Zašto je vojni vrh Jugoslavije izbegao Haški sud

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa je zbog čega se najveći broj članova vojnog vrha bivše Jugoslavije, koji nosi najveću odgovornost za rat i ratne zločine, nije našao na optužnicama ni Haškog tribunala, ni domaćih sudova. Sagovornici su bili Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i beogradski advokat Srđa Popović.

Razgovaralo se tome da li je Haški tribunal istraživao odgovornost Vrhovnog vojnog saveta odbrane Jugoslavije, zašto je Tribunal prihvatio zahtev Srbije da zapisnici sa sednica tog saveta imaju status zaštićenih dokumenata, zašto nisu podignute optužnice za razaranje Vukovara protiv Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića koji su u to vreme bili na čelu JNA, zašto je Slobodan Milošević odbio zahtev Kadijevića da JNA bude proglašena srpskom vojskom. Da li haško suđenje bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću može da obeladani dokaze o umešanosti Beograda u srebrenički genocid i zašto u Srbiji postoji prećutna politička saglasnost da domaći sudovi ne sude Miloševićevim generalima.

Omer Karabeg: Da li je, prema vašim saznanjima, Haški tribunal ispitivao odgovornost Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije za zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

Nataša Kandić: Zapisnici i razni dokumenti Vojnog saveta odbrane nalaze se u mnogim predmetima koji se tiču Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a kasnije i Kosova, ali nema podataka da je sam savet bio predmet istrage.

Srđa Popović: Ja smatram da se stalo na stanovište da je Milošević bio stvarni komandant JNA. Ako čitate knjigu Borisava Jovića, vidite da je to tačno. To je jedna stvar. Drugo, statutom Haškog tribunala nije predviđena odgovornost ni za agresiju, ni za za pokretanje sukoba. A tu je bila glavna odgovornost JNA. Ustvari, Jugoslavija se raspala pre nego što su počeli sukobi i JNA je postala, ustvari, plaćenička vojska Slobodana Miloševića. Ni po svom sastavu, ni po političkoj organizaciji države, ona više nije predstavljala jugoslovensku armiju. To je bila grupa naoružanih ljudi koji su nekada pripadali JNA i koji su tražili svoga gospodara. I oni su ga našli u krnjem Predsedništvu i Slobodanu Miloševiću. Oni nisu bili prava vojska.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Haški tribunal nije pokrenuo istrage protiv Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića koji su bili na čelu Jugoslovenske narodne armije za vreme rata u Hrvatskoj i razaranja Vukovara. Kadijević je bio ministar odbrane, a Adžić načelnik Generalštaba JNA. Koliko znam, Kadijević je bio i na listi onih koji su, prema Tužilaštvu Haškog tribunala, učestovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio etničko čišćenje, genocid i stvaranje velike Srbije.

Nataša Kandić: Čudno je da nemamo nijednu optužnicu protiv najviših oficira JNA za razaranje Vukovara. Najviše što se otišlo u vezi sa Vukovarom je optužnica protiv visokih oficira za zločin na Ovčari, ali tu nema nijednog generala iz vrha JNA. Reč je ustvari o strategiji Haškog tribunala da optužnice vezuje za konkretne lokacije i zločine i otuda nema optužnica protiv Kadijevića, Adžića i drugih. To je pitanje koje postavljaju svi oni koji znaju kako je krenuo rat u Hrvatskoj, a najviše ga postavljaju porodice zrtava naročito onih iz Vukovara.

Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, kako tumačite činjenicu da uopšte nema optužnice za Vukovar, a u optužnicama za zločin na Ovčari nije se išlo dalje od potpukovnika Veselina Šljivančina i generala Mileta Mrkšića koji su direktno rukovodili akcijama na terenu, ali oni nisu sami donosili odluke?

