Beogradski centar za ljudska prava i petočlana autorska grupa predstavili su u ponedeljak zbirku tekstova i rezultata istraživanja "Novosti iz prošlosti - znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije" koje je pokazalo, da 71 odsto ispitanih građana Srbije tvrdi da ih istorija ne intresuje, dok čak 81 procenat priznaje da ne poznaje ovu nauku.
Ovako visok stepen neznanja, po ocenama autora, otvara prostor za velike zloupotrebe.
“Nije svako neznanje isto. Nama je bitno kako se to neznanje koristi. Protiv koga je ono usmereno, ili za koga je ono usmereno”, kaže jedna od autorki ove publikacije, istoričarka Dubravka Stojanović.
Ona smatra da je istraživanje pokazalo da je u pitanju angažovano neznanje, gde su dnevne potrebe prebrisale ono što je naučeno u osnovnoj školi.
Očigledan primer za ovu tvrdnju su odgovori građana na pitanje ko su bili srpski saveznici na Solunskom frontu.
“Francuze i Engleze na tom frontu danas vidi svega 54 odsto građana, iako su sasvim sigurno to učili u školi i na hiljadu načina to čuli iz medija. Prema tome, oni su to znanje izbrisali. Oni ne žele da vide naše zapadne saveznike na Solunskom frontu. Oni, pak, tamo žele nekako da vide Ruse i Grke”, navela je ona.
Proces suočavanja sa prošlošću još uvek daleko
Očekivano je da se ovakav pristup najsnažnije reflektovao na poslednjim krupnim istorijskim događajima – raspadu Jugoslavije i njenom kraju u krvavim ratovima.
Ono što, po mišljenju istoričarke Olge Manojlović Pintar najbolje definiše današnji stav građana Srbije o tim događajima - je odgovor na pitanje:
“Kako tumačite dolazak Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji? – pri čemu jedna trećina građana, posle svega, odgovara da smatraju da je to bila pozitivna promena u istoriji Srbije.”
Žena sa fotografijom Slobodana Miloševića i zastavom SFRJ
Otud ne čudi što u odgovorima na pitanje – ko je kriv za raspad Jugoslavije? – polovina građana Srbije odgovornost pripisuje međunarodnoj zajednici, trećina pojedinim političarima, četvrtina republičkim rukovodstvima, dok osam odsto građana smatra da odgovornost treba tražiti u nama samima.
Sve ovo, kako kaže Olga Manojlović Pintar, zapravo pokazuje koliko je proces suočavanja sa zločinima i sa ratovima devedesetih još uvek daleko.
“Mi smo na sva pitanja koja su se ticala zločina devedesetih dobili izuzetno visok procenat odgovora – “ Ne znam!” Danas u Srbiji, još uvek, jedna trećina građana ne zna šta se dogodilo u Srebrenici, četrdeset posto ispitanika odgovara da ne zna ko je bombardovao Dubrovnik, 50 odsto ispitanika odgovara da ne zna šta se dogodilo u Ovčari kod Vukovara, 60 odsto građana ne zna šta se dogodilo u Medačkom džepu – znači, i kada se radi o zločinima koji su izvršeni na Srbima. I najzad, 73 odsto građana ne zna šta se to dogodilo sa Bošnjacima iz Sjeverina koji su ubijeni kod Višegrada”, navodi ona.
Nemogućnost suočavanja sa onim što se događalo tokom devedesetih godina, po oceni autora istraživanja, u velikoj meri muti i predstavu o celokupnoj istoriji dvadesetog veka na ovim prostorima.
Prisećanje na socijalističku Jugoslaviju i njenog velikog lidera, istovremeno budi suprostavljene emocije.
“Upitani – koja je najznačajnija ličnost u istoriji Srbije? – građani na prvo mesto smeštaju upravo Josipa Broza Tita”, kaže Manojlović Pintar.
Međutim, upitani da li je stvaranje Jugoslavije bilo greška “polovina građana je odgovorila pozitivno.”
