Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Devetog maja ove godine biće konstituisan novi saziv Skupštine Beograda, kao rezultat nedavnih izbora na kojima je – treba li podsećati – lista Aleksandra Vučića ostvarila ubedljivu pobedu.
Onaj koji je osvojio najviše glasova nakon njega (tj. mnogo više glasova od opozicione konkurencije, i mnogo manje od „Vučićeve liste“), a to je bivši gradonačelnik Dragan Đilas, baš je za taj dan najavio zvanično puštanje u pogon nečega što bi se imalo zvati Savez za Srbiju, i što bi trebalo da bude, bar po njegovoj zamisli, stožer okupljanja svekolike opozicije „Vučićevom režimu“.
Đilas veruje da mu je tu vrstu mandata – da bude šef opozicije, ili bar njen „poslovođa“ – dodelilo biračko telo na beogradskim izborima. Na stranu što Beograd i Srbija nisu isto: nevolja je u tome što niko u ovom trenutku ne može iole pouzdano da kaže ko je uopšte Dragan Đilas, to jest: kolika je njegova stvarna politička težina?
Pre nego što pokušamo da ga „izmerimo“, vredi se malo osvrnuti na datum. U njemu, a to teško da je slučajno, ima specifične simbolike. Doduše, odavno su prošla vremena kad je deveti maj u Srbiji bio datum koji je za većinu imao neko simboličko značenje, naravno, pozitivno. Bio je to Dan pobede, dan sloma i zvanične kapitulacije nacifašističkih sila, a u toj je pobedi i Srbija i te kako imala svoje mesto. Tri četvrtine veka kasnije, evo i Đilasa – Dragana, ne Milovana – u partizanima...
Elem, Đilas jeste uspeo da se na beogradskim izborima isprofiliše kao „najizgledniji opozicioni kandidat“, i to je polučilo izvestan, doduše umeren i režimu sasvim bezopasan uspeh. Šta je, međutim, sledeći korak?
Đilas nema neku „svoju“ stranku iza sebe, nije ni voljan da se pridružuje nekoj od postojećih (verovatno misleći da bi obrnut proces bio mnogo logičniji), a ukoliko je imao ambicija da posle izbora krene u pokretanje svoje stranke, izgleda da je u međuvremenu spoznao da je to ogroman posao krajnje neizvesnog ishoda.
Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodna stranka Vuka Jeremića otuda su bile zapravo Đilasova politička „infrastruktura“ i to je radilo kako je radilo, ali je nakon izbora – stalo. Jer se pre ili kasnije mora ustanoviti ko je ko i šta je šta, pa ko u tom prebrojavanju ispadne „ni riba ni devojka“ moraće mnogo bolje da definiše svoj staus i da „preformatira“ ambicije.
Jednostavnije rečeno, ni Jankovićeva ni Jeremićeva stranka nisu pokazale gotovo nikakav entuzijazam da se „sojuze“ u nekakvu trajnu, manje ili više čvrstu i hijerarhijsku organizaciju, kojoj bi Đilas izgleda bio neka vrsta spiritualnog lidera, ili barem menadžera, šta god to značilo u Đilasovom „inženjerskom“ svetu.
Tako i zvuči ovaj njegov predlog: zašto se ne bismo svi lepo ujedinili, i to oko mene? Pa dobro, i Saša Janković je istovetno postupio u pogledu predsedničkh izbora, a i Jeremić je pokušao nešto slično. Važnije je to što sve ovo liči na ujedinjavanje slabih, a niz slabih koji udruže (nedostatak) snage ne čini nužno neku novu snagu, osim u pričicama za laku noć poput one o dedi i repi.
Jankovićev PSG rastočio se u sopstvenim kontroverzama i čini se da kopni naočigled svima: pitanje je šta bi od njega ostalo da sad treba da, pod svojim imenom, učestvuje na nekim izboima. Vuk Jeremić je, uz ostale impresivne nedostatke, generalno odviše „desno“ da bi mogao da se nametne kao glavni tok opozicione sinergije.
Đilas za sada ne nudi ništa opipljivo osim sebe samog, a pokazalo se da to nije ni blizu dovoljnog u njegovom Beogradu, a ako nije tamo, teško da je igde drugde.
Šta je s drugom opozicijom? Demokratska stranka tek kreće u vrlo neizvestan proces zalečenja nakon debakla. Ne davimo Beograd je, čini se, propustio momentum, i teško je očekivati da će u dogledno vreme dovoljno ojačati. Dosta je bilo izvršio je bizarno političko samoubistvo, mada ne mnogo bizarnije od svog celokupnog političkog postojanja.
O Dverima i sličnima izlišno je trošiti reči. Neki drugi su nestali u opskurnosti, neki treći su se – otvoreno ili jedva prikriveno – zavukli u razne otvore i šupljine samog režima, valjda da „prezime“. Samo što će im posle toga neko novo proleće teško zazeleneti tako skoro.
Kad se sve sabere, s ovakvom opozicijom teško da i za ovako katastrofalnu vlast može biti bilo kakve opasnosti. Ko misli da to ne može biti istina, neka dobro pogleda rezultate mađarskih izbora u nedelju, na kojima je Viktor Orban, nakon svega što se zna o korumpiranoj i politički vrlo mračnoj naravi njegove vladavine, rutinski osvojio dvotrećinsku većinu mesta. Dobro, ali „mi smo nešto drugo“, reći će neko. Tačno, samo što to „drugo“ nije nužno „bolje“: više nekako izgleda kao „još slabije“.
Zato je sve manje verovatno da sa ovim „igračima“ bilo kakva opozicija može da izvuče Srbiju iz zastoja i regresije. Potrebno je, očigledno, „nešto sasvim drugačije“; ko otkrije tu alhemijsku formulu, možda će otključati i probuditi hipnotisanu Srbiju.
Kada i kako? Možda sutra, možda kroz mnogo godina; možda mirno, možda burno. Poredak koji je uništio i onako slabašne institucije, derogirao sva demokratska načela i podrio sve pisane i nepisane norme civilizovanog političkog života uništio je i mogućnost racionalnog predviđanja neposredne budućnosti.
Facebook Forum