Srđa Popović: Uvek se polazilo od izvršilaca. Optužnice su podizane protiv njih i po komandnoj odgovornosti protiv njihovih neposrednih starešina. Za zamisao, koju su oni sprovodili, optužen je politički vrh. Međutim, ceo komandni lanac između političkog vrha i izvršilaca ostao je nekažnjen. Zašto? To je bila vojska, jedna složena organizacija sa konzistentim i sveobuhvatnim lancem komadovanja i kada bi se krenulo sa optužnicama protiv svih koji su u to bili umešani morao bi da bude obuhvaćen ogroman broj ljudi. Haški tribunal nije za to imao sredstava, ni ljudskih ni materijalnih, a naivno se očekivalo da će ta ostala suđenja biti pokrenuta u samoj Srbiji.

Nataša Kandić: Kada su u Srbiji počela suđenja za zločin na Ovčari, nijedan oficir nije bi optužen. Tada je postojala prećutna saglasnost da oficiri JNA ne treba da odgovaraju po komandnoj odgovornosti. Optuženi su bili teritorijalci kao neposredni izvršioci, a po komandnoj odgovornosti njihovi neposredni pretpostavljeni. Stvari su se malo pomakle tek nedavno u slučaju za zločin nad civilima u selu Lovas, tu su optuženi i aktivni oficiri, ali najviše do čina potpukovnika. Dalje se nije išlo. Međutim, zanimljivo da se u nekim drugim slučajevima priznaje da je JNA zapravo bila u službi jedne politike. Tužilaštvo Srbije je, naime, podiglo optužnice za zločine u kojima je bilo žrtava na strani JNA, to su slučajevi Brčanske malte u Tuzli i Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Srbija se tu pojavljuje kao zaštitnik JNA i time na izvestan način priznaje da je ta oružana formacija bila u službi srbijanske politike.

Omer Karabeg: Zašto se Srbija pojavljuje u ulozi zaštitnika JNA?

Srđa Popović: To je posledica specifičnog odnos prema vojsci koji postoji u Srbiji. Ovdašnje vlasti se vrlo rado zaklanjaju iza dve institucije koje su visoko kotirane u javnom mnjenju. To su crkva i vojska. Sva ispitivanja javnog mnjena pokazuju da te dve institucije uživaju najveći ugled u Srbiji. Predstavnici vlasti vole da se slikaju sa generalima, sa sinodom Srpske pravoslavne crkve, sa patrijarsima, vole da ljube zastave i krstove. Oni to rade jer su svesni im je kredibilitet u javnosti slab i zato traže savez i političku pomoć od te dve institucije.

Omer Karabeg: Kažu da je jedan od razloga što protiv vojnog vrha Jugoslavije nisu vođeni postupci i činjenica da su zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije tretirani kao zaštićeni dokumenti. Naime, Haški tribunal je prihvatio stav Srbije da bi objavljivanje tih zapisnika moglo da šteti nacionalnim interesima Srbije. Zašto je Haški tribunal na to pristao?

Srđa Popović: Mislim da je za objašnjenje takvog ponašanja zanimljivo ono što je rekla Florans Artman (Florence Hartmann) bivša predstavnica za štampu Tužilaštva Haškog tribunala. Iz onoga što je ona iznela o celom tom slučaju zatamnjivanja i sakrivanja sadržaja tih zapisinika očigledno je da je sud ustvari doneo dve odluke: prvo je usvojio rezerve srpskih vlasti da se ti zapisnici ne mogu koristiti na otvoren način, a zatim je u drugostepenom postupku utvrđeno da ta odluka nije bila zakonita. Međutim, onda se stalo na stanovište da sud ipak ne treba da obelodani te zapisnike pošto je to bilo obećano vlastima Srbije. Naravno da je ta odluka bila, ne samo nezakonita, nego i duboko nemoralna jer se radilo o genocidu, najtežem krivičnom delu koje postoji u međunarodnom pravu. Po mom mišljenju, u svemu tome odlučujuća je bila politička odluka i Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, pred kojim se vodio proces protiv Srbije po tužbi Bosne i Hercegovine za agresiju i genocid, da se izbegne da Srbija bude osuđena za genocid. Smatralo se da bi se time na neodređeno vreme destabilizovali odnosi u ovom delu Balkana, da bi se rodili razni revanšizmi i da bi se na taj način “suviše“ krivice svalilo na Srbiju. Pokušalo se da se nađe neko srednje rešenje kojim bi svi bili nezadovoljni, ali koje zbog toga nije bilo pravedno.

