Da li je Beograd za podelu Kosova

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakve su šanse da počne direktni dijalog između Beograda i Prištine na čemu u poslednje vreme insistiraju i Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Sagovornici su bili Iljir Deda, direktor Instituta za politička istraživanja iz Prištine, i Milan Pajević, savetnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove iz Beograda.

Bilo je reči o tome šta je glavna prepreka da počne dijalog o rešavanju problema koji su bitni za život građana na Kosovu, koliko je realno očekivanje Beograda da će se obnoviti pregovori o statusu Kosova, da li će promena politike prema Kosovu biti uslov da Srbija stekne status kandidata za Evropsku uniju, da li ideja o podeli Kosova ima pobornike u rukovodstvu Srbije i kako na tu ideju gledaju u Prištini, kakvo bi moglo da bude mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti kosovske nezavisnosti, kao i o tome postoje li tajni kontakti između Beograda i Prištine.

Omer Karabeg: Šta je u ovom trenutku najveća prepreka početku dijaloga?

Iljir Deda: Suprodstavljeni stavovi stavovi Srbije i Kosova oko toga o čemu treba razgovarati. Srbija javno insistira da ti razgovori budu o nekom novom statusu Kosova, a ustvari je reč o nameri da se prekrajaju granice, to jeste da dođe do pripajanja severa Kosova Srbiji i, možda, delića preševske opštine Kosovu. S druge strane, Kosovo traži da to budu razgovori dve nezavisne države i da se razgovara o takozvanim tehničkim pitanjima.

Omer Karabeg: Beograd se uporno nada da će biti obnovljeni razgovori o statusu Kosova. Pri tome se stalno ponavlja rečenica da ne može jedna strana, a to je Kosovo, dobiti sve, a duga strana - Srbija - ništa. Predstavnici Beograda čak tvrde da ih u tome podržavaju i neki međunarodni faktori. Da li su ta očekivanja Beograda realna?

Milan Pajević: Ja mislim da nisu. Ja zaista ne znam šta stvarno misle oni koji to izjavljuju. Vrlo je teško detektovati šta je u njihovim glavama. Međutim, šta god se dešavalo u sferi visoke politike, a sve se svodi na marketing za domaću upotrebu, nephodno je da počnu razgovori o stvarima koje se tiču svakodnevice ljudi koji žive na Kosovu.

Iljir Deda: Ja ne verujem da će doći do razgovora o statusu i slažem se sa gospodinom Pajevićem da je neophodno razgovarati o praktičnim pitanjima. Ja mislim da su naša rukovodstva zarobljena u 19. veku, njihov fokus je teritorija, a ne kvalitet života ljudi koji žive na toj teritoriji. Mora se početi sa rešavanjem humanitarnih problema koji su izuzetno teški. Tu je, pre svega, problem nestalih lica - na hiljade albanskih i srpskih porodica ni nakon 11 godina ne zna šta se desilo sa njihovim najbližima. Moramo rešiti problem izbeglica i raseljenih lica i obezbediti slobodnan protok ljudi, robe i kapitala.

Omer Karabeg: Kažete da se mora otvoriti razgovor o praktičnim pitanjima. Međutim, može li se razgovarati o praktičnim pitanjima, kao što su struja, telefonske veze, prelazak granice, zaštita kulturnih spomenika, pasoši, nezavisno od pitanja statusa? Oliver Ivanović, državni sekretar za Kosovo i Metohiju u vladi Srbije, kaže da, i kada pričamo o grejanju ili o snabdevanju vodom i električnom energijom, ne možemo izbeći pitanje statusa.

Milan Pajević: Ja delimično razumem koliko je teško da se govori o svakodnevnim problemima, ili, kako se to kaže, o tehničkim pitanjima, a da se zaobiđe pitanje statusa. To je zaista vrlo teško, ali nije neizvodljivo ukoliko postoje čvrsta namera i čvrsto uverenje da je to jedini put kojim mora što pre da se krene u interesu ljudi koji žive i na Kosovu i u Srbiji. Ako se to zaista želi, uvek se mogu naći modaliteti da se u razgovorima o praktičnim pitanjima ostave po strani pitanja koja su za Srbiji otvorena, a to je pre svega status. Ali moramo biti svesni da je to za sve manji broj zemalja u svetu otvoreno pitanje. Za vodeće evropske zemlje to je potpuno završeno i zatvoreno pitanje, za njih je pitanje statusa rešeno onoga momenta kada su priznale nezavisnost Kosova. To se, nažalost, ovde vrlo često prenebregava i stalno se u javnosti stvara utisak da će se to na neki način rešiti, iako je svakom iole trezvenom čoveku - ne mora to da bude stručnjak za međunarodne odnose - potpuno jasno da je to za one zemlje, koje su priznale Kosovo, završena stvar i da se one na to više nikada neće vraćati. Naprotiv, izvesno je da će se ceo proces razvijati u pravcu daljeg priznavanja nezavisnosti Kosova i da će biti sve manje prostora za nameru Beograda da se ponovo otvore pregovori o statusu.

