Srpski mediji svakodnevno donose informacije o sve češćim slučajevima vršnjačkog nasilja u osnovnim i srednjim školama, sa posledicama teških telesnih povreda i psihičkih trauma.
Zabeleženi su i smrtni slučajevi. Poslednji slučaj je užički kada se otac požalio novinarima kako je njegovom sinu, učeniku šestog razreda osamnaestogodišnjak posle višednevnog maltretiranja slomio ruku, a prethodno je ušao na čas i pretio. Onda je direktor škole ispričao da je učenik - žrtva nasilja veoma problematičan i da škola nije odavno imala tako problematičnog učenika. Dok je bio u petom razredu, udario je nastavnika, nastavnicu matematike je gađao patikom, a ispričao ocu da mu je nastavnica otela patiku, u školu nosi šrafciger, više puta je fizički maltretirao i devojčice i dečake u odeljenju, a kada se to saopštavalo ocu, on ga uvek podržavao.
Protiv ovog učenika prošle godine podneto je pet krivičnih prijava, navodi direktor. U nekoliko navrata roditelji su tražili da ovaj učenik bude premešten u drugo odeljenje, ili školu.
Kako u ovom slučaju suditi o vršnjačkom nasilju, ko je ovde žrtva, a ko nasilnik? Kako i zašto počinje nasilje? Učenici u jednoj osnovnoj školi u Užicu kažu, prvo je svađa, sledi tuča najčeće u školskom dvorištu, ili na putu od škole do kuće.
A jedan učenik nam otkriva šta je najčešći uzrok tuča u školi, i navodi svoj primer:
Kada se u školi dogodi fizički obračun učenika nastaju veliki problemi za učesnike tuče, roditelje, ali i školu.
Pavle je užički gimnazijalac i na času latinskog jezika u tuči je svom školskom drugu pesnicom slomio nos. Isključen je iz škole, a zatim vraćen kao vanredni učenik, posle godinu ipo je ponovo postao redovni učenik i završava četvrti razred. Majka Marijana uložila je mnogo truda da dokaže kako je njen sin u samoodbrani naneo drugu teške telesne povrede, i da je za tuču uvek potrebno dvoje.
"Odluka na disciplinskom postupku za moje dete bila je isključenje iz škole. Ja sam imala argumente da disciplinski postupak nije urađen kako treba tako što sam navela sve ono što nije ispoštovano. Republički inspektor je otišao u školu i, naravno, moje dete je vraćeno, obustavljen je disciplinski postupak i omogućeno mu je da nastavi školovanje kao vanredni učenik. Njemu je suđeno kao maloletnom licu", priča za RSE Pavlova majka, te dodaje:
"Pre dva meseca na predlog Centra za socilajni rad, ukinuta mu je presuda tako da više nema pojačan nadzor roditelja. Kada je Pavle vraćen u Gimnaziju kao redovan učenik, majka ovog drugog deteta tražila je da moje dete prebace u neko drugo odeljenje i da ne budu zajedno posle one tuče, ali razredni i ostali profesori su to odbili, tako da je ona svoje dete prebacila u drugo odeljenje."
Marijana kaže da su svi preživeli emotivni pakao - i njen sin i učenik koji je bio žrtva. Pita se kako tako nešto može da se dogodi na času u renomiranoj školi kakva je Užička gimazija koja postoji 175 godina.
"Kako deca mogu tokom časa da šetaju, da stoje na otvorenom prozoru, da bacaju krede kroz prozor? Kako dece uopšte mogu na času da se svađaju, da se raspravljajui i da od jednog verbalnog konflikta dođe do nanošenja teške telesne povrede? Kako sve to može da se dogodi u jednoj školi koja je poznata u Srbiji, škola koja je stara skoro dva veka? U celoj ovoj situaciji oko Pavla, odgovornost škole nije pominjana, kao ni odgovornost predmetnog profesora. Ceo odgovor iz škole je bio da je profesorka mlada i neiskusna, a šta je dete od 16 godina, kakvo je njegovo iskustvo?", pita se majka Marijana.
Vršnjačko nasilje je u porastu što je, između ostalog, posledica političkih i ekonomskih uslova života. Može se smanjiti preventivnim radom u školi, kaže Vesna Bogosavljević, dugogodišnja pedagog užičke prigradske osnovne škole "Slobodan Sekulić".
"Odgovorno tvrdim da se nivo nasilja može sprečiti ako škola timski radi, ako škola ima odličnu saradnju sa roditeljima. Međutim, okruženje ne reaguje na pravi način, počev od porodice, preko medija. Rekla bih da se nekada i naši poznati političari obraćaju na način na koji je, u izvesnom smislu, prikriveno nasilje. Posledica toga je da deca kažu, ako mogu oni, možemo i mi, pa se tako neka naređivačka priča, neka nasilna priča prenisi dalje", ističe Bogosavljević.
Vesna Bogosavljević navodi da su deca nasilnici obično i sami žrtve nasilja, i da je porodica najvažnije u formiranju ličnosti, a tek posle škola.
"Tvrdim da je porodica najodgovornija za temelje razvoja ličnosti, čak i kada je nesrećno društvo, a porodica stabilna, i ako ume da podrži dete, razume ga i razvija kod njega najpre samopouzdanje, zatim odgovornost - da ga nauči da se bori za svoja prava, ali da pri tome na ugrožava druge, onda će dete biti zaštićeno od suvišnog nasilja u društvu. Ali, ako roditelji rade po 12 sati dnevno da bi prehranili svoju decu i da bi opstali, onda ni roditelji ne mogu očekivati od škole da maksimalno učini. Vidite, škola je počela dobijati i ulogu nekog socijalnog faktora što mnogima zaposlenima u školi ne odgovara. Vrlo je to složeno", kaže pedagog Bogosavljević.
Tim za zaštitu dece sa problemima u ponašanju u centru za socijalni rad u Užicu u toku prošle godine imao je oko stotinak prijava vršnjačkog nasilja, a prijave dolaze od policije, škole, tužilaštva i suda, kaže Ljiljana Tucović, pedagog u ovom timu.
Ona navodi da se ponekad preteruje kada se govori o ovoj vrlo složenoj pojavi, a najava Zakona o maloletnicima će definisati neke stvari.
"Svi pričaju o vršnjačkom nasilju, o drastičnom povećanju oblika vršnjačkom nasilja, a ja mislim da se ponekada i preteruje. Vršnjačko nasilje je kompleksan i jako složen problem. Pored onog situacionog nasilja, tuča, ismevanja, ruganja, što je sve trenutno incidentno, vršnjačko nasilje podrazumeva da se ponavlja, da traje u kontinuitetu. Takođe, to podrazumeva disbalans snaga, da postoji žrtva i nasilnik, da ta žrtva bude dete koje je stalno u problemu, u strahu od nasilnikaiI da to traje", navodi Tucović.
Očito nasilje u školama, među učenicima, nije nastalo samo od sebe, niti će tako nestati. Jedno nasilje izaziva drugo.
Uzroci i posledice svima su poznati i sve dok nekima ove pojave odgovaraju, ne prepoznaje se društvena potreba za širom prevencijom.
