Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li je Srbija sekularna država. Sagovornici su bili Vladimir Veljković, istoričar iz Niša koji se bavi pitanjima religije, i Draško Đenović, verski analitičar iz Beograda.
Bilo je reči o tome u kojoj meri se Srpska pravoslavna crkva meša u državne poslove, da li je normalno da u sekularnoj državi, kakva je po ustavu Srbija, crkveni patrijarh prisustvuje zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske i drži govor, zašto je političarima u Srbiji važno da imaju dobre odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom i kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u realizaciji koncepta "srpskog sveta".
Razgovaralo se i o tome kakav je odnos između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i poglavara Srpske pravoslavne crkve patrijarha Porfirija, koliko je predsedniku Vučiću važna bezrezervna patrijarhova podrška, da li je Vučić preko Porfirija praktično preuzeo vlast nad crkvom, da li odnos između Vučića i Porfirija podseća na odnos između ruskog predsednika Putina i poglavara Ruske pravoslavne crkve Kirila, kako je crkva vodila kampanju protiv LGBT populacije dok je u isto vreme veoma dobro sarađivala sa premijerkom Anom Brnabić koja ne krije svoje LGBT opredeljenje i da li je crkva danas jedan od glavnih stubova Vučićevog režima.
Omer Karabeg: Meša li se Srpska pravoslavna crkva u državne poslove u Srbiji?
Vladimir Veljković: Ako imamo u vidu takozvani Svesrpski sabor od 9. juna pod nazivom "Jedan narod - jedan sabor", onda je Srpska pravoslavna crkva pre svega preko svog episkopata i patrijarha definitivno postala konstitutivni deo sadašnjeg režima u Srbiji. Odvojenost crkve i države ne funkcioniše u državama i društvima koji nisu spremni da prihvate demokratiju, podelu vlasti i poštovanja građanskih prava i sloboda. Zbog toga u Srbiji imamo simbiozu crkve i države čiji je cilj da se ustoliči nacionalistička autokratija.
Draško Đenović: Naravno da se crkva meša, to je zapravo simfonija crkve i države. To je uigrani tim gde se ponekad ne može razlikovati ko je vladika, a ko političar. Imam utisak da se pola vladika bavi političkim pitanjima, a pola političara ide u crkvu da se javno moli kao da su episkopi.
Omer Karabeg: Kako gledate na činjenicu da je patrijarh Porfirije nedavno tokom održavanja Svesrpskog sabora učestvovao na zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske i održao govor?
Vladimir Veljković: Kao što sam rekao, patrijarh je postao konstitutivni deo režima. I ne samo to. Na Saboru je proglašeno ujedinjenje Srbije i Republike Srpske. Potpisani su razni sporazumi o saradnji tako da možemo da govorimo o nekoj vrsti jedinstvenog političkog prostora koji čine Srbija i Republika Srpska, a sve se to odigrava pod patronatom Srpske pravoslavne crkve, odnosno patrijarha.
Sabor je organizovan pre svega protiv Rezolucije Ujedinjenih nacija o Srebrenici. Protivljenjem toj rezoluciji Srbija je napravila odmak od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine. A smisao donošenja te deklaracije bio je da se nikada ne ponovi holokaust koji se desio za vreme Drugog svetskog rata.
Draško Đenović: Patrijarhu nije mesto na sednici vlade kao što ni predsedniku države nije mesto na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Tu opet vidimo simfoniju crkve i države gde se više ne zna ko je političar, a ko crkveni poglavar ili episkop. Imam utisak da jedan broj episkopa i te kako želi da se bavi politikom. I ne samo da žele nego se njome i bave. Sa druge strane, iako je Srbija sekularna država, pola vlade u radno vreme viđamo na molitvi u Hramu Svetog Save.
Simbioza
Omer Karabeg: Da li je tačno da nakon raspada Jugoslavije Srpska pravoslavna crkva nikada nije bliža bila vlasti u Srbiji nego danas i da je za to posebno zaslužan patrijarh Porfirije?
