Autorka: Jasmina Lazić
Ako tražite izazov za mozak, učenje jezika je prava stvar. Svi mi imamo različite sisteme memorisanja informacija, a učenje jezika zahteva kompletan angažman: aktiviranje proceduralne memorije, zaslužne za fino programiranje mišića lica i jezika, kako bismo postigli perfektan akcenat, ali i deklarativne memorije, zahvaljujući kojoj pamtimo činjenice.
Da biste važili za nekoga ko tečno govori strani jezik, potrebno je da znate najmanje 10.000 reči tog istog jezika. O gramatici da ne pričamo. I naravno, ukoliko ne želite da zvučite kao robot koji muca te reči i rečenične strukture, one vam moraju biti na vrh jezika u deliću sekunde, a to znači da trebaju biti programirani i u „eksplicitnoj“ i u „implicitnoj“ memoriji.
Sva ova mentalna gimnastika se na kraju, ipak, isplati. Brojne studije su, naime, pokazale da višejezičnost poboljšava memoriju što znači – odlaganje demencije, koja je kako starimo – neizbežna. Ispostavilo se da se kod onih koji govore dva jezika demencija dijagnostikuje pet godina kasnije u odnosu na prosek, dok oni koji govore četiri jezika ili više njih, senilnost odlažu za čak devet godina.
Danko Runić, politikolog iz Beograda, je jedan od njih. Pored maternjeg, srpskog, on govori još četiri jezika – engleski, ruski, španski i italijanski.
„Vrlo rano sam počeo da učim strane jezike“, kaže Danko. „Nedavno sam našao svoju prvu diplomu stranog jezika koji sam učio i na njoj piše ’Drug Danko Runić’. To je bilo pre osnovne škole, 1987/88. godine. Posle osnovne škole sam upisao Filološku gimnaziju, gde mi je prvi jezik bio španski, drugi engleski, treći italijanski i imam dosta prijatelja iz škole koji su posle završili Filološki fakultet i svi govore više jezika. Posebno mi je interesantno da sa njima komuniciram i družim se zato što na drugačiji način shvatamo i razumemo kulture drugih područja. Često utisci koje razmenjujemo o nekom filmu koji smo pogledali mogu da budu daleko dublji nego sa ljudima koji govore samo jedan ili dva strana jezika i zbog toga sam i nastavio da se u velikoj meri krećem u krugovima gde ljudi govore više jezika.“
Pravo pitanje je – kako poliglote, poput Danka, žongliraju sa toliko jezika i da li je to moguće i običnim smrtnicima?
Psiholozi su odavno ustanovili da su reči koje izgovaramo povezane sa našim identitetom. Kliše je da nas francuski čini romantičnijim, a italijanski strastvenijim, ali činjenica je da je svaki jezik u vezi sa kulturološkim normama koje mogu uticati i na naše ponašanje dok te jezike govorimo. Istina, oni koji govore toliko jezika su dodatno motivisani da to čine. Mnogi glob troteri koji se sele iz jedne u drugu zemlju, sa sobom obično pokupe i neki strani jezik.
Danko kaže da su mu upravo putovanja pomogla da bolje ovlada jezicima koje je učio: „Imao sam sreće da putujem puno. Putovao sam i u Španiju. Jedno vreme sam proveo i u Teksasu gde je dosta intenzivna meksička kultura, tako da sam imao prilike da govorim španski i upoznam se sa pojedinostima španskog jezika koji se tamo koristi. Jezik sam pre svega učio da bih upoznao druge kulture i svakako mislim da mi je to olakšalo život. Kada god odem u neki novi grad ili neku novu zemlju obavezno kupim dnevne novine na ma kom jeziku da su i onda pokušavam da protumačim šta je to što se trenutno dešava i šta je aktuelno u toj zemlji. Istražujem etimologiju reči na taj način i to je nešto što mi je uvek bilo strast.“
Naš sagovornik, ipak, priznaje da mu nije učenje baš svakog jezika išlo glatko: „Rekao bih da mi je najteže išao ruski koji trenutno obnavljam, a imajući u vidu da imam tridesetak godina, sada je dosta teže doći do nekih boljih rezultata u učenju jezika. Definitivno sam siguran da se bolji rezultati postižu u mlađim godinama.“
Ukoliko upravo padate u iskušenje da upišete časove nekog stranog jezika, imajte na umu dve stvari: ne preterujete ni u očekivanjima ni u učenju. Naročito ne na početku, jer ono što mnoge osujeti i obeshrabri je to što u glavi imaju ideju i imperativ da moraju taj jezik da govore kao da im je maternji. Zato, savetuju stručnjaci, samo polako. I „bez muke“.
