Davno predloženi gasovod između Turske i Katara mogao bi da oživi nakon pada režima sirijskog predsednika Bašara al-Asada, rekao je u utorak, 10. decembra, turski ministar energetike i prirodnih resursa Alpraslan Bajraktar.
Uoči sednice vlade, Bajraktaru je postavljeno pitanje o mogućem oživljavanju projekta cevovoda za prirodni gas, koji bi mogao da poveže evropske zemlje i Tursku sa Katarom preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije.
Bajraktar je rekao da je realizacija gasovod koji je predložio Katar 2009. godine, moguća, "ako Sirija osigura svoj [teritorijalni] integritet i stabilnost".
"Ovo bi mogla biti ogromna prilika", rekao je turski ministar.
Najveće izvorište gasa na svetu
Katar i Iran su počeli 1989. godine da razvijaju polje Južni Pars/Severni Dome na 3.000 metara ispod dna Persijskog zaliva.
Sa 51 trilion kubnih metara gasa i 50 milijardi kubnih metara tečnog kondenzata, to je najveće nalazište prirodnog gasa na svetu, navodi Forin afers (Foreign Affairs).
Otprilike jedna trećina njegovog bogatstva leži u iranskim vodama, a dve trećine u katarskim.
Od otkrića, Katar je mnogo investirao u postrojenja za tečni prirodni gas (LNG) i terminale koji mu omogućavaju da ga otprema širom sveta u tankerima.
Ipak, LNG je skuplji nego ovaj energent preko cevovoda kojima je Rusija sve do rata u Ukrajini 2022. dopremala više od 70 odsto svog gasa do Evrope.
Istovremeno, Rusija je bila najveći dobavljač gasa na starom kontinentu sa oko 40 procenata.
Prema više izvora, uključujući dnevnik Nešenel (National) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katar je predložio 2009. gradnju gasovoda od Zaliva do Turske.
Tada je bivši katarski vladar šeik Hamad bin Kalifa Al Tani rekao: "Žudimo da imamo gasovod od Katara do Turske".
Projekat vredan 10 milijardi dolara i dug 1.500 kilometara, trebalo je da poveže Katar preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije do Turske, gde bi se spojio na tada planirani gasovod Nabuko, omogućavajući transport ovog energenta na evropska tržišta.
Međutim, sirijski predsednik Bašar al Asad je odbio da potpiše plan. U tadašnjem izveštaju agencije Frans pres navodi se da je Asadovo obrazloženje bilo "da zaštiti interese [svog] ruskog saveznika, koji je najveći evropski snabdevač prirodnim gasom".
Rusija, koja nije želela da njena pozicija bude podrivena na evropskim tržištima gasa, izvršila je snažan pritisak na Asada da to ne učini, navodi Frans pres.
Sirija je 2009. godine, objavila svoju "Strategiju četiri mora" koja je imala za cilj da transformiše zemlju u tranzitno čvorište za gasne tokove između Zaliva, Crnog mora, Kavkaza i Mediterana.
Ova strategija je uključivala korišćenje 6.300 kilometara gasovoda i naftovoda koji prolaze preko sirijske teritorije i evro-arapskog gasovoda Mašrek (AGP).
AGP, čija je gradnja počela 2003. godine, trebalo je da poveže Egipat sa Turskom i da dalje sa Evropom, navodi list Turska danas.
Međutim, zbog sukoba u Siriji koji su izbili 2011. godine nisu završeni radovi na AGP-u.
Da li je rat izbio zbog Asadovog protivljenja gasovodu?
Asadov potez je izazvao nezadovoljstvo, pre svega zapadnih ali i nekih sunitskih zemalja na Bliskom istoku, zbog čega su se, prema rečima bivšeg francuskog ministra spoljnih poslova Rolana Dime (Dumas), odlučile da pokrenu operaciju protiv njega.
Dima tvrdi da je najpre Velika Britanija planirala tajnu akciju u Siriji još 2009. godine:
"Bio sam u Engleskoj dve godine pre nasilja u Siriji (2011) zbog drugih poslova", rekao je francuskoj televiziji.
