Pitanje je da li zbog kratkoročnih gubitaka Ukrajina treba da žrtvuje dugoročne koristi od Ugovora sa EU o pridruživanju, pre svega o sveobuhvatnoj trgovinskoj uniji sa 28 članica evropskog bloka, kaže za Radio Slobodna Evropa Stiven Pajfer (Steven Pifer), bivši američki ambasador u Ukrajini, a sada analitičar Insituta Brukings (Brookings).
„Problem je što Janukovič razmišlja kratkoročno, pre svega kako će to uticati na kampanju za parlamentarne izbore sledeće godine, zbog čega je odustao da povuče prave poteze u interesu zemlje, a to je potpisivanje sporazuma sa EU“, ističe Pajfer.
Kada je reč o ulozi Rusije, bivši američki diplomata ističe da ona na sve to kao na geopolitičku borbu. Zbog toga je letos uvela sankcije Ukrajini kada je najavljeno da će potpisati sporazum sa EU. „Verovatno bi istrajala na tim sankcijama da je pomenuti ugovor parafiran“.
SAD su prepustile EU da igra ključnu ulogu u pregovorima sa Kijevom, što zbog drugih prioriteta, a delimičnog razočarenja demokratskih snaga nakon Narandžaste revolucije 2004.
„Američki zvaničnici su naročito bili razočarani zato što je nakon Narandžaste revolucije tadašnji predsednik Juščenko propustio da povuče neophodne poteze koji bi omogućili da situacija u zemlji sada bude prilično drugačija“, kaže Pajfer.
Pajfer: Ne mislim da Evropska Unija treba da obezbedi novac za reforme koje je Ukrajina već trebalo da sprovede. Međutim, EU je izrazila spremnost da pomogne Ukrajini sredstvima iz fondova za prilagođavanje njene ekonomije a što proizilazi iz Sporazuma o pridruživanju, kao i investicije. Međutim, za Ukrajinu je još važnije da završi pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom da bi dobila neophodan novac. No, pitanje je da li su njene vlasti spremne da sprovedu reforme. To je tipičan problem sa zvaničnim Kijevom. Tako je bilo i 2010. godine kada je Janukovičeva vlada potpisala sporazum sa MMF-om, ali je nakon dobijanja prve trašne kredita prestala da sprovodi dogovorene mere, zbog čega je Fond obustavio ostatak zajma. Dakle, da bi Ukrajina ponovo dobila sredstva od MMF mora da se obaveže na sprovođenje ozbiljnih reformi.
Pajfer: Interesantno je da dok je proteklog vikenda na ulicama Kijeva protestovalo nekoliko stotina hiljada građana koji traže potpisivanje sporazuma sa Evropskom Unijom, niko nije demonstrirao sa zahtevom za približavanje Rusiji i ulaska u Carinsku uniju sa njom. Tačno je da Rusi čine 17 odsto stanovništva Ukrajine, kao i da je deo Ukrajinaca proruski orijentisan, ali broj demonstranata na ulicama jasno pokazuje evropsku opredeljnost većeg dela zemlje. Kremlj gleda na sve to kao na geopolitičku borbu. Zbog toga je letos uveo sankcije Ukrajini kada je najavljeno da će potpisati sporazum sa EU. Verovatno bi istrajao na tim sankcijama da je pomenuti ugovor parafiran. Međutim, pitanje je da li zbog kratkoročnih gubitaka Ukrajina treba da žrtvuje dugoročne koristi od Ugovora sa EU o pridruživanju, pre svega o sveobuhvatnoj trgovinskoj uniji sa 28 članica evropskog bloka. Mnogi eksperti ističu da bi to bio veliki podsticaj ukrajinskoj ekonomiji. Stoga smatram da ukrajinske vlasti treba da razmišljaju dugoročno.
Pajfer: Problem je što Janukovič razmišlja kratkoročno, pre svega kako će to uticati na kampanju za parlamentarne izbore sledeće godine, zbog čega je odustao da povuče prave poteze u interesu zemlje, a to je potpisivanje sporazuma sa EU.
Pajfer: Postoji razlika između sadašnjih protesta i tokom Narandžaste revolucije 2004. Tada se Viktor Juščenko nametnuo kao prirodni lider, jer je bio pokraden na predsedničkim izborima. Sada kao vođe protesta figuriraju Vitalij Kličko, Arsenij Jacenjuk i drugi. Međutim, ove demonstracije su u velikoj meri i spontana reakcija građana privrženih evropskim vrednostima i EU. Na početku protesta bilo je i zahteva učesnika da ne budu istaknutu zastave opozicionih partija, jer su njihovi zahtevi prevazilazili stranačku agendu. Zato se može reći da su sadašnji protesti fluidniji nego 2004.
