Perišić po povratku u Beograd: Presuda doprinos Srbiji

Dok zvaničnici u Beogradu oslobađajuću presudu Haškog tribunala bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću tumače tako da se tadašnje vođstvo SR Jugoslavije oslobađa direktne umešanosti u ratove u Hrvatskoj i BiH, a sam Perišić je otišao korak dalje: čim je kročio na beogradski aerodrom rekao je da je to doprinos skidanju anateme sa srpskog naroda; oni koji se bave suočavanjem sa prošlošću upozoravaju s druge strane na posledice koje bi mogle proisteći iz ovakve odluke Haškog tribunala.

Nije pompezno dočekan u Beogradu, ali je sam bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić, koga je sud u Hagu oslobodio krivice za zločine u BiH i Hrvatskoj, po dolasku u zemlju sažeo ono što bi mogao biti zajednički imenitelj zvaničnih stavova čelnika u Beogradu nakon njegovog oslobađanja.

“Smatram da je to skromni doprinos da Srbija dobije onakvo mesto na međunarodnom planu kakvo joj pripada i da se konačno skine anatema sa našeg naroda u smislu kršenja međunarodnog ratnog prava”, rekao je Perišić.

Po objavljvianju presude premijer Srbije Ivica Dačić je, uz ocenu da je iz Haga “konačno stigla jedna dobra vest”, izjavio da je presuda od velikog značaja za Srbiju jer, kako je rekao, “negira agresiju Vojske Jugoslavije na BiH i Hrvatsku”.

Nasuprot zvaničnicima koji ocenjuju da je na taj način oslobađajuća presuda Perišiću značajna za Srbiju sociolog i istraživač ratnih zločina Janja Beč Nojman kaže da je njena prva reakcija bila podsećanje na suđenje Ajhmanu u Jerusalimu.

„On je suđen otprilike 20 godina nakon završetka Drugog svetskog rata i kada on u jednom trenutku pita ’Ali zašto sve to ja moram da slušam, sve te svedoke koji su izgubili 20, 30, 50 članova porodice kad ja nisam nikoga ubio. Čitava njegova odbrana se zasnivala na tome ’Ja sam samo izvršavao zadatke’. U ovoj oslobađajućoj presudi je otprilike rečeno da je postojao politički projekat u Srbiji, ali da on za to nije odgovoran, on je samo izvršavao zadatke. To je moj glavni utisak i on je porazan za celu zajednicu u Srbiji. Žao mi je što je sud koji je imao i uspone i padove i greške, se završava tako. Mislim da ova presuda otvara pitanje kako je moguć bio jedan takav sistem koji omogućava nabrutalnije, najstrašnije zločine i po broju i po načinu i po efikasnosti a da ostane nekažnjen“, kaže Beč Nojman.

Zloupotreba oslobađajućih presuda

Teret 27-šnje kazne Perišiću je skinulo žalbeno veće usvajajući njegovou žalbu. Ono je utvrdilo kako je on pomagao Vojsku Republike Srpske i Srpsku vojsku Krajine samo „u sklopu njihovih opštih ratnih napora“, a ne kako bi ih usmerio na činjenje zločina, poput genocida u Srebrenici, opsade Sarajeva ili granatiranja Zagreba.

„Ja sam na frontu, zajedno sa najboljim sinovima naše zemlje branio čast, dostojanstvo i živote naših građana, a potom zajedno sa demokratskim snagama borio se protiv totalitarnog režima. Potom otišao u Hag bez ikakve kalkulacije sa željom da pred tim međunarodnim sudom odbranim čast, dostojanstvo Vojske kojoj sam pripadao, naroda i države“, ovako je Perišić objasnio svoju ulogu.

Drugostepena presuda je utvrdila da je Perišić samo kao vojnik izvršavao naređenja doneta u Vrhovnom savetu obrane Savezne Republike Jugoslavije.

Aktivista za ljudska prava i režiser Lazar Stojanović, koji je jedno vreme bio angažovan u REKOM-u i zalaže se da zapisnici Vrhovnog saveta odbrane budu dostupni javnosti, primećuje da u domaćoj javnosti postoji propagandna zloupotreba oslobađajućih presuda, a da je njihovo pravo značenje zapravo da postoji zločin ali da je sud utvrdio da određeni čovek nije u vezi sa tim. On kaže da je oslobodađajuću presudu Perišiću doživeo isto kao i oslobađajuće presude bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću ili hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.

“Oslobađanje odgovornosti u sva ova tri slučaja povlačilo je utvrđivanje činjenice da osoba nije bila u vezi sa zločinom a ne da nije bilo zločina. Presuda Perišiću veoma jasno kaže da je postojala pomoć Vojske Jugoslavije Vojsci Republike Srpske i da su u okviru te pomoći rađene razne stvari pa je to moglo da doprinosi i zločinima, ali da nije urađeno sa namerom zločina. Zbog toga ja mislim da su te presude, da li pravedne, da li korektne, nije naše baš da se uputštamo u to ako verujemo sudu a ja verujem, nego su to presude ljudima koji bi eventualno mogli biti odgovorni za neki zločin koji je utvđen. Sad je naš posao i u Srbiji i u Hrvatskoj i na Kosovu, kada je reč o recimo Ramušu Haradinaju, da pođemo od toga da je postojao zločin i da vidimo šta naše pravosuđe treba i mora da uradi u vezi s tim a ne da kažemo pa, eto nije bilo ničega jer su čoveka oslobodili”, ocenjuje Stojanović.

U Srbiji od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije postoji dominantan stav da zvanični Beograd nije na bilo koji način bio umešan u ratove, niti odgovoran za zločine koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj.

Oslobađanjem nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića takvo uverenje moglo bi biti još više učvršćeno. Zato sociolog Janja Beč Nojman koja se bavila iskustvima prevladavanja nasleđa ratne prošlosti u drugim delovima sveta navodi:

"Ja sam sada bila u Muzeju Ane Frank u Amsterdamu. Hiljade ljudi strpljivo čeka u redu dva sata da uđu. Jako sam davno bila tamo, sada sam išla ponovo. To je jedna mala kuća, Ana Frank je bila dete. Znači, moramo stalno i dalje govoriti i govoriti i govoriti. Ako prestanemo da govorimo, mi smo saučesnici", zaključuje Beč Nojman.