Zabrana seče šuma u trajanju od dvadeset godina jedan je od predloga u okviru peticije za zaštitu Fruške gore, koju je potpisalo više od sedam hiljada ljudi.
Inicijativa je potekla od organizacije za zaštitu životne sredine „Odbranimo šume Fruške gore“, jer je procena aktivista da je jedini nacionalni park u Vojvodini ugrožen zbog nesrazmerne eksploatacije. Nadležni odbacuju optužbe i napominju da rade u skladu sa zakonom.
Aktivisti za zaštitu prirode prikupljaju potpise u vojvođanskim gradovima, nakon čega će peticiju predati Ministarstvu za zaštitu životne sredine, objašnjava za Radio Slobodna Evropa (RSE) Dragana Arsić iz pokreta „Odbranimo šume Fruške gore“.
Zašto se seku šume?
„Ono što se dešava već duže, ali intenzivno u poslednjih pet godina, jesu enormne seče šuma. One jesu u skladu sa planovima i programima (usvojenim od strane institucija), međutim, problem je upravo u tome da je zakon zaštićena područja stavio u funkciju prerađivačke industrije“, kaže Arsić.
Stiče se utisak da je reč o, kako ih je nazvala, „privrednim šumama“, što je rezultat neadekvatne zakonske regulative i lošeg upravljanja Nacionalnim parkom.
Nikola Arežina iz organizacije „Fruškać“, koja se bavi zaštitom i promovisanjem lepota Fruške gore, ocenjuje za RSE da je Nacionalni park u praksi promenio svoju delatnost i da se umesto zaštite biodiverziteta, bavi sečom šuma.
„Nikako da shvate nadležni da ovo nije samo šumsko gazdinstvo, već da je prirodno blago. Ta dva pristupa su u koliziji“, kaže on.
Nacionalni park: Šume nisu ogrožene
Iz Javnog preduzeća „Nacionalni park Fruška gora“ poručuju da sve rade u skladu sa zakonom. Rukovodilac čuvarske službe tog preduzeća, Dragan Vidović, odbacuje navode aktivista.
„Šume pod ingerencijom našeg preduzeća nisu ugrožene i sa njima se gazduje u skladu sa pravilima šumarske struke i zakona. Mi imamo desetogodišnji plan koji je vrlo transparentan i ovo su samo insinuacije i poluinformacije“, kaže on i dodaje da kao stručnjak misli da su propisi i planovi dobri.
Vidović naglašava da su izveštaji koji procenjuju biodiverzitet, a koji čine osnovu za mere zaštite, dostavljeni i nadležnim institucijama koje kontrolišu rad parka.
„Svi ti izveštaji se dostavljaju nadležnima, a optužbe aktivista da se to ne čini nisu tačne, a objavljivanje tih izveštaja nije u našoj nadležnosti već u domenu institucija koje ih dobijaju“, rekao je Vidović.
Iz Ministarstva za zaštitu životne sredine RSE nije dobila odgovor na to koliko su zadovoljni upravljanjem Nacionalnim parkom Fruška gora, kao ni na pitanje u vezi sa mogućim izmenama zakonskih okvira, koje bi bile neophodne za bilo kakav moratorijum na seču šuma.
Šta predviđa zakon?
Zakon o nacionalnim parkovima, koji je na snazi, naglašava značaj ovog područja, konstatujući da je Nacionalni park Fruška gora osnovan „radi održanja stepskih i šumo-stepskih staništa; održanja šumskih ekosistema sa raznovrsnim tipovima hrastovih šuma, kao i radi očuvanja staništa i populacije divlje flore nacionalnog i evropskog značaja“.
Park se nalazi u Vojvodini, oko 100 kilometara od Beograda, u regionu koji se ubraja među najmanje pošumljene u Evropi.
Nadležni svake godine usvajaju plan seče na Fruškoj gori, a pravo na to imaju i privatne kompanije, koje se biraju na javnom tenderu.
SPC vlasnik četvrtine Nacionalnog parka
Ovo područje pokriva oko 26 hiljada hektara, na teritoriji pet opština u Vojvodini. Park je dom za oko 1.500 vrsta biljaka, oko 500 vrsta gljiva, 280 vrsta ptica i drugih kičmenjaka.