Pajfer: Ona možda ima izvestan uticaj, ali je u suštini politički skrajnuta. Sada su Kličko i Jacenjuk veoma aktivni, ali da ponovim, nisam siguran da su neosporni lideri na ovim protestima kao što su to bili Juščenko i Timošenko tokom Narandžaste revolucije. Naime, ovo nisu samo demonstracije protiv ukrajinskih vlasti, već i za evropske vrednosti, za približavanje zemlje EU, a što prema istraživanjima podržava 58 odsto građana. Dakle, to su ciljevi koji prevazilaze uskostranačku politiku.
Cena viša kad se reforme odlažu
Pajfer: O tome treba da odluče isključivo Ukrajinci. Za to je neophodan politički proces u koji će se uključiti Janukovičeva administracija i opozicija. Ovih dana u Kijevu su bili visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton i pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland koje su pozvale na dijalog. Da bi se izašlo iz ovog političkog ćorsokaka, nužno je pokrenuti politički proces u koji će biti uključene sve relevantne političke snage u Ukrajini. U tom smislu neophodno je da predsednik Janukovič učini izvesne ustupke.
Pajfer: Ja ne bih to isključio. Evropska Unija je učinila sve što je u njenoj moći da drži vrata za Ukrajinu otvorenim. Janukovič je u više navrata izjavljivao da je spreman da potpiše sporazum sa EU i to bi moglo da se desi u februaru ili martu.
Pajfer: Svakako da postoje američki prioriteti koji su potisnuli u drugi plan zbivanja u Ukrajini. Međutim, mnogo je važnije da je ključni razlog za demonstracije odnos zvaničnog Kijeva prema evropskim integracijama. Stoga je prirodno da Evropska Unija bude u prvom planu, a da SAD deluju iz pozadine u tesnoj saradnji sa njom. Smatram, takođe, da aktivniji angažman SAD ne bi stvorio tako dobru dinamiku, odnosno povoljnu klimu imajući u vidu i ulogu Rusije. Dakle, to bi izazvalo suparništvo Vašingtona i Moskve, a što ne bi bio povoljan ambijent za pronalaženje političkog rešenja za Ukrajinu. Naime, pošto Rusija gleda na ovo pitanje kao na geopolitičku bitku, ona bi sigurno zaoštrila pristup u slučaju aktivnijeg angažmana SAD, dok drugačije gleda na delovanje Evropske Unije, imajući u vidu i da je Ukrajina evropska zemlja u geografskom smislu.
Pajfer: Rusija će svakako učiniti mnogo toga da spreči potpisivanje pomenutog sporazuma. Međutim, to je odluka koju treba da donesu sami Ukrajinci. MIslim da je Janukovič spreman na takvu odluku.
Pajfer: Mislim da to nije izvodljivo. Eventualni pokušaj Rusije da pripoji Krim mogao bi se očekivati jedino u slučaju mnogo dublje krize u odnosima između Kijeva i Moskve, nego što je želja Ukrajine da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju. Drugo, takva namera Rusije dovela bi do njene izolacije od strane Zapada. EU je dosada bila prilično tolerantna prema nekim potezima Rusije. Ukoliko bi Rusija pokušala da odvoji Krim, to bi izazvalo ne samo veliku krizu u njenim odnosima sa Ukrajinom, već i sa EU, SAD-om i ostatkom sveta.
Pajfer: SAD su očekivale brze i radikalne promene. U Vašingtonu nisu u dovoljnoj meri uvažavane složene okolnosti u kojima se nalazilo ukrajinsko i gruzijsko društvo i da će za reforme biti potrebno mnogo duže vreme. Američki zvaničnici su naročito bili razočarani zato što je nakon Narandžaste revolucije tadašnji predsednik Juščenko propustio da povuče neophodne poteze koji bi omogućili da situacija u zemlji sada bude prilično drugačija.
Pajfer: Ne znam. Vlasti su očito pogrešno procenile da će vremenom oslabiti intenzitet protesta. U svakom slučaju je važno da se započne politički proces koji će omogućiti prevazilaženje krize u zemlji.