Iljir Deda: Gospodin Ivanović je bio veoma iskren kada je rekao da se u razgovorima o vodi, struji ili o telekomunikacijama ne može zaobići pitanje statusa. Realno gledajući, to će biti veoma teško, ali mislim da će pritisak međunarodne zajednice biti takav da će se morati o tome razgovarati nezavisno od statusa. Možda bi mogao biti primenjen model dve Nemačke koji je posrednik Evropske unije Volfgang Išinger (Wolfgang Ischinger) predložio na bečkim pregovorima o statusu Kosova 2007. godine. Taj model podrazumeva dobre međusobne odnose kao da su u pitanju dve države koje se međusobno priznaju, ali bez formalnog priznanja. To bi značilo da Srbija prihvati kosovske dokumenate, da ne lobira protiv nezavisnosti Kosova, da ne ometa postepenu integraciju severa Kosova i da pomaže kosovskim Srbima u saradnji sa vladom u Prištini.

Milan Pajević: Ne možemo da preslikamo taj model jer je on nastao u drugačijem političkom i istorijskom kontekstu, ali bi najbolji elementi tog modela svakako mogli da se primene, a to su oni koji se odnose na zadovoljavanje elementarnih interesa konkretnih, živih ljudi koji imaju svoje svakodnevne, životne probleme, brige, potrebe, nadanja. Ja stalno pokušavam da celu priču vratim sa nivoa visoke politike, sa nivoa Saveta bezbednosti i Evropske unije, na svakodnevni život običnih ljudi. Tako su se svojevremeno ponašale i dve Nemačke. Nisu se priznavale, nisu se trpele, ali su uvažavale realnost i pokušavale da sarađuju u onoj meri u kojoj je to bilo korisno za obe strane, mada treba imati u vidu da se tu radilo o istom narodu koji je bio podeljen u dve države i to je bitna razlika između nemačkog slučaja i ovog našeg. Ali kada je Išinger, inače jedan od najsposobnijih diplomata nemačke spoljne politike, pomenuo model dve Nemačke, on je svakako imao na umu da se delovi tog modela, a pre svega njegov koncept i filozofija, mogu sasvim uspešno primeniti i na našu realnost.

Evropa zasićena retorikom

Omer Karabeg: Da li će promena politike prema Kosovu biti uslov da Srbija stekne status kandidata za Evropsku uniju? Nedavno je britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort (Stephen Wordsworth) izjavio da evropska integracija Srbije i Kosovo nisu više na odvojenim kolosecima.

Milan Pajević: Potpuno je jasno da ta dva procesa neće moći dugo da se drže odvojeno i da će u nekom trenutku biti spojena. Ja ne mislim da će to biti jasan, čvrst uslov za kandidaturu, drukčije rečeno, Srbija, možda, može da se provuče i da dobije kandidatski status bez trajnog rešavanja pitanja Kosova. Međutim, sigurno je da će dobrosusedski odnosi, odnosi maksimalne saradnje, biti apsolutni uslov za punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Na tom principu je cela evropska tvorevina nastala pre 50 godina i to je uslov od koga ona ne može da odstupi. Jako je važno da se u Srbiji razume da je naše približavanje Evropskoj uniji jedan dugotrajan proces, sa jako puno koraka i faza i da, ukoliko nismo zaustavljeni u jednoj, ne znači da nas to ne čeka u sledećoj fazi. Najvažnije je da se shvati da je u pitanju jedan povezan, neprekinut proces i da će se u tom procesu vrlo pažljivo pratiti ponašanje Srbije. Nažalost, iz Srbije često stižu iritantne izjave, pre svega za uši vodećih evropskih zemalja, tako da mi se čini da su te zemlje prezasićene tom retorikom, naročito nekim najavama od pre nekoliko meseci da će se, eto, posle mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti kosovske nezavisnosti pokrenuti neki novi pregovori, da će se u Ujedinjenim nacijama tražiti nova rezolucija o Kosovu i da će tokom tog procesa svetska većina pobediti manjinu zemalja koje su priznale Kosovo. To je naišlo na veliko negodovanje u vodećim evropskim zemljama i to ozbiljno preti da ugrozi naša evropska nastojanja. Mislim da bi pogrešni potezi koji bi eventualno mogli da uslede posle mišljenje Međunarodnog suda pravde mogli dramatično da ugroze naš put ka Evropskoj uniji.

