“Ja imam 88 godina, i sad sam sve to morala slušati. Onda mislim možda su i mog sina klali, možda su… ne znam šta da vam kažem, deco, ovo je grozno, a nepravda je velika.”
“Sin mi je ubijen na Ovčari, imao je 26 godina. Meni presuda neće vratiti moga sina. Jedini mi je cilj da svet vidi da se zločin kažnjava da se ovakvi zločini više ne bi događali.”
“Naše djece nema, a oni mogu osuđivati kako hoće. Nepravda je uvek bila i biće. Ja sina tražim 17 godina, nema ga… da hoće da kažu gde, da mogu sahraniti dve kosti.”
Uz ove reči iz sudnice Specijalnog suda u Beogradu izašli su članovi porodica žrtava zločina na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara.
U ponovljenom postupku, prvooptuženi i nekadašnji komandant Teritorijalne odbrane Vukovara Miroljub Vujović osuđen je na 20 godina zatvora. Na tu maksimalnu kaznu osuđen je i drugooptuženi Stanko Vujanović, kao i Predrag Milojević, Đorđe Šošić, Miroslav Đanković, Ivan Atanasijević i Saša Radak. Milan Lančužanin i Predrag Dragović, koji su u prvom postupku osuđeni na po 20 godina zatvora, u ponovljenom su osuđeni na šest, odnosno pet godina. Milan Vojinović osuđen je na 15, Jovica Perić na 13, a Goran Mugoša na pet godina. Jedina žena među optuženima, Nada Kalaba, kao i u prvom postupku, osuđena je na devet godina zatvora.
Optužbe su oslobođeni Vujo Zlatar, Predrag Madžarac, Marko Ljuboja i Slobodan Katić, kao i Milorad Pejić, jedini kome je ovo bilo prvo suđenje.
Iako navodi da je tužilaštvo delimično zadovoljno presudom, portparol tužilaštva Bruno Vekarić najavljuje žalbe:
“Za sve ove koji su pušteni, a koji su u prethodnom postupku dobijali kaznu čak i do 20 godina. Sporna je po nama odluka i za Milana Lančužanina, kome je sa 15 kazna smanjena na 6 godina.”
Obrazlažući presude predsedavajući sudija Vesko Krstajić rekao je da je da su osuđeni, u noći između 20. i 21. novembra 1991. na Ovčari, zarobljenike koji su prethodno položili oružje i predali se Teritorijalnoj odbrani Vukovara, ubijali, telesno ih povređivali i nečovečno postupali sa njima. Tada je ubijeno 200 zarobljenika, od kojih je 193 identifikovano, rekao je Krstajić. Prema njegovim rečima, kod hangara je formiran špalir gde su tučeni zarobljenici. U tom hangaru osuđeni Vujović i Vujanović naredili su da se zarobljenici ubiju i odredili ko će izvršiti egzekuciju. Utvrđeno je da su zarobljenici potom odvezeni traktorskom prikolicom na obližnje mesto Grabovo, gde su ubijeni, a potom su njihovi leševi zakopani u jamu.
Obrazlažući presude predsedavajući sudija Vesko Krstajić rekao je da je da su osuđeni, u noći između 20. i 21. novembra 1991. na Ovčari, zarobljenike koji su prethodno položili oružje i predali se Teritorijalnoj odbrani Vukovara, ubijali, telesno ih povređivali i nečovečno postupali sa njima. Tada je ubijeno 200 zarobljenika, od kojih je 193 identifikovano, rekao je Krstajić. Prema njegovim rečima, kod hangara je formiran špalir gde su tučeni zarobljenici. U tom hangaru osuđeni Vujović i Vujanović naredili su da se zarobljenici ubiju i odredili ko će izvršiti egzekuciju. Utvrđeno je da su zarobljenici potom odvezeni traktorskom prikolicom na obližnje mesto Grabovo, gde su ubijeni, a potom su njihovi leševi zakopani u jamu.
Svi osuđeni imaju pravo žalbe, a advokat prvooptuženog Miroljuba Vujovića, Miroslav Perković, poziva se na odluku Vrhovnog suda Srbije koji je krajem 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu Veća za ratne zločine kojom je 14 od 16 optuženih osuđeno na ukupno 231 godinu zatvora:
“Pokazalo se u stvari da je Vrhovni sud bio u pravu, jer vidimo sada da je ova odluka, ne uzimajući u obzir sve optužene, ipak promenila stav tog istog Veća, i ono je sada za ljude za koje je prethodno presudilo 20 godina, donelo oslobađajuću presudu. Znači da moramo poštovati odluke Vrhovnog suda i da će taj sud najserioznije ispitivati ovu odluku.”
Predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić ispred Specijalnog suda poručuje da na slučaj Ovčara ne može biti stavljena tačka sve dok ne budu odgovarali svi oni koji su za zločin odgovorni:
“Nikada neće biti ovako završeno zato što su ovo ipak lokalni počinioci i neko ko to nije mogao da učini bez znanja i saglasnosti. A onih koji su saglasnost dali nema među optuženima. To jeste veliki nedostatak krivične pravde da se optužuju određeni, a da se ne optuže i oni koji jesu najodgovorniji. U ovom slučaju, ne bi bilo Ovčare da JNA, da general Mrkšić tada nije dozvolio da se ljudi iz bolnice predaju Teritorijalnoj odbrani grada.”
Zločin na Ovčari dogodio se nakon što su jedinice bivše Jugoslovenske narodne armije 18. novembra 1991. zauzele Vukovar pozvavši na predaju ili borbu do potpunog uništenja. Time je okončano tromesečno razaranje, u kojem je poginulo više hiljada ljudi, a razrušen gotovo čitav grad:
“Mi znamo da vi želite da se predate, ali nam dajte do znanja da li da prekinemo ili da krenemo na sveopšte uništenje.”
Za zločine počinjene tokom ratnih sukoba u Vukovaru Haški tribunal optužio je nekadašnjeg gradonačelnika tog grada Slavka Dokmanovića, trojicu bivših oficira JNA - Mileta Mrkšića, Veselina Šljivančanina i Miroslava Radića i bivšeg predsednika vlade te oblasti Gorana Hadžića.
U septembru prošle godine Haški tribunal osudio je oficire bivše JNA Mileta Mrkšića na 20 godina zatvora i Veselina Šljivančanina na pet godina za pomaganje ubistva i mučenje hrvatskih zarobljenika u Vukovaru 1991, a trećeoptuženog Miroslava Radića sud je oslobodio krivice.
U septembru prošle godine Haški tribunal osudio je oficire bivše JNA Mileta Mrkšića na 20 godina zatvora i Veselina Šljivančanina na pet godina za pomaganje ubistva i mučenje hrvatskih zarobljenika u Vukovaru 1991, a trećeoptuženog Miroslava Radića sud je oslobodio krivice.