Pajfer: Kada sam odlazio iz Ukrajine 2000. godine, nadao sam se da će uspeti na putu da postane stabilna, evropska zemlja, kao što je susedna Poljska. Međutim, ponekad mi se čini da ne preduzima prave poteze da to ostvari. Da je, na primer, vlada preduzela neophodne reforme tokom 1990-ih, situacija u zemlji bi sada bila mnogo bolja. Kada se reforme odlažu onda je cena mnogo viša.
„Problem je što Janukovič razmišlja kratkoročno, pre svega kako će to uticati na kampanju za parlamentarne izbore sledeće godine, zbog čega je odustao da povuče prave poteze u interesu zemlje, a to je potpisivanje sporazuma sa EU“, ističe Pajfer.
Kada je reč o ulozi Rusije, bivši američki diplomata ističe da ona na sve to kao na geopolitičku borbu. Zbog toga je letos uvela sankcije Ukrajini kada je najavljeno da će potpisati sporazum sa EU. „Verovatno bi istrajala na tim sankcijama da je pomenuti ugovor parafiran“.
SAD su prepustile EU da igra ključnu ulogu u pregovorima sa Kijevom, što zbog drugih prioriteta, a delimičnog razočarenja demokratskih snaga nakon Narandžaste revolucije 2004.
„Američki zvaničnici su naročito bili razočarani zato što je nakon Narandžaste revolucije tadašnji predsednik Juščenko propustio da povuče neophodne poteze koji bi omogućili da situacija u zemlji sada bude prilično drugačija“, kaže Pajfer.
RSE: Protesti u Ukrajini su izbili zbog odbijanja vlasti da potpišu trgovinski sporazum sa Evropskom Unijom. Zvanični Kijev tvrdi da taj ugovor ne prati i konkretna materijalna pomoć Brisela koja je Ukrajini preko potrebna. Premijer Azarav je pomenuo 20 milijardi evra. Istovremeno, Ukrajina je u velikoj meri ekonomski zavisna od Rusije na koju otpada skoro polovina njene trgovinske razmene. Osim ekonomski, Ukrajina je u velikoj meri i u poličkom zagrljaju Rusije?
Pajfer: Ne mislim da Evropska Unija treba da obezbedi novac za reforme koje je Ukrajina već trebalo da sprovede. Međutim, EU je izrazila spremnost da pomogne Ukrajini sredstvima iz fondova za prilagođavanje njene ekonomije a što proizilazi iz Sporazuma o pridruživanju, kao i investicije. Međutim, za Ukrajinu je još važnije da završi pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom da bi dobila neophodan novac. No, pitanje je da li su njene vlasti spremne da sprovedu reforme. To je tipičan problem sa zvaničnim Kijevom. Tako je bilo i 2010. godine kada je Janukovičeva vlada potpisala sporazum sa MMF-om, ali je nakon dobijanja prve trašne kredita prestala da sprovodi dogovorene mere, zbog čega je Fond obustavio ostatak zajma. Dakle, da bi Ukrajina ponovo dobila sredstva od MMF mora da se obaveže na sprovođenje ozbiljnih reformi.
RSE: Ukrajinske vlasti su istakle da im je važno očuvanje bliskih ekonomskih odnosa sa Rusijom. Istovremeno, očigledan je i veliki politički uticaj Moskve. Tu je brojna ruska manjina, zatim ruska crnomorska flota je razmeštena u Ukrajini, a i mnogi Ukrajinci su proruski orijentisani?
Pajfer: Interesantno je da dok je proteklog vikenda na ulicama Kijeva protestovalo nekoliko stotina hiljada građana koji traže potpisivanje sporazuma sa Evropskom Unijom, niko nije demonstrirao sa zahtevom za približavanje Rusiji i ulaska u Carinsku uniju sa njom. Tačno je da Rusi čine 17 odsto stanovništva Ukrajine, kao i da je deo Ukrajinaca proruski orijentisan, ali broj demonstranata na ulicama jasno pokazuje evropsku opredeljnost većeg dela zemlje. Kremlj gleda na sve to kao na geopolitičku borbu. Zbog toga je letos uveo sankcije Ukrajini kada je najavljeno da će potpisati sporazum sa EU. Verovatno bi istrajao na tim sankcijama da je pomenuti ugovor parafiran. Međutim, pitanje je da li zbog kratkoročnih gubitaka Ukrajina treba da žrtvuje dugoročne koristi od Ugovora sa EU o pridruživanju, pre svega o sveobuhvatnoj trgovinskoj uniji sa 28 članica evropskog bloka. Mnogi eksperti ističu da bi to bio veliki podsticaj ukrajinskoj ekonomiji. Stoga smatram da ukrajinske vlasti treba da razmišljaju dugoročno.