Iljir Deda: Ja mislim da će kandidatura Srbije za Evropsku uniju biti povezana sa odnosom Srbije prema Kosovu. Vodeće zemlje Evropske unije, koje su priznale kosovsku nezavisnost, očekuju da će posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde Srbija prestati sa antikosovskim aktivnostima, a verovatno će zatražiti i rasformiranje paralelnih struktura vlasti na severu Kosova, naročito onih bezbednosnih.

Omer Karabeg: U Srbiji se sve češće, istina nezvanično, pominje podela Kosova koja bi praktično značila pripajanje Srbiji onog dela severnog Kosova koji naseljavaju Srbi.

Iljir Deda: Mislim da bi, ukoliko dođe do podele, postojanje Kosova, kao nezavisne države, izgubilo smisao. Došlo bi do iseljavanja većine kosovskih Srba koji žive južno od reke Ibar, a Kosovo bi se pripojilo Albaniji, tako da podela nije rešenje. Međutim, i kada bi se to desilo, to se ne bi završilo samo na Kosovu, nego bi se slični zahtevi pojavili i u Makedoniji, i na jugu Srbije, i u Preševskoj dolini, koja je pretežno naseljena Albancima, i u Bosni i Hercegovini, a postoji bojazan da bi se takvi zahtevi mogli pojaviti u nekim zemljama centralne Evrope. Ja mislim da je to politika 19. veka. Zvaničnici Srbije sve javnije o tome govore. Tome se snažno suprodstavljaju Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, a takođe i pet zemalja Evropske unije, koje nisu priznale Kosovo, i koje i same imaju etničke probleme, pa se boje podele. Ja mislim da bi se sukob između zahteva Srbije za podelom i odbijanja Prištine da se uopšte razgovora o granicima mogao za nekoliko godina završiti kompomisom koji bi podrazumevao jednu jaču autonomija severa Kosova, mada ja mislim da to nije rešenje. Međutim, kako stvari sada izgledaju, mi se, možda, krećemo u tom pravcu.

Autonomija bi značila destabilizaciju

Omer Karabeg: Pomenuli ste opciju proširene ili pojačane autonomije za sever Kosova. Da li to znači da bi u tom slučaju sever Kosova bio neka vrsta entiteta poput onih u Bosni i Hercegovini?

Iljir Deda: Ta autonomija bi bila manja od jakog entitetskog statusa, nešto sličnija onoj koju ima Južni Tirol, a to znači da bi to bila teritorijalna i jača fiskalna autonomija. Međutim, ja mislim da bi u tom slučaju veoma teško bilo ubediti javnost Kosova da za kosovske Srbe, koji žive južno od Ibra, treba da važi jedan model autonomije, a za one na severu drugi, mnogo jači, koji podrazumeva i teritorijalnu autonomiju. Mislim da to nije rešenje. Ahtisarijev plan nudi izvrstan okvir za samoupravljanje i veze kosovskih Srba sa Beogradom. Ja mislim da se dalje od toga ne može ići jer bi se u tom slučaju dovela u pitanje funkcionalnost Kosova kao države. Ako bi međunarodna zajednica želela da nametne taj model, mislim da bi Albanci u tom slučaju zatražili podelu, jer teritorijalna autonomija severnog Kosova sigurno neće stabilizovati situaciju.

Omer Karabeg: Gospodine Pajeviću, mislite li da ideja o podeli Kosova ima pobornike u rukovodstvu Srbije?

Milan Pajević: Mislim da ima. I mislim da mnogi smatraju da bi to bilo idealno rešenje. Nije im, međutim, jasno da je to neizvodljivo, osim u slučaju da se o tome dogovore Beograd i Priština putem nekakvih dugotrajnih pregovora. Oni se nadaju da će to rešenje biti ponuđeno, izlobirano ili čak nametnuto od strane međunarodne zajednice, odnosno vodećih zemalja, što je poptuno nerealno, jer je međunarodna zajednica izričito protiv tog rešenja, bez obzira što se u raznim teorijskim varijantama ono razmatra kao jedna od mogućnosti. Poslednjih godina često sam bio u prilici da to pitanje postavim stranim diplomatama, odgovor je uvek bio da su oni izričito protiv podele Kosova. I jedino što bi eventualno moglo da promeni taj vrlo čvrsti stav međunarodne zajednice je ono što sam malopre rekao - nekakav teško zamislivi direktni dogovor Beograda i Prištine o podeli Kosova. Tek kada bi se Beograd i Priština o tome dogovorili i kada bi zajednički uspeli da ubede međunarodnu zajednicu da je to za obe strane konačno rešenje, ono bi moglo biti prihvaćeno s tim što bi se onda otvorila sva ona pitanja koja je pomenuo gospodin Deda, a to su Makedonija, prisajednjenje Kosova Albaniji, Bosna i Hercegovina i tako dalje.

