Ako se po jutru dan poznaje, onda će ova godina na Balkanu biti još turbulentnija nego prethodna. Naime, dok se još slavila Nova godina, ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić je najavio recipročne mere prema Makedoniji i Crnoj Gori zbog njihove podrške članstvu Kosova u UNESKO-u.
U Francuskoj je uhapšen bivši kosovski premijer Ramuš Haradinaj, koga Srbija tereti za ratne zločine. Čak ni verski praznici ne mogu da prođu bez trzavica. Tako je na prijemu u Zagrebu na Badnji dan uoči pravoslavnog Božića, predsednik Srpskog nacionalnog veća Milorad Pupovac, kao domaćin, ukorio gosta, hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, zbog sve težeg položaja Srba i jačanja ustaštva, koji je uzvratio izjavom o velikosrpskoj agresiji. Istom prigodom je izaslanik Aleksandra Vučića kazao da će Srbija svim raspoloživim sredstvima štititi Srbe u Hrvatskoj, što je izazvalo konsternaciju tamošnjih vlasti koje su to okvalifikovale kao “miloševićevsku retoriku”.
Obeležavanje dana Republike Srpske u ponedeljak, uz prisustvo predsednika Srbije Tomislava Nikolića i ostalih visokih zvanica iz Beograda - uprkos stavu Ustavnog suda BiH da je to neustavan praznik – svakako je događaj sa najdalekosežnijim posledicama.
Dvostruka politika Srbije prema BiH
Vlasti u Banjaluci se ne obaziru previše na stavove legalnih institucija BiH, uključujući i Ustavnog suda, za koga tvrde da je u funkciji samo bošnjačkog naroda, te kao argument navode da su članovi najvišeg pravosudnog tela i nekoliko bivših funkcionera SDA Bakira Izetbegovića.
Predsednik RS Milorad Dodik se očito oseća osokoljen podrškom Srbije, pa je u intervjuu u centralnom dnevniku javnog servisa RTS u nedelju dobio priliku da saopšti da je “BiH zemlja koja nema šansu da uspe te da je rešenje u mirnom razlazu”.
Zvanični Beograd od kraja rata vodi dvostruku politiku prema BiH. Deklarativno podržava njen teritorijalni integritet dok, koristeći klauzulu iz Dejtonskog sporazuma o specijalnim vezama, na dnevnoj bazi jača odnose i saradnju na svim poljima sa RS, koja se prećutno doživljava kao neka vrsta kompenzacije za gubitak Kosova.
Dakle, zvanični Beograd sve vreme hoda po “tankoj žici” između formalne podrške očuvanju BiH i, istovremeno, jačanja RS. Samo u govoru Tomislava Nikolića u Banjaluci ima najmanje nekoliko protivrečnih stavova koji se mogu iščitavati na različite načine - i kao potpora samostalnosti srpskog entitta ali i opstanka BiH, da se ne bi izazvao odijum, pre svega EU čijem članstvu Srbija teži.
"Ja volim BiH, želim joj svako dobro i napredak, ali neka se ne zanose neki u Sarajevu da ima uspešne BiH bez uspešne RS. Ne može, nema ni uspešne RS bez uspešne BiH…Kad bismo mi pravili RS da nije došlo do razbijanja srpskog naroda? Nekima smeta RS zato što svojim postojanjem podseća da ima Srba u BiH, da nije uspeo plan da oni nestanu, zato što ima specijalne veze sa Srbijom koje niko nikada neće uspeti da prekine", kazao je Nikolić.
Evidentno je da postoji neka vrsta konsezusa ne samo srpskih vlasti, već i ostalih nacionalnih institucija te znatnog dela intelektualne elite da je nakon poraza tokom 1990-ih, u ovoj fazi najvažnije očuvati duhovno, kulturno i političko jedinstvo među Srbima na prostoru bivše Jugoslavije, nadajući se da će se u nekom povoljnijem međunarodnom okruženju ukazati prilika za revizijom nekih rešenja nakon ratova i raspada Jugoslavije.
To potvrđuje i izjava Tomislava Nikolića na pomenutoj proslavi u Banjaluci.
„Svi koji nešto u Srbiji danas nešto odlučuju – svi žele da smo produbimo, da samo pojačamo naše specijalne veze, i one naše najintimnije i najsakrivenije želje i ideje. O njima moj brat Mile govori otvoreno, a ja nekako razmišljam da čovek možda može kao zmija uz drvo da se popne.“
Očito je da se u pojedinim krugovima u Srbiji i RS procenjuje da će sa dolaskom Donalda Trampa na čelo SAD početi da duvaju neki povoljniji vetrovi koji će na duže staze omogućiti ostvarivanje tih zamisli. To je verovatno račun bez krčmara. Međutim, problem je što će politika na takvim premisama samo voditi zaoštravanju situacije.