Lakše plasirati mitove i neistinu
Ono što posebno iznenađujuće u ovom istraživanju - je podatak da, čak, 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju.
Kako primećuje Radina Vučetić, takođe jedna od autorki publikacije, to su mladi od 18 do 29 godina, dakle, upravo oni koji su u poslednjih desetak godina izašli iz škole.
U tom kontekstu, osnovano se postavlja pitanje - ko zloupotrebljava to nepoznavanje istorije.
“Mi naravno da ne možemo da donosimo definitivne zaključke šta je u pitanju, ali vrlo je moguće da politička elita svesno zloupotrebljava ovo neznanje, jer je mnogo lakše plasirati razne neistine i mitove vezane za istoriju, poput onih čuvenih kašika - srebrnih, zlatnih ili kojih već sve – na srpskim srednjevekovnim dvorovima, i teze o Srbima kao narodu najstarijem, itd. Znate da ima dosta takvih teorija. Dakle, mnogo je lakše plasirati takve priče i pozivati se za istoriju, koja zapravo nije istorija, odnosno, koja nije naučna istorija, kada vam veliki broj građana tu istoriju ne poznaje”, zaključuje Vučetić.
Osim toga, istraživanje, takođe, pokazuje da su, u preko 50 odsto slučajeva, građani odgovarali ono što vlast od njih očekuje.
To Dubravku Stojanović navodi na sledeći zaključak:
“Ako oni tako lako prihvataju želje vlasti, u tom slučaju, kada bi vlast počela da šalje jasnije poruke, ostaje nada da bi oni i to prihvatili na način kao što su prihvatili i ovu mitomansku svest.”
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, za čije potrebe je urađeno ovo istraživanje, ipak, vidi neke signale koji mogu da upute i na neki drugačiji pristup ovom problemu.
“Pogledajmo sada šta rade Josipović i Tadić! Ako stigne signal te vrste, i ako možemo da ga izmerimo posle izvesnog vremena, onda smo došli do nekih zaključaka”, kazao je Dimitrijević
Ovako visok stepen neznanja, po ocenama autora, otvara prostor za velike zloupotrebe.
“Nije svako neznanje isto. Nama je bitno kako se to neznanje koristi. Protiv koga je ono usmereno, ili za koga je ono usmereno”, kaže jedna od autorki ove publikacije, istoričarka Dubravka Stojanović.
Ona smatra da je istraživanje pokazalo da je u pitanju angažovano neznanje, gde su dnevne potrebe prebrisale ono što je naučeno u osnovnoj školi.
Nije svako neznanje isto. Nama je bitno kako se to neznanje koristi. Protiv koga je ono usmereno, ili za koga je ono usmereno, kaže Dubravka Stojanović.
Očigledan primer za ovu tvrdnju su odgovori građana na pitanje ko su bili srpski saveznici na Solunskom frontu.
“Francuze i Engleze na tom frontu danas vidi svega 54 odsto građana, iako su sasvim sigurno to učili u školi i na hiljadu načina to čuli iz medija. Prema tome, oni su to znanje izbrisali. Oni ne žele da vide naše zapadne saveznike na Solunskom frontu. Oni, pak, tamo žele nekako da vide Ruse i Grke”, navela je ona.
Proces suočavanja sa prošlošću još uvek daleko
Očekivano je da se ovakav pristup najsnažnije reflektovao na poslednjim krupnim istorijskim događajima – raspadu Jugoslavije i njenom kraju u krvavim ratovima.
Ono što, po mišljenju istoričarke Olge Manojlović Pintar najbolje definiše današnji stav građana Srbije o tim događajima - je odgovor na pitanje:
“Kako tumačite dolazak Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji? – pri čemu jedna trećina građana, posle svega, odgovara da smatraju da je to bila pozitivna promena u istoriji Srbije.”