Vladimir Veljković: Možemo i tako posmatrati stvari. Prethodni patrijarh Irinej nije bio toliko uključen u politička dešavanja. Postojale su neke nesuglasice između patrijarha i vlasti, pa se 2021. režim vidljivo angažovao oko izbora novog patrijarha. Izborom Porfirija nestale su sve ograde između patrijarha i predsednika Vučića. Oni su potpuno u simbiozi. Ja ne bih koristio termin simfonija jer to liči kao da je u pitanju normalizacija sadašnjeg stanja. Ka simbiozi se ubrzano krenulo nakon agresije Rusije na Ukrajinu. Od tada imamo ubrzan proces desekularizacije Srbije i zloupotrebe verskih osećanja u političke svrhe.
Draško Đenović: Mislim da Srpska pravoslavna crkva nikada nije bila bliža vlasti ne samo od raspada SFRJ, već možda i u poslednjih sto godina. Crkva je bila u otvorenom sukobu sa državom još u vreme Kraljevine Jugoslavije, da ne pominjem kako je bila u nemilosti nakon Drugog svetskog rata. Ovo je za crkvu zlatno doba što se tiče njenih odnosa sa državom. Pitanje je, međutim, koliko će crkvu da košta ova bliskost sa državnim vrhom.
Nemojmo da zaboravimo da su sva tri kandidata za patrijarha bili zapravo državni kandidati. Ko god da je bio izabran bio bi državni čovek. Sadašnji predsednik države praktično je preuzeo upravu ili vlast nad crkvom postavivši svog čoveka na čelo najznačajnije institucije srpskog naroda. Jer vi možete biti i levičar i desničar, ali ako ste Srbin 99 posto ste pravoslavac, a to znači da imate verskog poglavara koji je veoma blizak državnoj strukturi.
Porfirije i Brnabić
Omer Karabeg: Kakav je lični odnos između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha Porfirija?
Vladimir Veljković: Ne bih spekulisao o njihovom ličnom odnosu. Čuo sam da su oni bukvalno na telefonskoj liniji, ali to su glasine. Naravno da je u političkom smislu to irelevantno.
Draško Đenović: Koliko ja mogu da vidim – nedavno sam bio sa njima na prijemu u američkoj ambasadi – oni imaju jako lepu saradnju. Prethodnih godina patrijarh je imao jako lepu saradnju i sa bivšom predsednicom vlade gospođom Brnabić iako zbog njenih otvorenih LGBT stavova i života on kao pravoslavni episkop ne bi trebalo da ima takve odnose. Moram da priznam da mi je ta vrsta bliskosti bila malo začuđujuća jer nije postojao ni delić pokušaja da se napravi neka distanca. Zašto? Zato što je crkvi odgovaralo da gospođa Brnabić kao premijerka potpisuje uredbe koje su crkvi donosile određene materijalne koristi.
Omer Karabeg: A u isto vreme crkva je vodila javnu kampanja protiv LGBT populacije.
Draško Đenović: Jedno se priča, a drugo radi. Kampanja jeste bila otvorena i javna, ali bojim se da je to više bila predstava za narodne mase. Inače, činjenica je da sadašnji patrijarh Porfirije, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik imaju jako bliske odnose. Ne treba zaboraviti da je Republika Srpska značajno učestvovala u obnovi patrijaršijske vile, mada je to urađeno još za vreme prethodnog patrijarha.
Kopija ruskog modela
Omer Karabeg: Čine li predsednik Vučić i patrijarh Porfirije jedan drugom ustupke? Ko kome više izlazi u susret? Ko je kome potrebniji?
Vladimir Veljković: Patrijarh je svakako potrebniji Vučiću. Iako je Vučić uzurpator vlasti i države, Srbija još uvek nije formalna autokratija, niti je proglašena diktatura, pa on nema doživotnu vlast. On tu vlast može da izgubi, pa je Vučiću patrijarh potreban da bi što više cementirao autokratiju u Srbiji. S druge strane, patrijarh nema ograničenje mandata – kada jednom bude izabran, on će to biti sve do svoje smrti. Mada, ako ovako nastavi, mislim da će se – nakon završetka Vučićeve vladavine koja se ipak jedanput mora završiti – postaviti pitanje da li ovakav patrijarh može da ostane na tom mestu.
Inače, u Srbiji imamo kopiju odnosa između ruskog predsednika Putina i patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila. Model ruskog pravoslavnog despotizma sve više se preslikava u Srbiji. Srpskom nacionalizmu je blizak ruski imperijalizam sa njegovim nazadnim, antimodernim i antidemokratskim idejama. Tu postoji potpuna ideološka simbioza. I kampanja protiv LGBT građana preuzeta je iz Rusije.
