Nakon što je brutalno oteran iz Beograda, u koji se za života nikad nije vratio, čuveni jugoslovenski pisac Mirko Kovač simbolično je ponovo posetio grad u kojem je decenijama živeo i stvarao. Njegova posthumno objavljena knjiga „Vrijeme koje se udaljava“ (Fraktura, Zaprešić 2013) predstavljena je u četvrtak u Ustanovi kulture Parobrod. Na promociji su učestvovali Nedžad Ibrahimović, pisac i književni kritičar iz Tuzle, Filip David, pisac i Kovačev bliski prijatelj, te Seid Serdarević,glavni urednik izdavačke kuće Fraktura koja je objavila ovu i sve prethodne knjige Mirka Kovača.
„Vrijeme koje se udaljava, jest ono što dolazi.“ Ovo je moto kojim pisac otvara i zatvara svoju testamentarnu, nezavršenu knjigu. Kroz roman-memoare, kako je autor u podnaslovu opisao knjigu, defiluju istorijske ličnosti sa kojima se Kovač sretao tokom života. Iako centralno mesto zauzima Beograd, smenjuju se i drugi toponimi zemlje koja sada postoji samo u fikciji.
I u ovom, kao i u prethodnom romanu „Grad u zrcalu“, Mirko Kovač se poigrava sećanjima, naglašavajući njihovu nestalnost. Dokumentarno tako postaje fikcija, kaže Seid Serdarević.
„Koliko god ovdje ima mnogih stvarnih momenata, toliko je Kovač to uspio apsolutno fikcionalizirati i mi ovdje doživljavamo glavnog junaka, njegovu suputnicu, njegove prijatelje, stvarne osobe iz literarnog života – kao književne likove, kao osobe bez kojih ne bi bilo te jugaoslavenske scene. Bez kojih ne bi bilo onoga što ta Jugoslavija u svom najboljem smislu jest bila“, kaže Serdarević.
Mirko Kovač je pisac koji je od prvog romana „Gubilište" bio u sukobu s ideologijom i autoritetima – bilo da su dolazili iz komunističkog ili kasnije iz nacionalističkog miljea, podseća Nedžad Ibrahimović. Stoga ovaj bosanskohercegovački pisac, koji je magistirao na Kovačevim delima, „Vrijeme koje se udaljava“ čita kao sasvim ličnu dramu o osećanju vlastite smrtnosti.
„Ta drama da je život prošao u takvom jednom okruženju, u takvom jednom sukobu sa svijetom, sa autoritetima – a, znamo koliko ova područja vole autoritete i obožavaju ’zlatnu telad’ – je zapravo ogroman impuls da se porazmisli o drami osobnosti, o drami privatnosti, o drami vlastitog života. U ovom romanu-memoarima ja tu vidim romanesknost. Ja prepoznajem dramu čovjeka koji osjeća da se bliži kraj njegova života“, ističe Ibrahimović.
Da završi svoj poslednji roman sprečila ga je bolest. Uprkos tome, „Vrijeme koje se udaljava“ je zaokružena celina, kaže Seid Serdarević. Kako se knjiga primiče kraju, primećuje se da je autoru teško da piše o periodu koji je označio poslednje poglavlje njegovog života u Beogradu, dodaje Serdarević.
„Roman je, po nekim našim razgovorima, trebao imati taj, mogli bismo reći gotovo apokaliptični kraj, gdje sve nestaje“, kaže on.
Takav završetak ove knjige jasan je ako znamo da je autor „Malvine“ i „Kristalnih rešetki“ početkom devedesetih bio primoran da napusti Beograd, jer se našao na spisku onih koje je trebalo likvidirati i oteti im stan. Kovača i njegovu suprugu iz Beograda je ispratio prijatelj i kolega Filip David.
„Na Slaviji, Mirko se sa Bobom ukrcao u jedan autobus koji je preko Mađarske išao u Hrvatsku", priseća se David. "Išao je u Istru, u neizvesnost. Nije imao ništa određeno, osim opomene iz nekih diplomatskih krugova da što pre mora da napusti Beograd, ako želi da sačuva živu glavu. Meni su suze išle na oči u tom trenutku, jer mi je odlazio jedan od najdražih, možda i jedini od prijatelja koji su mi ostali.“
Kovač do smrti od Beograda i Srbije nije dobio izvinjenje, baš kao što ni njegovi eseji posle rata nikada nisu zainteresovali nijednog ovdašnjeg izdavača, podseća David.
„Čitajući te eseje mi zapravo možemo shvatiti zašto nam se dogodilo sve ono što nam se dogodilo, zašto je bilo toliko zločina, toliko tragedija na ovim našim prostorima. Izgleda da kao sredina nismo spremni još uvek da prihvatimo jednu takvu literaturu", kaže Filip David i zaključuje:
"Ali, evo, ovo veče ovde sa svima vama ja doživljavam, ipak, kao njegov povratak, kao nadu da će Mirko i u ovoj sredini, gde još uvek ima puno dobrih i vernih čitalaca, zauzeti mesto koje ima u svim književnostima u regionu, a to je najviše mesto jednog sjajnog pisca koji čini čast sredini u kojoj je radio i živeo.“
Mirko Kovač rođen je 1938. u Perovićima, kod Bileće. Do svoje smrti 2013, a i nakon nje, pripadao je svima i nikome. Pripadao je „bratstvu pisaca“.