Omer Karabeg: Haško tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv Momčila Perišića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Taj proces još nije završen. Da li bi eventualna presuda da je Perišić kriv za te zločine bila dokaz o umešanosti Savezne Republike Jugoslavije, kao države, u zločine u Bosni i Hercegovini što je Međunarodni sud pravde negirao?

Nataša Kandić: General Perišić nije optužen za genocid, tako da je od samog početka jasno dokle idu granice tog slučaja. Tu se govori o pomoći u oružju i o drugim vrstama podrške, ali ne i o tome kakvo je bilo učešće pripadnika JNA i Vojske Jugoslavije u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bojim se da na tom suđenju nećemo saznati kakvo je bilo konkretno učešće Srbije i njene vojske u izvršenju genocida u Bosni i Hercegovini. Najviše što možemo da očekujemo je da se iznesu neke indicije koje bi pomogle u traganju za nekim dokumentima na osnovu kojih bi se eventualno jednog dana mogla zatražiti revizija presude koju je doneo Međunarodni sud pravde. Suđenja Momčilu Perišiću, kao i Jovici Stanišiću, bivšem šefu Državne bezbednosti Srbije, su veoma važna, ali nisam sigurna da će se na tim suđenjima razjasni uloga Srbije ne u pomaganju, nego u izvršenju krivičnog dela genocida.

Srđa Popović: Ja se ne bih u potpunosti složio sa gospođom Kandić da u tom procesu ne može da se dođe do saznanja o ulozi Vojske Jugoslavije u ratu u Bosni i Hercegovini. Nesumnjivo je, o tome postoje dokazi, neke sam i sam imao prilike da vidim, da podrška vojsci bosanskih Srba nije bila samo logistička - u municiji i oružju. Oko 5.000 oficira bilo je upućeno u Vojsku Republike Srpske, a za to vreme su se vodili kao pripadnici Vojske Jugoslavije, primali su platu i sticali staž. Dakle, reč je o neposrednom učešću pripadnika Vojske Jugoslavije u operacijama vojske bosanskih Srba. Sve je to rađeno preko Centra 40, to je bila šifra odeljenja koje je bilo spona između između Vojske Jugoslavije i vojske bosanskih Srba. Preko tog centra su oficiri upućivani na frontove u Bosni. O tome postoji zanimljivo svedočanstvo u knjizi Momira Bulatovića, tadašnjeg predsednika Crne Gore i bliskog Miloševićevog sardanika. Iz zapisnika, koje on prilaže u toj knjizi, vidi se da na nekom sastanku Perišić upozorava Miloševića da je vrlo nezgodno što postoje tragovi o tome da se oficiri Vojske Jugoslavije upućuju u Bosnu da bi sudelovali u ratnim operacijama.

Nataša Kandić: Htela bih da podsetim kako je to bilo pred Međunarodnim sudom pravde kad je policija bila u pitanju. Policijske jedinice Srbije su slate na područje Srebrenice upravo u julu 1995. godine. Svi ti policajci su upućivani u jedinice vojske bosanskih Srba, pa je sud zaključio da oni nisu bili pod efektivnom kontrolom MUP-a Srbije već pod komandom Vojske Republike Srpske i to je korišćeno kao jedan od dokaza zašto Srbija ne može biti osuđena za učešće u genocidu. To je bilo slučaj i sa Vojskom Jugoslavije. Na suđenjima u Srbiji imala sam prilike da slušam svedočenja oficira te vojske koji su ratovali u jedinicama bosanskih Srba. Oni su uvek govorili da je svima koji su bili rođeni u Bosni i Hercegovini bilo preporučeno da pomognu svom narodu i da su oni kao dobrovoljci pristupili jedinicama Vojske Republike Srpske. A kada im se postavi pitanje da li su ostali u radnom odnosu sa Vojskom Jugoslavije, na to onda nema odgovora jer oni imaju pravo da ne odgovore, mada je činjenica da su svi oni ostali u radnom odnosu upravo preko Centra 40, pa su primali platu i tekao im je radni staž sve vreme njihovog navodnog dobrovoljnog učešća u ratu u Bosni i Hercegovini.

