To što je Srbija među vodećim zemljama po poreklu municije koju koriste ekstremisti Islamske države u Iraku i Siriji, kako je pokazalo istraživanje grupe Konflikt armament riserč, za poznavaoce nije iznenađenje jer je municija proizvedena u Srbiji prodavana širom Bliskog istoka. No, to ne bi trebalo, prema sagovornicima RSE, da utiče na ugled Srbije, pošto proizvođač ne može biti odgovoran za zloupotrebe na terenu. Srbija je, kažu nadležni, prodavala oružje isključivo državama, a ne pokretima niti militantima.
Srbija je peta zemlja po redu na listi proizvođača čiju municiju koriste borci Islamske države, posle Kine, Sovjetskog Saveza, SAD i Rusije, navodi se u istraživanju grupe Konflikt armament riserč (Conflict Armament Research), na osnovu analizirane municije koja je proizvedena u 21 zemlji, u vremenskom intervalu od 1945. do 2014. godine. Znatan deo je bio u posedu snaga bezbednosti u Iraku i Siriji koji su potom preoteli džihadisti, navodi se u ovom istraživanju koje prenose svetski mediji.
Predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i bivši direktor Vojno-bezbednosne agencije Momir Stojanović za RSE kaže da jedino zlonamernici mogu sada manipulisati sa time da se „naša municija, naoružanje i vojna oprema nalaze u rukama radikalnih islamista".
"Srbija nikada nije isporučivala naoružanje i vojnu opremu nijednom političkom pokretu, niti islamističkom, a pogotovo radikalnom islamističkom, nego zvaničnim državama koje su se pojavljivale kao kupci na našem tržištu“, kaže Stojanović.
Od 1.730 vrsta analizirane municije, 142 su proizvedene u Srbiji, 445 u Kini, 338 u Sovjetskom Savezu, 323 u SAD, a 154 u Rusiji. Potrošenu municiju zaplenili su letos kurdski borci a prikupljali su je i istražioci “Conflict Armament Research” na borbenim položajima koje su pripadnici Islamske države nedavno napustili.
Informacija da je Srbija među zemljama čiju municiju koriste borci Islamske države nije iznenađenje za poznavaoce prilika. Jedan od njih, vojni analitičar Aleksandar Radić, kaže da je sprska municija prodavana širom regiona Bliskog Istoka i da je ona koja je proizvedena u „Prvom partizanu“ u Užicu rasprostranjena širom sveta zbog kvaliteta.
"U prošloj dekadi za potrebe naoružavanja, pre svega iračkih snaga bezbednosti, ogromne količine pešadijskog naoružanja i municije izvezene su sa područja bivše Jugoslavije preko američkih firmi. Najveći deo tog naoružanja potiče iz zaliha oružanih snaga Bosne i Hercegovine, odnosno viškova iz entitetskih vojski. Bilo je tu velikih isporuka iz Srbije, Hrvatske. Različiti su znači putevi kojima je i pešadijsko naoružanje i municija za to naoružanje dospela do Sirije i Iraka, ali činjenica da se ta sredstva nalaze tamo ničim politički i moralno ne bi trebalo da utiče na ugled Srbije jer ne može proizvođač biti odgovoran za zloupotrebu sredstava na terenu“, kaže Radić.
"Jedan primer kako dolazi do političke zloupotrebe je publikovanje informacija pre par godina u zapadnim medijima kako pobunjenici u Iraku imaju srpske puške. Da, to je tačno jer su one proizvedene u „Zastavi“ ali one su preko američkih firmi dospele do ruku iračkih snaga bezbednosti koje su bile pod striktnom kontrolom američkih instruktora i iz tih snaga su upravo razna tehnička sredstva, automatske puške, puškomitraljezi dospeli do ruku pobunjenika“, navodi Radić.
Od JNA do Jordana
Šta se dešava na terenu i na koji način naoružanje koje je svojevemeno proizvedeno u Srbiji može da se pojavi u rukama ekstremista Islamske države u Iraku i Siriji?
"Pričamo recimo o sredstvima koja su napravljena svojevremeno za potrebe JNA, postala su imovina Hrvatske u ratu, Hrvatska ih je prodala Jordanu, iz Jordana su dospela do pobunjeničkih organizacija a jedna od njihovih frakcija je zapravo Islamska država“, kaže Aleksandar Radić.
“To što se naše naoružanje i municija sada prepoznaju u rukama radikalnih islamista govori o tome da su tim zemljama, dok je funkcionisao njihov pravni sistem, najpre bivša SFRJ, a potom SRJ, a potom Srbija isporučivale naoružanje i vojnu opremu. Srbija je legalno isporučivala tim zemljama. To što su sada ti magacini zauzeti od strane islamističkih pokreta, pa se to naoružanje i ta municija našli u njihovim rukama, nije nikako krivica Srbije, već opšteg stanja u tim državama“, kaže Momir Stojanović, bivši direktor Vojno-bezbednosne agencije.
Prema istraživanju grupe “Conflict Armament Research”, municija koja se doprema u Siriju i Irak u cilju stabilizacije i jačanje pozicije tamošnjih vlada zavšava u rukama džihadista, čime se potpomaže jačanje Islamske države. “Iz ovog primera se može izvući pouka da bezbednosne snage koje dobijaju municiju od drugih država nemaju kontrolu nad tim isporukama”, kaže Džejms Bevan, direktor “Conflict Armament Research”.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je ideja da je moguće sprečiti dotur naoružanja na lice mesta neostvariva.
"Naravno, da zapadne zemlje čine sve što mogu da se preseku kanali snabdevanja, ali u tom regionu koji je zahvaćen sukobima se već nalazi dovoljno velika količina naoružanja za jedan dugotrajan i iscrpljujući rat. I kada je reč o uglu Zapada sasvim sigurno je da će se truditi da preseku što je moguće više načina da se dođe do tih sredstava, i sa te strane Srbija će se pretpostavljam striktno držati pravila igre odnosno zna se šta znači sertifikat poslednjeg korisnika u trgovini naoružanjem i kako se pravi procena da li negde treba da se isporuče sredstva ili ne. Ali ono što je problem u tome je što je upravo Zapad, koji sada nastoji da suzbije Islamsku državu, omogućio njeno naoružavanje i njen razvoj utoliko što je stimulisao snabdevanje naoružanjem ilegalnim kanalima preko trećih zemalja pobunjenika koji su se borili protiv Asada (sirijskog predsednika Bašara al Asada)“, kaže Radić.
Vest o srpskoj municiji u rukama ekstremista Islamske države stigla je u trenutku kada Skupština Srbije raspravlja o Predlogu zakona o izvozu i uvozu naoružanja i vojne opreme.
Podsetimo, da je nevladina organizacija “Žene u crnom” još 2007. godine protestvovala protiv izvoza pešadijskog naoružanja u Irak smatrajući da to Srbiju čini odgovornom za smrt civila u Iraku.