"Sreo sam se sa najvišim britanskim zvaničnicima, koji su mi priznali da spremaju nešto u Siriji. Ovo je bilo u Britaniji, a ne u Americi. Britanija je pripremala naoružane ljude da napadnu Siriju", kazao je Dima francuskoj televiziji, a preneo Gardijan (The Guardian) 2013. godine.
Asadov sporazum sa Iranom o gasovodu
Umesto sa Katarom, sledeće, 2010. godine, Asad je nastavio pregovore sa Iranom o alternativnom planu gasovoda vrednom 10 milijardi dolara, preko Iraka do Sirije, zatim ispod Mediterana do Grčke, koji bi omogućio Teheranu da snabdeva Evropu gasom sa svog polja Južni Pars koji deli sa Katarom, pišu Gardijan i Forin afers.
Memorandum o razumevanju za projekat je potpisan u julu 2012. – baš kada se građanski rat u Siriji širio na Damask i Alep – a ranije te godine Irak prihvatio okvirni sporazum za izgradnju gasovoda.
"Moskva je očigledno blagoslovila ovaj projekat, verovatno verujući da će Rusiji biti lakše da se nosi sa Iranom (za razliku od Katara, nema američku bazu) da kontroliše uvoz gasa u Evropu iz Irana, regiona Kaspijskog mora i Centralne Azije", pisao je Forin afers 2015.
Izgradnja je trebalo da bude završena 2016, ali sve je ostalo na papiru zbog Arapskog proleća i haosa koji je usledio u Siriji.
Da li je Rijad uveravao Putina da odustane od Asada?
Plan naftovoda Iran-Irak-Sirija bio je "direktan udarac" planovima Katara.
Saudijski princ Bandar bin Sultan u neuspelom pokušaju da uveri Rusiju da promeni stranu, rekao je tokom sastanka u Moskvi 2013. sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom da "koji god režim dođe posle" Asada, on će biti "potpuno" u rukama Saudijske Arabije i "neće potpisati nikakav sporazum koji bi dozvolio da bilo koja zemlja Zaliva transportuje svoj gas preko Sirije u Evropu i da se nadmeće sa ruskim izvozom gasa", navode diplomatski izvori, na koje su se tada pozvali mnogi arapski i zapadni mediji, među njima i Gardijan.
Kako je preneo britanski Telegraf (The Telegraph), Saudijska Arabija je tajno ponudila Rusiji sveobuhvatan dogovor o kontroli globalnog tržišta nafte i zaštiti ruskih ugovora o gasu, kao i da kupi oružje od nje u vrednosti od 15 milijardi dolara, ako Kremlj odustane od podrške Asadovom režimu u Siriji.
"Kada je Putin odbio, princ je najavio vojnu akciju", piše Gardijan.
Međutim, istoričar Garet (Gareth) Porter, autor knjige "Proizvedena kriza: Neispričana priča o strahu od iranskog nuklearnog oružja" (Manufactured Crisis: The Untold Story of the Iran Nuclear Scare), ističe da medijska prašina koja se tada podigla počiva na jednom izvoru, "evropskom diplomati koji je delovao na relaciji Bejrut-Damask".
Porter smatra da čitava priča nije utemeljena iz vrlo jednostavnog razloga: nije bilo predloga Katara koji bi Sirija odbacila 2009. U oktobru 2009. Katar i Turska su se tek dogovorili da formiraju radnu grupu za razvoj takvog projekta gasovoda.
Glavna prepreka Saudijska Arabija a ne Sirija
Garet Porter smatra da je jedino istinito u čitavoj priči da je Katar predložio gradnju pomenutog gasovoda.
"Što je još važnije, neposredni problem za realizaciju katarske inicijative nije bila Sirija već Saudijska Arabija, preko čije bi teritorije trebalo da prođe gas da bi stigao u Siriju", istakao je Porter.
