Piše: Teofil Pančić
(komentar, mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE)
Neodgovorna i populistička politika bazira se na verovanju u čuda i čudotvorce. Tamo gde zavlada, izmišlja se lako i mnogo, a jedine granice su granice stida. Što u praksi znači da granica nema.
Ako je ovako u „redovnom stanju“, onda je pred izbore još i fantastičnije. Primer beogradskih izbora, zakazanih za četvrti mart, a čiji politički značaj daleko prevazilazi lokalna pitanja jednog grada (pa makar i glavnog), to odlično pokazuje.
Sve što je građaninu i biraču potrebno je da čvrsto zažmuri i počne da zamišlja. I eto, u tom čarobnom predizbornom svetu, posle više decenija lažnih obećanja, odlaganja i odustajanja, Beograd je u samo nekoliko dana dobio metro. I to odmah – dve linije. Jednu čija pomalo bizarna trasa bi usrećila vlast, i drugu koja bi usrećila većinu građana. Doduše, ni jednom od njih još se niko nije provozao niti će to učiniti još za mnogo godina, ali s druge strane, činjenica je i da je prevoz ovim metroom sasvim besplatan. Onako kako su snovi i fantazije besplatni.
Kao i sve drugo, i ovaj nepostojeći metro pojavljuje se u više ravnopravnih varijanti nepostojanja. Jednu zagovara vlast, drugu deo opozicije (oko Dragana Đilasa) koji je nekada takođe bio vlast u Beogradu. Treći kibicuju sa strane i pokušavaju da se ubace u trku svojim „kreativnim“ idejama. Po sudu ovog posmatrača, za sada po heroizmu mašte vodi patuljasta DSS, nekadašnja stranka Vojislava Koštunice, koja je obećala da će, ako li dođe na vlast, sav javni gradski prevoz u Beogradu biti – besplatan, časna reč! Odlična ideja, ali zašto onda samo prevoz? Zašto ne i hrana, odeća, stanovanje, letovanje?
Opoziciji, mora se priznati, nije lako u Vučićevoj Srbiji. Ne samo zato što joj je prostor za javno delovanje radikalno sužen, po metodologiji orbanovskih „neliberalnih demokratija“ (manje učeno rečeno – po metodologiji vojvode Šešelja iz njegovih zlatnih dana; Šešelj je ionako politički otac sadašnjih vlastodržaca), nego i zato što joj neodgovorna i populistička vlast nameće sulud tempo u trci za što fantastičnijim obećanjima o zemlji meda i mleka koja samo što nije nastupila – najkasnije krajem sledeće godine. I tako već šestu godinu.
Nije čak presudno da li stvarno verujete u te mehuriće od sapunice (a ima i onih koji dirljivo čista srca veruju u sve što im se kaže, samo ako dolazi iz „pravih“ usta), nego jeste li spremni da odigrate ulogu onoga ko veruje, očekujući zauzvrat nagradu. A zna se ko je u mogućnosti da nagrađuje: onaj ko ima vlast.
Kako ova trka konkretno izgleda? Kao vašarsko nadgornjavanje. Šta god da opozicija obeća – vlast će „ponuditi“ duplo više. Čim je Đilas rekao „gradimo metro“, vlast je udvostručila ulog: gradimo dva metroa... Plus gradsku železnicu, gondolu i uzletište za cepeline. Samo jednu stavku iz prethodne rečenice sam ja izmislio – a najgore je što je sasvim svejedno koju. Da je Đilas – ili Šutanovac, ili ko god – isplanirao let na Mesec, ovi bi jurišali na Mars. Šta ima veze, ionako ništa ne košta?
Izvan sveta jeftinih šarenih laža, Srbija je zapuštena, groteskno loše i nekompetentno vođena zemlja s najmanjim privrednim rastom u regionu, s ogromnom nezaposlenošću i bednim životnim standardom, u haotičnim i traumatičnim odnosima s većinom suseda, politički zaglavljena u vakuumskom prostoru na sredokraći između (sve dalje) Evrope, (sve bliže) Rusije i (sve većeg) Ničega.
A Beograd je grad koji se rastače od neodržavanosti, neulaganja ili traćenja javnog novca na koještarije, pa čak i direktno štetočinske i koruptivne projekte. U svemu se tome toliko ogrezlo da je teško zamisliti promenu vlasti koja bi bila samo puka promena administracije, bez vrlo konkretnih egzistencijalnih (čitaj: pravnih) posledica po one koji vlast drže. Znajući to, držaće je se još čvršće, i biće još manje spremni da biraju sredstva ne bi li tamo zauvek ostali.
Utoliko opozicija, da parafraziramo klasike marksizma, nema šta da izgubi osim svojih okova. Što se građanki i građana tiče, na njima je ponovo da izaberu „trasu“: možda ne baš metroa, ali svakako zemlje Srbije, preumorne od bezglavog glavinjanja svetom nesputane političke mašte gde se stvarnost koja nas očekuje ako budemo dobri i poslušni prikazuje kao večno „carstvo u kojem caruje drugarstvo“. Ah, pardon, vlast je ovaj refren iz našeg detinjstva već preventivno zakupila.
Facebook Forum