Poternice kao igranje “žmurke”
U međuvremenu, Srbija insistira na poternicama za ratne zločine raspisanim pre više od 10 godina. Najnoviji slučaj je hapšenje prošle sedmice u Francuskoj bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, koji će verovatno biti pušten iz pritvora, kao što se desilo i prilikom njegovog privođenja pa oslobađanja u Sloveniji 2015.
Po istom obrascu su hapšeni i puštani ratni član Predsedništva Bosne i Hercegovine Ejup Ganić 2010. godine u Londonu, bosanski general Jovan Divjak u Beču 2011, sadašnji predsednik Kosova Hašim Tači 2003. u Mađarskoj, te još nekoliko nižerangiranih političara i policijskih funkcionera.
Slučaj Haradinaj je specifičan jer je oslobođen optužbi u Haškom tribunalu. Takođe, ove godine počinje da radi međunarodni Specijalni sud za ratne zločine Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), čiji je Haradinaj bio jedan od komandanata, pa ako Srbija ima neke od dokaza koji nisu prezentirani Haškom tribunalu, bilo bi u njenom interesu da ih dostavi ovoj instituciji. Na taj način bi eventualna presuda Haradinaju imala mnogo veću težinu nego u slučaju i da ga čak Francuska izruči Beogradu, koji bi mu potom sudio, a što bi se u regionu i svetu doživelo kao politički proces.
Kontradiktorno je da se Srbija poziva na Ujedinjene nacije kada joj to odgovara, na primer na Rezoluciju 1244 koja je statusno neutralna u slučaju Kosova, ali ima odbojan stav prema Haškom sudu koji je osnovala ta ista svetska organizacija.
Jasno je i zvaničnom Beogradu da niko neće biti izručen po poternicama koje je raspisao, te da će to samo izazvati odijum i tenzije u regionu. Međutim, ovi potezi su deo nastojanja Srbije da osnaži narativ da su i pripadnici srpskog naroda bili žrtve ratova 1990-ih, ali da za to skoro niko nije odgovarao, dok se u Hagu uglavnom sudilo Srbima. Jasno je da će malo ko sa strane imati razumevanja za takav narativ. Međutim, on je i namenjen pre svega za unutrašnje potrebe jačanja nacionalne kohezije srpskog naroda, koji se našao u više država nakon raspada bivše Jugoslavije.
Nerecipročni reciprocitet
Izjava Ivice Dačića da će Srbija uvesti politiku reciprociteta prema zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova i njegovo članstvo u UNESKO-u okvalifikovana je kao pokazivanje “mišića slabijima” jer je pomenuo samo Makedoniju i Crnu Goru a ne i druge zemlje regije, poput Slovenije sa kojom Beograd nastoji da uspostavi veoma dobre odnose, ili sada veoma blisku Orbanovu Mađarsku, a kamoli velike sile poput SAD, Nemačke ili Francuske.
Dačićeva izjava se može tumačiti i kao testiranje efekata globalnih političkih promena po region, ali i pritisak na Makedoniju i Crnu Goru da ne glasaju ponovo za prijem Kosova u UNESKO, kao što su to učinile 2015. Naime, tada je Kosovu nedostajalo samo tri glasa da postane član ove organizacije, pa vlasti u Beogradu uviđaju da moraju da krenu u diplomatsku ofanzivu uoči novog glasanja koje se očekuje ove godine. Istovremeno, porukom Makedoniji da od sada neće koristiti njeno ustavom definisano ime, Srbija želi da pridobije Grčku, koja je u prethodnom glasanju bila uzdržana. Treba pomenuti i bojazan zvaničnog Beograda da bi levičarska grčka vlada Aleksisa Ciprasa - pod pritiskom EU od koje očekuje ogromnu finansijsku pomoć – mogla da promeni stav i prizna Kosovo.
Dakle, netačne su tvrdnje da je Dačićeva izjava namenjena isključivo za unutrašnjopolitičke potrebe jer nastoji da se pozicionira za predstojeće izbore, što bi značilo da je u ovom slučaju nastupio kao solo igrač bez saglasnosti Aleksandra Vučića.
Naime, Ivica Dačić je na političkoj sceni još od 1990-ih kao portparol Miloševićevih socijalista i uvek je znao da se racionalno postavi, prilagođavajući se trendovima, bilo kada je napravio proevropski zaokret ulaskom u koaliciju sa demokratama Borisa Tadića, bilo sada kada igra na naglašenu nacionalnu kartu i slovi kao ruski čovek.
Čak i ako je dao ovu izjavu bez direktnog dogovora sa Vučićem, teško je poverovati da srpski premijer sada zbog toga oseća nelagodu. Štaviše, ta izjava se može posmatrati kao deo politike vlasti u Srbiji koja igra na više koloseka – uključujući i evropsku, ali i rusku kartu.