Omer Karabeg: Koliko činjenica da su oni bili na platnim spiskovima, da su primali plate, da su unapređivani, da su penzionisani kao pripadnici Vojske Jugoslavije može da posluži kao dokaz da bili pod komandom Beograda?

Srđa Popović: Tu bismo sada mogli da razgovaramo i o odnosu Miloševića i Karadžića i Miloševića i Mladića. Možemo da govorimo o nečem što se zvalo grupa šestorice koja je rukovodila vojnim operacijama u Hrvatskoj i čiji su članovi bili Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Slobodan Milošević, Branko Kostić, Bora Jović i Momir Bulatović. Prema Kadijevićevom dnevniku oni su više puta raspravljali o čisto operativnim pitanjama delovanja vojske na terenu - da se preseče ovaj pravac, da se izađe na onaj pravac. Oni su donosili operativne odluke koje je vojska sprovodila. Ponavljam, odluka Međunarodnog suda pravde da Srbiju ne proglasi krivom za agresiju i genocid bila je politička odluka kojom je trebalo poštedeti Srbiju najveće odgovornosti da bi se kao lakše uspostavili neki normalni odnosi između naroda bivše Jugoslavije. To je dilema koja uvek postoji u takvim slučajevima - da li je važniji mir ili pravda. I ovde je pragmatično odlučeno da je mir mnogo važniji nego pravda.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je Haški tribunal mnogo manje štedeo oficire vojske i policije kad je u pitanju Kosovo. Osuđeni su generali Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević, kao i policijski general Sreten Lukić, a pri kraju je postupak protiv Vlastimira Đorđevića, također policijskog generala. Zašto je Haški tribunal imao oštriji stav prema odgovornosti generala kad je u pitanju Kosovo?

Nataša Kandić: Kosovski slučaj je bio mnogo lakši za utvrđivanje komandnog lanca. Kosovo je u to vreme de iure bilo deo Srbije, znači predsednik Srbije je bio komandant vojske i sve je bilo jasno u komandnom lancu.

Srđa Popović: Tako je, dok je komandna odgovornost bila vrlo vešto zamagljena u doba ratova sa Hrvatskom i u Bosni i Hercegovini jer se srpski politički vrh krio iza imena Jugoslavije. Ja sam u memoarima Bore Jovića čitao da je Kadijević jedno vreme insistirao da JNA bude proglašena za srpsku vojsku, što i je ona i bila, jer je njemu bilo teško da vrši mobilizaciju. Ali Milošević se tome jako protivio i smatrao je da bi, ukoliko bi to bilo urađeno, bilo jasno da je Srbija agresor. Na Kosovu je bilo potpuno jasno ko tom vojskom upravlja, ko komanduje i bio je jasan ceo komandni lanac. A postojao je, po meni, i jedan politički kriterijum. Na Kosovu je ta vojska došla u sukob sa NATO-om i za one koji su sudili to je bila potpuno druga situacija.

Omer Karabeg: Pomenuli smo udruženi zločinački poduhvat, doktrinu koju je formiralo Tužilaštvo Haškog tribunala. Koliko je ta doktrina bila efikasno sredstvo u rukama Tužilaštva s obzirom da njome nisu bili obuhvaćeni mnogi ljudi iz vrha?

Nataša Kandić: To je bila dobro osmišljena strategija koja se pokazala efikasnom upravo u procesuiranju onih kojih su bili predstavnici ne samo vojne, nego i civilne vlasti.

