oland je iznenada posetio Moskvi nakon masakra u Parizu. On je zatražio od Rusije i SAD da sarađuju u cilju pobede nad “Islamskom državom” u Siriji.

​ “Ako se analizira kako je Oland odmah došao u Moskvu nakon napada u Parizu, kao i pozitivne vibracije na tom sastanku, smatram da u velikoj meri potvrđuje da je Putin, u stvari, demonstrirao da postoje mnogo gori delovi sveta nego što je Rusija i da njena izolacija može da izazove probleme, odnosno da se svet lišava nje kao veoma korisnog aktera”, smatra Galeoti.

Uoči poslednjeg Kerijevog puta u Moskvu, Valander je istakla da je pojačana saradnja SAD sa Rusijom u Siriji u 2015-oj deo Obamine diplomatije dvostrukog koloseka prema Rusiji. To znači da se Rusija još nije “u potpunosti izvukla iz izolacije u koju ju je Putin uvalio kao rezultat njegove politike u Ukrajini”.

Valander dodaje da je Rusija sve aktivnija u Siriji i da je bila uključena u pitanja od globalne važnosti.

“Uvek smo pravili izuzetke u odnosu na našu generalnu politiku izolacije Rusije u slučajevima od globalne kao i od važnosti za nacionalnu bezbednost (SAD). Rusija ima priliku da bude od pomoći u Siriji, u okončanju građanskog rata, što je nužan korak da bi se porazio IDIL”, ističe Valander.

Nakon susreta sa Putinom u decembru, Keri je odgovorio na pitanje o Obaminoj oceni pre godinu dana da je Rusija izolovana zemlja.

“Naša politika nije da izolujemo Rusiju. U tom specifičnom trenutku, taj (Obamin) stav je iskazivao trenutno stanje stvari. Međutim, mi stalno ukazujemo da će stanje u svetu biti bolje kada Rusija i SAD pronađu zajednički jezik i budu u stanju da rade usaglašeno”.

Na ruskoj političkoj sceni antizapadna politika, koja je dostigla vrhunac u vreme sukoba u Ukrajini, možda neće nestati sledeće godine.

S obzirom da se u septembru 2016. održavaju parlamentarni izbori, “to će biti godina sa određenom količinom nužne nacionalističke, bombastičke retorike”, smatra Galeoti.

Međutim, Kremlj će verovatno tražiti način da se izvuče iz “kolosalne greške”, a što je postao ćorsokak u Ukrajini, dodaje Galeoti. “Mislim da će Rusija nastojati da obnovi veze (sa Zapadom), da se oslobodi dela sankcija”, dodaje američki ekspert.

Stefan Mejster smatra da će Putin nastojati da iskoristi izazove sa kojima se suočava EU.

​“Evropska Unija je pod sve većim pritiskom populističkih pokreta. Putin se možda nada da mu uspon populista na starom kontinentu može osigurati prijemčivu publiku za njegovo nastojanje da smanji tenzije u odnosima sa Zapadom. U nekoliko članica EU sledeće godine se održavaju izbori, što znače da ćemo morati još više da se pozabavimo našim unutrašnjim pitanjima, kao što je priliv izbeglica, što će biti sve veći izazov za evropski blok. Mislim da to otvara prostor Putinu za nove dobitke i uticaj u Ukrajini i drugim postsovjetskim zemljama. Smatram da 2016. može čak biti uspešnija godina za Putina”, ističe nemački ekspert.

Međutim, postoji i pritisak u suprotnom smeru. Naime, nekoliko članica EU protivi se planu Rusije za gradnju novog, drugog gasovoda prema Nemačkoj – Severni tok 2. One smatraju da će to ojačati poziciju Moskve u korišćenju energije kao političkog oružja i podriti jedinstvo evropskog bloka. Pogoršanje odnosa sa Turskom takođe otežava napore Rusije da proširi mogućnosti za izvoz energije u Evropu.

U međuvremenu, osim rata u Ukrajini, ruski vazdušni udari u Siriji povećavaju rizik da Moskva bude optužena za ubistvo civila u inostranstvu, što se retko dešavalo nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991.

Svrstavajući se uz Iran kao i libanski Hezbolah, koga podržava zvanični Teheran, Putinova intervencija u Siriji skopčana je sa rizikom da se Rusija uvuče u istorijski sukob šiita i sunita.

“Putin nije dobar strateg. On dira u osinje gnezdo sunita koji su besni na njega. Putin je već imao problem na domaćem terenu sa islamskim terorizmom, a sada i sa ekstremistima izvan zemlje imajući u vidu da je ISIS preuzedo odgovornost za obaranje ruskog putničkog aviona na Sinaju”, kazao je Strob Talbot (Strobe Talbott), bivši zamenik američkog državnog sekretar a sada predsednik Instituta Brukings (Brookings).

Vojni analitičar Edvard Lutvak (Edward Luttwak) kazao je, međutim, za RSE da je “Putin dovoljno snalažljiv tako da će izbeći katastrofu koja mu se približava”.

Tokom sureta sa američkim poslovnim ljudima u decembru 2014, Obama je oštro kritikovao Putinovo upravljanje Rusijom, mada, kako je istakao, Vašington nastavlja da nudi Rusiji “put za diplomatsko rešenje” u sukobima u Ukrajini.

Godinu kasnije, po rečima Celest Valander, ovaj put je “i dalje otvoren” i Vašington očekuje da se mirovni proces iz Minska – kojim se nalaže da Rusija povuče svoje trupe iz Ukrajine i prepusti kontrolu granice vlastima u Kijevu – primeni “početkom 2016”, što je izvesno odlaganje u odnosu na prvobitno predviđeni rok 31. decembar 2015.

Na pitanje da li je Obama sada optimističniji kada je reč o odnosima sa Rusijom nego pre godinu dana, Valander ističe da je američki predsednik verovatno “na istim pozicijama zato što mi i dalje insistiramo da Rusija ispoštuje svoje obaveze i bude konstruktivan akter u Ukrajini.

“I dalje smo zabrinuti zbog poteza Rusije i njenih problematičnih odluka. Puna primena sporazuma iz Minska bi značila da se Rusija vratila na pravi put, odnosno da može biti dobar sused i evropski partner. Međutim, takav zaokret se još ne nazire, iako ga ne isključujemo”, zaključuje Valander.