RSE: Da li je u pitanju strah Janukoviča od Kremlja, ili interesi ukrajinskih oligarha koji posluju sa Rusijom?
Pajfer: Problem je što Janukovič razmišlja kratkoročno, pre svega kako će to uticati na kampanju za parlamentarne izbore sledeće godine, zbog čega je odustao da povuče prave poteze u interesu zemlje, a to je potpisivanje sporazuma sa EU.
RSE: Da li se profilisao lider opozicije na protestima, s obzirom da se Viktor Juščenko, zvezda narandžaste revolucije i bivši predsednik, politički pasivizirao, a bivša premijerka Julija Timošenko je u zatvoru?
Pajfer: Postoji razlika između sadašnjih protesta i tokom Narandžaste revolucije 2004. Tada se Viktor Juščenko nametnuo kao prirodni lider, jer je bio pokraden na predsedničkim izborima. Sada kao vođe protesta figuriraju Vitalij Kličko, Arsenij Jacenjuk i drugi. Međutim, ove demonstracije su u velikoj meri i spontana reakcija građana privrženih evropskim vrednostima i EU. Na početku protesta bilo je i zahteva učesnika da ne budu istaknutu zastave opozicionih partija, jer su njihovi zahtevi prevazilazili stranačku agendu. Zato se može reći da su sadašnji protesti fluidniji nego 2004.
RSE: U kojoj meri bivša premijerka Julija Timošenko, koja je u zatvoru, ima uticaj na proteste?
Pajfer: Ona možda ima izvestan uticaj, ali je u suštini politički skrajnuta. Sada su Kličko i Jacenjuk veoma aktivni, ali da ponovim, nisam siguran da su neosporni lideri na ovim protestima kao što su to bili Juščenko i Timošenko tokom Narandžaste revolucije. Naime, ovo nisu samo demonstracije protiv ukrajinskih vlasti, već i za evropske vrednosti, za približavanje zemlje EU, a što prema istraživanjima podržava 58 odsto građana. Dakle, to su ciljevi koji prevazilaze uskostranačku politiku.
Cena viša kad se reforme odlažu
RSE: Kako će ovo pitanje biti rešeno. Mogu li da se dugoročno prevaziđu podele između istočnog dela Ukrajine, u kome živi dosta Rusa i koji je tradicionalno okrenut Rusiji, i zapadnog, proevropskog dela zemlje. Istovremeno, na međunarodnom planu, Ukrajina je u procepu između Rusije i Zapada.
Pajfer: O tome treba da odluče isključivo Ukrajinci. Za to je neophodan politički proces u koji će se uključiti Janukovičeva administracija i opozicija. Ovih dana u Kijevu su bili visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton i pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland koje su pozvale na dijalog. Da bi se izašlo iz ovog političkog ćorsokaka, nužno je pokrenuti politički proces u koji će biti uključene sve relevantne političke snage u Ukrajini. U tom smislu neophodno je da predsednik Janukovič učini izvesne ustupke.
RSE: Mislite na raspisivanje prevremenih izbora ili organizovanje okruglog stola. Istovremeno, prema rečima Ketrin Ešton, Viktor Janukovič je spreman da potpiše sporazum sa EU, a čije odbijanje je glavni uzrok protesta. Koliko je realistično da zvanični Kijev zaista promeni stav?
Pajfer: Ja ne bih to isključio. Evropska Unija je učinila sve što je u njenoj moći da drži vrata za Ukrajinu otvorenim. Janukovič je u više navrata izjavljivao da je spreman da potpiše sporazum sa EU i to bi moglo da se desi u februaru ili martu.
RSE: Mada je potpredsednik Džo Bajden razgovarao telefonom sa Viktorom Janukovičem, a Viktorija Nuland posetila Kijev, stiče se utisak da su SAD na neki način po strani, prepuštajući ovo pitanje EU. Možda je u pitanju izvesno razočarenje zbog izneverenih očekivanja Narandžaste revolucije, ali pre svega činjenica da Vašington ima druge geostrateške prioritete, pre svega u Aziji.