Najveći deo parka je pod upravom javnog preduzeća, dok je drugi najveći vlasnik eparhija Srem Srpske pravoslavne crkve (SPC), koja je nakon restitucije preuzela oko šest hiljada hektara površine.
„Četvrtina Nacionalnog parka pripada SPC. Mi smo se uverili u to da oni imaju svu neophodnu dokumentaciju i da rade u skladu sa tim merama“, kaže Vidović.
Veliku pažnju izazvao je događaj iz 2016. godine, kada je preko 10 hektara bagremove šume isečeno na Fruškoj gori. N1 televizija je tada izvestila da je zahtev za sečenje stigao iz obližnjeg manastira Vrdnik, koji je tu šumu dobio u postupku restitucije.
Problem legalne seče
Procena aktivista je da je skoro 95 posto seče šuma legalno. Oni napominju da su šumske krađe teško dokazive.
„U poslednje tri godine to je nekih 15 do 20 hiljada stabala godišnje (posečenih), a to je veličine od oko 450 do 500 hektara“, naglašava Dragana Arsić iz pokreta „Odbranimo šume Fruške gore“.
Situaciju naziva apsurdnom i podseća da je glavna delatnost parka zaštita biodiverziteta područja.
„Najveći problem ne predstavljaju ilegalne, već legalne seče“, napominje Arsić.
Prema njenim rečima, zakon bi trebalo promeniti kako bi se zabranile privredne seče i dozvolile jedino takozvane sanitarne seče, odnosno seče koje čuvaju šume.
O tome u kojoj meri se promenio pristup nacionalnom parku teško je dobiti više informacija i zbog činjenice da ingerencije nad Fruškom gorom imaju dva republička ministarstva, Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, kao i dva pokrajinska sekretarijata, kao što su Sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i Sekretarijat za polioprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.
Istovremeno, rad kontrolišu i dve vrste inspekcija, a ingerencije postoje i u rukama republičke Direkcije za puteve, u čijoj nadležnosti su putevi koji prolaze kroz park.
Traži se moratorijum na seču
U peticiji koju su aktivisti pokrenuli, potpisnici traže moratorijum na seču šuma Fruške gore na 20 godina, zaustavljanje planske seče, kao i da se model upravljanja parkom promeni sa šumarsko-komercijalnog, gde je šuma „isključivo u funkciji ostvarivanja prihoda“ u zaštitarski model upravljanja, „kao ključni uslov opstanka parka“.
Pokretači traže i izmenu zakonskih okvira, i da se na taj način poveća zona primarne zaštite u parku. Takođe se traži postavljanje novog rukovodstva javnog preduzeća „Nacionalni park Fruška gora“.
Trenutno je u režimu prvog stepena zaštite oko tri odsto površine, što znači da je na toj teritoriji strogo zabranjeno korišćenje prirodnih resursa i izgradnja objekata.
Pod drugim stepenom zaštite je 67 odsto površine, i u tom režimu je zabranjena izgradnja industrijskih, metalurških i rudarskih objekata, kao i asfaltiranje, izgradnja elektrana i vikendica. Uz ograničenje, u ovoj zoni su mogući seča šuma i druge ekonomske aktivnosti.
Pod trećim režimom zaštite je oko 30 odsto površine nacionalnog parka i u ovoj zoni su moguće „upravljačke intervencije“, odnosno selektivno i ograničeno korišćenje prirodnih resursa i prostora uz potrebnu infrastrukturnu i drugu izgradnju, navodi se u dokumentima Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.
Šume kao ugrožena područja
Građani i aktivisti i u drugim zemljama Evrope često traže veću zaštitu šuma. Prošle godine je više hiljada demonstranata protestovalo u Rumuniji tražeći veću zaštitu od ilegalne seče šuma kao i zbog ekspolatacije tih prirodnih resursa.
Ogranak nevladine organizacije Grinpis (Greenpeace) u toj zemlji je ocenio da se zbog ilegalne seče na svakih sat vremena za tri do devet hektara umanjuje ukupna površina šuma u Rumuniji.
Zaštita parkova i šuma je izazvala proteste i u Nemačkoj, gde je 2018. godine više stotina aktivista i građana privedeno zbog odbrane šume u blizini grada Ahen. Akcija je zahtevala odbranu šume od 200 hektara.
Aktivisti su uspeli da zaštite šumu i da onemoguće dalje širenje energetskog giganta RWE na tom području koji je planirao eksploataciju lignita.