Omer Karabeg: Sada su sve oči uprte u Međunarodni sud pravde koji uskoro treba da saopšti svoje mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo legalno. Kakav bi, po vama, mogao da bude stav tog suda?

Iljir Deda: Diplomate kažu da će to biti neutralno mišljenje, a stručnjaci za međunarodno pravo tvrde da ono ne može biti neutralno, već da će sadržavati neke elemente eksplicitnijeg stava, ali se ne slažu u tome kojoj će strani taj sud više dati za pravo. Nakon što to mišljenje bude saopšteno i Priština i Beograd će dati svoju interpretaciju i doći će do pojačane diplomatske ofanzive i sa jedne i sa druge strane. Mi u Prištini očekujemo da će se povećati broj zemalja koje će priznati Kosovo, dok Srbija, opet, veruje da neće biti novih priznanja i da ćemo morati razgovarati o statusu.

Milan Pajević: Teško je pretpostavi šta će da bude, ali ono što mi je kristalno jasno je da, kakvo god bude mišljenje Međunarodnog suda pravde - povoljno za Srbiju ili za Kosovo, neutralno ili nejasno - realna politika će nastaviti da teče svojim tokom. Ne mislimo, valjda, da će Sjedinjene Države i ostalih šezdesetak zemalja, koje su priznale nezavisnost Kosova, promeniti svoju odluku u slučaju da Međunarodni sud pravde stane na stanovište da Kosovo nije trebalo i nije smelo da proglasi nezavisnost? Pravne odluke su jedno, a realna politika i realni interesi pojedinih država su nešto sasvim drugo. Možda je diplomatska aktivnost Srbije protiv priznavanja Kosova i dala neki kratkoročni rezultat, međutim, potpuno je jasno da će se sa priznanjima nastaviti i vrlo brzo ćemo doći do cifre od stotinjak zemalja koje su priznale Kosovo. Nije bitno da li će se to desiti za šest meseci ili za godinu dana, ali je vrlo izvesno u kom pravcu teče taj proces.

Omer Karabeg: Da li u ovom trenutku, prema vašim saznanjima, ima tajniih kontakata između Beograda i Prištine, postoji li neka vrsta opipavanja pulsa?

Iljir Deda: Po mojim informacijama, postojala je želja vlasti u Prištini da dođe do tajnog kontakta da se vidi kako možemo izaći iz ovog ćorsokaka u kome su se našli i Kosovo i Srbija. Međutim, vlasti u Beogradu nisu želele da preduzimaju nikakav korak te vrste pre nego što Međunarodni sud pravde saopšti svoje mišljenje.

Milan Pajević: Ja nemam saznanje da je bilo tajnih kontakata. Ja samo želim i nadam se da će, nakon što Međunarodni sud pravde objavi svoje mišljenje, Beograd biti taj koji će inicirati bilo tajne, bilo javne, bilo kombinovane pregovore, jer bi, s obzirom da se u Beogradu stalno ponavlja da Srbija želi da bude lider na Balkanu, trebalo očekivati da Beograd bude taj koji će slati pozitivne poruke, ne samo u pravcu Kosova, nego i prema ostalim zemljama u susedstvu. Dakle, želo bih da Beograd bude taj koji će inicirati razgovore, a da na dnevnom redu bude sve ono što je važno za normalan život ljudi na Kosovu i u Srbiji.

Omer Karabeg: I na kraju, očekujete li da bi u skorije vreme predstavnici Prištine i Beograda mogli sesti za pregovarački sto?

Iljir Deda: Ja mislim da će do prvog susreta sigurno doći pre kraja ove godine. Ne znam koja će formula biti upotrebljena, ne znam koje će poruke biti poslane domaćoj javnosti, ali mislim da će do tog susreta doći. I to će biti prvi u nizu susreta koji će trajati godinama.

Milan Pajević: Nisam baš siguran da će do toga doći toliko brzo, ali u krajnjem slučaju tu meseci i ne igraju neku ulogu. Neka to bude i i u proleće, čak i na leto naredne godine, samo neka do toga dođe.