Pajfer: Svakako da postoje američki prioriteti koji su potisnuli u drugi plan zbivanja u Ukrajini. Međutim, mnogo je važnije da je ključni razlog za demonstracije odnos zvaničnog Kijeva prema evropskim integracijama. Stoga je prirodno da Evropska Unija bude u prvom planu, a da SAD deluju iz pozadine u tesnoj saradnji sa njom. Smatram, takođe, da aktivniji angažman SAD ne bi stvorio tako dobru dinamiku, odnosno povoljnu klimu imajući u vidu i ulogu Rusije. Dakle, to bi izazvalo suparništvo Vašingtona i Moskve, a što ne bi bio povoljan ambijent za pronalaženje političkog rešenja za Ukrajinu. Naime, pošto Rusija gleda na ovo pitanje kao na geopolitičku bitku, ona bi sigurno zaoštrila pristup u slučaju aktivnijeg angažmana SAD, dok drugačije gleda na delovanje Evropske Unije, imajući u vidu i da je Ukrajina evropska zemlja u geografskom smislu.
RSE: Ukrajina je za Rusiju „ključna linija odbrane“ od širenja NATO-a. Mnogi smatraju da je glavni cilj intervencije Rusije u Gruziji 2008. godine, zapravo bio slanje upozorenje Ukrajini da odustane od traženja MAP-e puta. Verovatno će i sada pojačati pritisak na vlasti u Kijevu da ne bi promenile stav i potpisale sporazum sa EU.
Pajfer: Rusija će svakako učiniti mnogo toga da spreči potpisivanje pomenutog sporazuma. Međutim, to je odluka koju treba da donesu sami Ukrajinci. MIslim da je Janukovič spreman na takvu odluku.
RSE: Verovatno je preterana i neosnovana tvrdnja, ali da li se može ponoviti scenario sa ruskom intervencijom u Gruziji 2008. Naime, u Ukrajini je razmeštena ruska crnomorska flota, zatim tokom 2008. pronosile su se glasine da Rusi, koji čine dve trećine stanovništva na Krimu, dobijaju ruske pasoše, kao što se desilo u Abhaziji i Južnoj Osetiji?
Pajfer: Mislim da to nije izvodljivo. Eventualni pokušaj Rusije da pripoji Krim mogao bi se očekivati jedino u slučaju mnogo dublje krize u odnosima između Kijeva i Moskve, nego što je želja Ukrajine da potpiše sporazum sa EU o pridruživanju. Drugo, takva namera Rusije dovela bi do njene izolacije od strane Zapada. EU je dosada bila prilično tolerantna prema nekim potezima Rusije. Ukoliko bi Rusija pokušala da odvoji Krim, to bi izazvalo ne samo veliku krizu u njenim odnosima sa Ukrajinom, već i sa EU, SAD-om i ostatkom sveta.
RSE: Pomenuo sam malopre delimično razočarenje na Zapadu dostignućima Narandžaste revolucije u Ukrajine u smislu korupcije u koju su bile umešane demokratske vlasti, zatim političkih sukoba u između Juščenka i Timošenkove. Slična je situacija i u Gruziji sa Saakašvilijem, postmiloševićevskim snagama u Srbiji. Da li je i to jedan od razloga za manji angažman, pre svega, SAD u ovom delu sveta?
Pajfer: SAD su očekivale brze i radikalne promene. U Vašingtonu nisu u dovoljnoj meri uvažavane složene okolnosti u kojima se nalazilo ukrajinsko i gruzijsko društvo i da će za reforme biti potrebno mnogo duže vreme. Američki zvaničnici su naročito bili razočarani zato što je nakon Narandžaste revolucije tadašnji predsednik Juščenko propustio da povuče neophodne poteze koji bi omogućili da situacija u zemlji sada bude prilično drugačija.
RSE: Koliko ova situacija može da potraje. Ukoliko se nastavi ovaj politički ćorsokak, to može imati negativne posledice ne samo po Ukrajinu, već i šire, uključujući i transport ruskog gasa preko nje ka Evropi?
Pajfer: Ne znam. Vlasti su očito pogrešno procenile da će vremenom oslabiti intenzitet protesta. U svakom slučaju je važno da se započne politički proces koji će omogućiti prevazilaženje krize u zemlji.
RSE: Vi ste bili američki ambasador u Ukrajini od 1998. do 2000. godine. Ako uporedite tadašnju i sadašnju situaciju kakav se zaključak može izvući o budućnosti ove zemlje?
Pajfer: Kada sam odlazio iz Ukrajine 2000. godine, nadao sam se da će uspeti na putu da postane stabilna, evropska zemlja, kao što je susedna Poljska. Međutim, ponekad mi se čini da ne preduzima prave poteze da to ostvari. Da je, na primer, vlada preduzela neophodne reforme tokom 1990-ih, situacija u zemlji bi sada bila mnogo bolja. Kada se reforme odlažu onda je cena mnogo viša.