Otud ne čudi što u odgovorima na pitanje – ko je kriv za raspad Jugoslavije? – polovina građana Srbije odgovornost pripisuje međunarodnoj zajednici, trećina pojedinim političarima, četvrtina republičkim rukovodstvima, dok osam odsto građana smatra da odgovornost treba tražiti u nama samima.
Sve ovo, kako kaže Olga Manojlović Pintar, zapravo pokazuje koliko je proces suočavanja sa zločinima i sa ratovima devedesetih još uvek daleko.
“Mi smo na sva pitanja koja su se ticala zločina devedesetih dobili izuzetno visok procenat odgovora – “ Ne znam!” Danas u Srbiji, još uvek, jedna trećina građana ne zna šta se dogodilo u Srebrenici, četrdeset posto ispitanika odgovara da ne zna ko je bombardovao Dubrovnik, 50 odsto ispitanika odgovara da ne zna šta se dogodilo u Ovčari kod Vukovara, 60 odsto građana ne zna šta se dogodilo u Medačkom džepu – znači, i kada se radi o zločinima koji su izvršeni na Srbima. I najzad, 73 odsto građana ne zna šta se to dogodilo sa Bošnjacima iz Sjeverina koji su ubijeni kod Višegrada”, navodi ona.
Nemogućnost suočavanja sa onim što se događalo tokom devedesetih godina, po oceni autora istraživanja, u velikoj meri muti i predstavu o celokupnoj istoriji dvadesetog veka na ovim prostorima.
Prisećanje na socijalističku Jugoslaviju i njenog velikog lidera, istovremeno budi suprostavljene emocije.
“Upitani – koja je najznačajnija ličnost u istoriji Srbije? – građani na prvo mesto smeštaju upravo Josipa Broza Tita”, kaže Manojlović Pintar.
Međutim, upitani da li je stvaranje Jugoslavije bilo greška “polovina građana je odgovorila pozitivno.”
Lakše plasirati mitove i neistinu
Ono što posebno iznenađujuće u ovom istraživanju - je podatak da, čak, 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju.
Kako primećuje Radina Vučetić, takođe jedna od autorki publikacije, to su mladi od 18 do 29 godina, dakle, upravo oni koji su u poslednjih desetak godina izašli iz škole.
Vrlo je moguće da politička elita svesno zloupotrebljava ovo neznanje, jer je mnogo lakše plasirati razne neistine i mitove vezane za istoriju, ocenjuje Radina Vučetić.
“Mi naravno da ne možemo da donosimo definitivne zaključke šta je u pitanju, ali vrlo je moguće da politička elita svesno zloupotrebljava ovo neznanje, jer je mnogo lakše plasirati razne neistine i mitove vezane za istoriju, poput onih čuvenih kašika - srebrnih, zlatnih ili kojih već sve – na srpskim srednjevekovnim dvorovima, i teze o Srbima kao narodu najstarijem, itd. Znate da ima dosta takvih teorija. Dakle, mnogo je lakše plasirati takve priče i pozivati se za istoriju, koja zapravo nije istorija, odnosno, koja nije naučna istorija, kada vam veliki broj građana tu istoriju ne poznaje”, zaključuje Vučetić.
Osim toga, istraživanje, takođe, pokazuje da su, u preko 50 odsto slučajeva, građani odgovarali ono što vlast od njih očekuje.
To Dubravku Stojanović navodi na sledeći zaključak:
“Ako oni tako lako prihvataju želje vlasti, u tom slučaju, kada bi vlast počela da šalje jasnije poruke, ostaje nada da bi oni i to prihvatili na način kao što su prihvatili i ovu mitomansku svest.”
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, za čije potrebe je urađeno ovo istraživanje, ipak, vidi neke signale koji mogu da upute i na neki drugačiji pristup ovom problemu.
“Pogledajmo sada šta rade Josipović i Tadić! Ako stigne signal te vrste, i ako možemo da ga izmerimo posle izvesnog vremena, onda smo došli do nekih zaključaka”, kazao je Dimitrijević