To pitanje je razmatrala i Katolička crkva i donela neka rešenja iz pozicije svoje teologije. Nedavno je i u Grčkoj o tome došlo do polemike. Ali daleko od toga da i Katolička crkva i pravoslavci u Grčkoj vode otvorenu kampanju protiv LGBT zajednice. Ta vrsta kampanje protiv prava seksualnih manjina i uopšte ljudskih prava dolazi iz Rusije. Ruski patrijarh Kiril koristi to da bio napravio distinkciju između Rusije i Zapada optužujući Zapad za dekadenciji i satanizam.
Draško Đenović: Patrijarh je potrebniji Vučiću nego što je Vučić patrijarhu. Crkva je ekonomski dovoljno jaka da bi opstala bez državne pomoći, a pitanje je da li bi politička struktura na vlasti opstala bez crkvene pomoći.
Omer Karabeg: Da li i vas odnos između Vučića i patrijarha Porfirija podseća na odnos između ruskog predsednika Putina i patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila?
Draško Đenović: Definitivno podseća s tom razlikom što još uvek nismo došli do toga da neki episkop zbog neslaganja sa političkim delovanjem države bude smenjen i uklonjen. Pre dve godine je mitropolit Ilarion, drugi čovek ruske crkve, uklonjen sa mesta predsednika Odeljenje za spoljne crkvene veze Ruske pravoslavne crkve i prebačen da bude vladika u Budimpešti, jednoj od najmanjih eparhija te crkve. Nisu mu oduzeli čin, ali je poslat u mišju rupu jer se, ako tako mogu da kažem, suprotstavio ratu u Ukrajini.
Mesija i spasitelj
Omer Karabeg: Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve u realizaciji koncepta srpskog sveta?
Vladimir Veljković: Uloga crkve je ključna zato što se njena kanonska teritorija koristi za politički uticaj srpskog režima u regionu, pre svega u susednim državama – Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Kosovu.
Draško Đenović: Srpska pravoslavna crkva ima ulogu u realizaciji koncepta srpskog sveta zato što je jedini pravni činilac koji okuplja Srbe iz celog sveta uključujući Srbe iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Hrvatske. Jedina ima strukturu koja to može da radi. Predsednik Srbije je predsednik države koja ima svoje granice, predsednik Republike Srpske ima ovlašćenja samo na teritoriji Republike Srpske, a srpski patrijarh ima ingerencije svugde gde žive Srbi. Slika na kojoj smo videli Vučića, Dodika i patrijarha Porfirija pokazuje da je crkva jedina koja bi mogla da iznese taj koncept.
Omer Karabeg: Da li Vučić zloupotrebljava to što je Srpska pravoslavna crkva rasprostranjena po celom regionu?
Draško Đenović: Naravno da zloupotrebljava jer on ima ideju da je spasitelj, da je mesija…
Omer Karabeg: I predsednik svih Srba.
Draško Đenović: Ma, on je predsednik svih Srba i, kad njega ne bi bilo, mi bismo svi pomrli. Bez njega ne bismo opstali. To možete videti iz njegovih intervjua. Vučić smatra da je spasitelj svih Srba zaboravljajući da je Gospod Isus Hristos spasitelj svih hrišćana, pa i pravoslavnih Srba.
Stub režima
Omer Karabeg: Da li je Srpska pravoslavna crkva, s obzirom na ulogu koju danas ima u Srbiji, stub Vučićevog režima?
Vladimir Veljković: Složio bih se s tim. Kao što je patrijarh postao deo svite Aleksandra Vučića tako je i Srpska pravoslavna crkva postala politički stub režima. To je opšte mesto srpskog nacionalizma koji je teško kompromitovan poslednjih 30 godina zbog genocida i etničkog čišćenja. Sada je potrebno sveštenstvo, potreban je patrijarh da bi se izvršila religizacija i sakralizacija nacije kako bi se zločini opravdali i kako se društvo ne bi suočilo sa odgovornošću za dela koja su protivna i božijim zapovestima i osnovnim ljudskim pravima.