Frustracije zbog Jugoslavije
Istovremeno, Dačićevu izjavu da je Srbija dala sve za Jugoslaviju i da je tu pogrešila, deli većina Srba. Oni smatraju da je bilo bolje da su Pašićeva Vlada i regent Aleksandar - umesto što su Niškom deklaracijom na početku rata proklamovali cilj stvaranje zajednice Južnih Slovena - okrenuli proširenju tadašnjih granica Srbije.
Pritom se pozivaju na nezvanični, tajni dokument – Londonski ugovor – kojim su članice Velike Antante nudile Italiji delove Hrvatske i Slovenije kako bi pristupila ovom bloku u ratu protiv Nemačke i Austro-Ugarske sa kojima je u početku bila u savezu. Pomenutim dokumentom predviđeno je da Srbiji pripadne BiH i delovi Hrvatske.
Ovaj ugovor nije realizovan između ostalog i zbog protivljenja predsednika SAD Vudroa Vilsona tajnim diplomatskim dogovorima velikih sila, koji se istovremeno zalagao za pravo naroda na samoopredeljenje.
Zanimljivo je da tadašnji srpski političari nisu ni znali za sadržinu pomenutog dokumenta do pred sam kraj Prvog svetskog rata.
Bez obzira što je bilo nerealno ostvarenje Londonskog ugovora, niti su velike sile pitale Srbiju šta želi – on je postao neka vrsta mita, maltene „novo Kosovo“ u smislu poraza, ali ne vojničkog već srpske razboritosti i samosvesti, zbog čega se, prema takvom tumačenju, Srbima „dogodio Jasenovac, a onda i ratovi 1990-ih“.
Zato u Srbiji smatraju da nije bilo Jugoslavije, Slovenija i Hrvatska ne bi postojale kao politički entitet, ali da su je iskoristile za nacionalnu emancipaciju i stvaranje samostalne države. To se u Srbiji doživljava kao zabijanje noža u leđa, a Jugoslavija kao velika zabluda srpskog naroda.
Naravno, države nisu okoštale tvorevine koje se ne menjaju i večno traju. Međutim, u Srbiji zaboravljaju da je težnja da svi Srbi žive u jednoj državi mogla da se ostvari samo u zajednici kao što je bila Jugoslavija. Zato su 1980-ih njeni lideri morali da povedu računa da svojim postupcima ne dovedu do razbijanja zajedničke države. Naime, tačno je da su separatizmi drugih naroda odigrali značajnu ulogu u raspadu Jugolsavije. Međutim, to jačanje separatizama je u velikoj meri ubrzao srpski nacionalizam sa dolaskom Miloševića na vlast koji je hteo Jugoslaviju po meri srpskih interesa. Dakle, ona je mogla da opstane samo razboritom politikom i spremnošću na kompromis svih u mnogo tolerantnijoj atmosferi. No, u okolnostima uzavrelih strasti niko nikome nije verovao, nije bio spreman na kompromis i insistirao je na maksimalističkim pozicijama, što je imalo katastrofalne posledice.
Istovremeno, Dačićeva izjava je dublji izraz nezadovoljstva i frustracije u širem nacionalnom bloku da su Srbija i srpski narod najveći gubitnici ratova 1990-ih jer su ostali bez delova teritorije sa kojom su ušli u Jugoslaviju nakon Prvog svetskog rata - Makedonije, Kosova i Crne Gore. Jedino je ostala Vojvodina. Takođe, da se sadašnji krhki mir održava na štetu interesa srpskog naroda.
Kao i 1980-ih i tokom rata, Srbija je opet u sporu – bolje rečeno sve vreme - sa manje više svim državama sa prostora bivše Jugoslavije, osim sa Slovenijom sa kojom se najpre sukobila po dolasku Miloševića na vlast.
Za razliku od tog vremena kada je Srbija bila doživljavana kao svetski „parija“, zvanični Beograd smatra da sada ima mnogo bolji imidž i međunarodnu poziciju što bi trebalo da potvrdi i stav EU da je Srbija ključna za stabilnost regiona. Srpski zvaničnici to tumače kao priznanje Brisela da njihova zemlja prednjači u reformama i pozitivnim procesima. Međutim, taj stav treba iščitavati i kao zabrinutost EU koja uviđa da opet jačaju sukobi Srbije sa gotovo svim državama sa prostora bivše Jugoslavije, koji lako mogu da izmaknu kontroli.
Srpska elita očito ima problem sa razumevanjem “istorijskog trenutka”. Kao što je Milošević prekasno shvatio šta donosi pad Berlinskog zida, tako sadašnje vlasti u Beogradu preuranjeno i nestrpljivo reaguju na tektonske promene na međunarodnoj sceni, procenjujući da im one idu u prilog. Istovremeno, to se doživljava i kao satisfakcija za srpski narod koji je, kako se tvrdi, često bio “žrtva neprincipijelne politike Zapada”, a koja se sada dovodi u pitanje.
Međutim, to je jalova i, istovremeno, rizična računica koja može ceo Balkan opet da gurne u velike nevolje.
Facebook Forum