U januaru 2010, list Nešenel iz Ujedinjenih Arapskih Emirata izvestio je da je glavna prepreka ideji o gasovodu za transport katarskog prirodnog gasa u Tursku, a zatim u Evropu "verovatno bila Saudijska Arabija, koja ima dugu istoriju ometanju razvoja regionalnih gasovoda", a tada je još imala veoma loše odnose sa Katarom.
Štaviše, po mišljenju Portera, teorija da se sukob u Siriji može nazvati i "rat gasovoda" zanemaruje činjenicu da je predloženi gasovod od Katara do Turske uvek zavisio od mogućnosti da se poveže sa većim predloženim gasovodom — "Nabuko" koji ide kroz Tursku a koga je inicirala EU da bi smanjila zavisnost od ruskog gasa.
Ali, kako je objavio Gardijan u julu 2009., Nabuko je "dve godine bio zarobljen u sporovima i poteškoćama, što izaziva sumnju u njegovu održivost". EU je definitivno odustala od ovog projekta 2013.
Nesigurni gasovodi i naftovodi na Bliskom istoku
Na Bliskom istoku koga karakterišu nestabilnost i spoljne pretnje, većina međuregionalnih sporazuma o trgovini energijom je kratkog veka.
Nasleđe glavnih naftovoda i gasovoda na Bliskom istoku pruža važne lekcije za regionalne lidere koji se nadaju da će integrisati energetska tržišta i infrastrukturu.
Fondacija Berza i bazar (The Bourse & Bazaar Foundation) sa sedištem u Londonu, navela je u januaru ove godine da je svaki od sedam glavnih cevovoda za transport nafte i gasa u regionu bio u funkciji samo trećinu vremena.
"Svaki međunarodni naftovod u regionu je takođe bio zatvoren bar jednom, a većina je i danas zatvorena", ističe ova fondacija.
Kada je reč o gasovodima, ostvaren je ograničen uspeh sa igradnjom samo nekoliko međudržavnih. Prvi međudržavni gasovod u regionu izgrađen je 1986. povezujući iračka polja sa Kuvajtom.
Ovaj kratkotrajni gasovod je zatvoren nakon iračke invazije na Kuvajt i korišćen je za snabdevanje vodom iračkih trupa.
U istočnom Mediteranu, cevovod koji povezuje Egipat i Izrael prvobitno je izgrađen za kanalisanje egipatskog gasa u Izrael, pre nego što je preokrenut njegov tok za slanje gasa iz Izraela Egiptu.
Razvoj tečnog prirodnog gasa (LNG) takođe je zadao udarac izgledima za izgradnju gasovoda oko Bliskog istoka. Skoro sve zemlje regije povećavaju proizvodnju LNG.
Gasovod iz Katara ponovo aktuelan
Zategnuti odnosi EU i Rusije dodatno su naglasila važnost diversifikacije izvora energije. Prema podacima Saveta EU, udeo ruskog gasa iz gasovoda u uvozu u EU je opao sa preko 40 odsto u 2021. na približno osam procenata u 2023. godini.
Kada se kombinuju gas iz gasovoda i LNG, doprinos Rusije uvozu gasa u EU sada je pao na manje od 15 odsto. U međuvremenu, katarski gas čini samo pet odsto uvoza, uprkos enormno bogatim rezervama zemlje.
EU povećava uvoz LNG čime smanjuje zavisnost od gasa iz jednog izvora, kao ranije od Rusije.
Međutim, sve veće oslanjanje na LNG ima i svoje nedostatke. Troškovi prečišćavanja, transporta i regasifikacije, čine LNG znatno skupljim od gasa iz cevovoda.
Pored toga, lanci snabdevanja LNG-om su ranjivi na geopolitičke poremećaje i fluktuacije u globalnoj potražnji, što ih čini manje stabilnim u poređenju sa klasičnim gasovodima, navodi list Turska danas.
Stoga, raste značaj transporta energije zasnovanog na cevovodima, što ponovo aktuelizuje ideju izgradnje gasovoda iz Katara prema Evropi.