Draško Đenović: Ne znam da li je crkva stub režima, ali režim ne bi opstao da nema pomoć crkve. Istovremeno, režim je potreban crkvi da bi ostvarila svoje interese. Inače, ja ne verujem da bi, ako dođe do promene režima, došlo i do promene patrijarha osim ako do toga ne dođe prirodnim putem mada sveštenici, koliko god bili slabi i bolesni, onog trenutka kada postanu episkopi i patrijarsi doguraju do devedeset i neke godine. Tako da mislim da ćemo verovatno ovog patrijarha imati još nekih tridesetak godina ukoliko se ne ponove neki istorijski trenuci kada je država pomogla nekim patrijarsima da odu u naručje nebeskog oca. A kad dođe do promene režima, videćemo da će crkva pokušati da bude stub i tom nekom drugom režimu.
Omer Karabeg: Kakav je odnos patrijarha Porfirija prema opoziciji u Srbiji?
Vladimir Veljković: Nikakav. Bilo je više pokušaja da pojedine opozicione grupe, čak i one sa nacionalističkog spektra, dođu do patrijarha Porfirija da mu uruče neke svoje deklaracije, ali do toga nije došlo. Tu ne postoje nikakvi kontakti. Patrijarh je nekoliko puta objašnjavao da se neće mešati u politiku što praktično znači da će nastaviti sa podrškom ovom nedemokratskom režimu.
Patrijarhove izjave ukazuju na potpuno odsustvo svesti o tome šta je politička sloboda i šta je autonomija ličnosti. Srpska pravoslavna crkva stvara sledbenike, ljude koji ne misle kritički. To je pripadanja bez verovanja. Imamo površnu identifikaciju naroda sa pravoslavljem. Ljudi nisu zainteresovani da dublje uđu u veru i da je shvate na ispravan način. Takav odnos naroda prema pravoslavnoj crkvi se uveliko zloupotrebljava i politizuje od strane patrijarha i episkopa.
Draško Đenović: Mislim da će se onog trenutka kada opozicija dođe na vlast patrijarhov odnos prema njima promeniti, a oni će mu zaboraviti šta je ranije radio jer će im biti potreban.
Omer Karabeg: A sada ih patrijarh ignoriše.
Draško Đenović: Sada ih ignoriše, ali kad dođu na vlast biće po onome – sve ćemo se dogovoriti. Nemojmo da zaboravimo da su i neki prethodni patrijarsi nakon promene sistema zadržali podanički odnos prema vlasti kakav su imali u prethodnom režimu. Režimski patrijarsi su uvek bili uz režim, a oni koji su bili protiv režima nikada nisu postajali režimski. U nekim slučajevima su to i glavom platili.
Samo na papiru
Omer Karabeg: U zaključku, da li je Srbija sekularna država?
Vladimir Veljković: Srbija za sada nije sekularna država, a da li će postati – videćemo. U ovom trenutku vera se politizuje i zloupotrebljava od strane patrijarha u saradnji sa režimom. Da li će se stvari promeniti, zavisiće od toga koliko će neka buduća vlast biti rešena da Srbija uđe u Evropsku uniju i raskine političke veze sa Rusijom. U tom slučaju će se odnos crkve i države preispitati. To će biti neophodno.
Draško Đenović: Srbija je samo na papiru sekularna država. Međutim, čak i da krene ka Evropskoj uniji, ne verujem da će se u odnosima crkve i države morati nešto bitno promeniti jer imamo primere zemalja – članica Evropske unije gde su crkve izuzetno uticajne i gde se i te kako pitaju. Pogledajmo samo Hrvatsku. Tamo se Katolička crkva pita za mnogo štošta. Koliko se je samo imovine Hrvatska država morala da odrekne zbog ugovora sa Vatikanom.
Tako da se ne bih složio da je Evropska unija sekularna i da se crkva ne pita preterano. To zavisi od države do države. U nekim državama crkva se puno ne pita, dok se u nekim drugim državama Evropske unije crkve i te kako pitaju. Mislim da će se i u Srbiji ako uđe u Evropsku uniju – mada sumnjam da ćemo ikada tamo stići, bar za mog života – crkva i dalje pitati jer je to tako u narodu. U kojoj meri – to je pitanje koji će biti jedan od bitnijih faktora u političkom životu države.