Srđa Popović: I ja misli da je ta strategija bila efikasna, a do nje se, rekao bih, došlo iz nužde. Pošto se Jugoslavija raspala teško je bilo utvrditi ko je imao kakva ustavna ovlašćenja jer je ustav de facto bio stavljen van snage. Morao se pronaći način kako da se utvrde faktičke veze i uticaji. I to je moglo da se uradi samo na taj način da se oni optuže, ja ću sada da uprostim stvar, kao banda, što su oni i bili. Ja mislim da to prilično odgovara stvarnom stanju. E sad, što su mnogi kroz tu mrežu propali, mislim da nije neočekivano jer su učesnici tog zločinačkog poduhvata bili brojni. U tom ogromnom zločinu koji mi danas zovemo ratom, a to nije bio nikakav rat jer je vojska uglavnom ratovala protiv civila, učestvovalo je jako mnogo ljudi. Nemoguće je bilo sve njih optužiti. Ma koliko to bilo nepravedno, negde je morala da se povuče linija. Haški tribunal je tu liniju povukao tamo gde je povukao i naravno da su mnogi uspeli da se izvuku.

Omer Karabeg: Mislite li bi da neki od onih koji su uspeli da se izvuku mogao odgovarati pred sudom u Srbiji?

Nataša Kandić: Bojim se da ne. Kadijević je napustio zemlju, on je nedostupan. Tamo gde se nalazi nema političke volje da se bilo ko njime bavi. On će zauvek ostati nedostupan. Adžić? O njemu se ništa ne zna. Ovde niko nije zainteresovan da se njime bavi. Bojim se da će to tako i ostati jer ovde postoji problem sa optuživanjem po komandnoj odgovornosti. Optužuju se samo pretpostavljeni nižeg ranga, a, kada su u pitanju generali, tu postoji velika obazrivost, zapravo zaštita od krivične odgovornosti. Istina, imali smo slučaj da je jedan visoki policijski oficir bio optužen, ali se sve završilo tako što je on na kraju bio oslobođen. Znači, postoji politička saglasnost da ne treba dirati one koji su odlikovani u vreme Miloševića, koji su se navodno borili protiv NATO-a. Oni su mirni. Oni se danas nalaze u političkim partijama za koje se kaže da su doživele nekakav preobražaj, transformaciju. Kada mi iz Fondu za humanitarno pravo podnesemo krivičnu prijavu protiv nekog generala ili visokog Miloševićevog funkcionera s tom prijavom se ništa ne dogodi. Mi smo, recimo, podneli krivičnu prijavu protiv generala Božidara Delića, ali, koliko znam, Tužilaštvo za ratne zločine o toj prijavi uopšte nije raspravljalo zato što je to za njih suviše veliki zalogaj i nemaju političku saglasnost za podizanje optužnica protiv generala JNA i Vojske Jugoslavije. Evo sada ćemo videti šta će biti sa krivičnom prijavom protiv bivšeg Miloševićevog ministra pravde Dragoljuba Jankovića.

Omer Karabeg: A koji je to policijski oficir oslobođen?

Nataša Kandić: To je pukovnik Radoslav Mitrović, bivši komandant odreda Posebnih jedinica policije, koji je bio optužen za zločine protiv albanskih civila u Suvoj Reci 1999. godine. Velika je stvar da je uopšte bio optužen. Suđenje je trajalo više od dve godine da bi na kraju bio oslobođen.

Srđa Popović: Ja mislim da to ne dozvoljava trenutni odnos političkih snaga u Srbiji. A što se tiče toga ko se provukao, najveća riba koja se provukla, po meni, je Borisav Jović koji je u svojim memoarima sam sebi napisao optužnicu. On je bio predsednik krnjeg Predsedništva, učesnik svih vojnih odluka zajedno s Miloševićem, kreator rata u Jugoslaviji i prosto je neverovatno da se on danas šeta po Beogradu.