Nekoliko desetina osoba sa invaliditetom kojima su se pridružili invalidi ratova devedesetih godina vođenih na području bivše Jugoslavije i vojni penzioneri protestovali su ispred zgrade Vlade Srbije u centru Beograda zbog teških uslova u kojima žive. Na ulicu su ih isterali nedovoljna državna novčana pomoć, nepristupačnost javnih institucija zbog nedostatka rampi i nezadovoljstvo radom njihovih predstavnika u državnim institucijama.
Prekinuti diskriminaciju pri zapošljavanju i obezbediti potpunu dostupnost svih javnih institucija deo je zahteva osoba sa invaliditetom pročitanih ispred zgrade Vlade Srbije, pošto se, uprkos njihovim upornim zahtevima niko od predstavnika vlasti nije pojavljivao da im ih uruče. Problema je kažu mnogo, a najviše ih muči činjenica da su žrtve diskriminacije jer su im uskraćena elementarna ljudska prava: zaposlenje i sloboda kretanja. Nemanja Vukašinović, mladić je koji je nastradao je u saobraćajnoj nezgodi pre 17 godina. Od tada je u invalidskim kolicima.
“Konkretno zahtev je da osobe sa invaliditetom zaposle. Da oni učestvuju u svim aktivnostima Skupštine. Svaki Dom zdravlja treba da bude dostupan za nas osobe sa invaliditetom, mislim na rampu. Postoje tu i pošte, kafići, pozorišta, bioskopi. Znam koliko bioskopa nije dostupno za nas osobe sa invaliditetom”, kaže Nemanja. On je jedan od srećnika koji je uspeo da pronađe zasposlenje pa uz mesečnu državnu pomoć, od nešto više od 200 evra, nekako uspeva da pregura mesec.
“Ja sam zaposlen po ugovoru. Meni isto vise na koncu, što se kaže, i plata i posao. Može se reći da imam sreće što imam posao. Ali ja sam na neki način samostalan. Samostalna osoba sa invaliditetom. Ima ljudi sa težim oblikom invaliditeta i njima je mnogo teže“, smatra Nemanja.
Nadležni, kako navode učesnici protesta, ne pokazuju skoro nikakvo interesovanje za probleme osoba sa invaliditetom. Poslenji put zvaničnici Vlade Srbije su ih na razgovor primili pre više od godinu dana. Kako prenosi jedan od demonstranata Branko Jokić, koji je oboleo od mišićne distrofije, tada im je rečeno da se strpe zbog besparice.
“Kako nema diskriminacije kada ne možete da koristite gradski prevoz? Kada su svim malim udruženjima u Srbiji ukinuta finansijska sredstva. Poslednji put smo ovde u Vladi primljeni kod državnog sekretara Negovana. Rekao je da budemo strpljivi, da je zemlja u krizi, i da budemo srećni što nam nije smanjena tuđa nega i pomoć. Živimo katastrofalno - ja sam distrofičar, stopostotna invalidnost. Primam tuđu negu i pomoć 25000 dinara (nešto više od 200 evra). Supruga mi ne radi, ćerkica ide u školu. Moram da kupujem knjige za ćerku i hranim porodicu”, žali se Branko.
On tvrdi i da su zbog nebrige države osobe sa invaliditetom izgubile pravo na predstavnika u Komisiji sa socijalna i globalna pitanja pri Ujedinjenim nacijama.
Muke osoba sa invalidietom u Srbiji dele i vojni invalidi iz ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali i vojni penzioneri. Svi oni istrajni su da ispred zgrade Vlade u centru Beograda ostanu dok ih neko od nadležnih ne bude primio na razgovor. Vukoman Bošković, generalni sekretar Udruženja paraplegičara Beograda.
“Tražimo smenu ljudi u sektoru zaštite osoba sa invaliditetom. Tu u poslednjih 15 godina ne radi niko ko poznaje problematiku i koji često zloupotrebljavaju finansijska sredstva. Želimo da naši predstavnici tu rade koji najbolje znaju šta im treba i osećaju proces. To su sve važna pitanja I zaista nećemo odustati dok ta pitanja ne budu rešena”, uverava Bošković.
Procenjuje se da u Srbiji ima oko 700.000 osoba sa invaliditetom. Zbog ignorantskog odnosa vlasti prema njima najavljuju osnivanje političke stranke ili pokreta. S obzirom na broj potencijalnih članova, ukoliko im to pođe za rukom, očekuju da njihova snaga u predstavničkim telima Srbije neće biti zanemarljiva.
