Janja Beč Neumann: Fenomen poricanja genocida

Bosna i Hercegovina je jedina zemlja u regiji koja nije usvojila Deklaraciju o Srebrenici.

Janja Beč - Neumann, članica je svjetske Asocijacije istraživača i profesora genocida, o fenomenu poricanja genocida kaže:

„Ta igra, taj ples sa brojkama, to je jedan od oblika koji se koristi svuda u svetu.

Recimo u Darfuru - vlada u Sudanu kaže 5.000 žrtava, Crveni krst kaže 160.000, procene su preko milion. Ta igra smrti posle smrti je nešto što je fascinantno.

Drugi oblik - moralna diskvalifikacija svedoka - to sad imamo kod suđenja Karadžiću. Zatim tvrdnje da su smrti bile nenamerne, odnosno slučajne, da su rezultati gladi, migracije, bolesti, a nikako namernog bijanja.

Zatim isticanje ’čudnih’ običaja žrtva - oni su drugačiji, oni su ovo, ono. To smo sve mi gledali. Zatim racionalizacija ubijanja kao plemenskih konflikata, što nije tačno.

U Darfuru nije bilo, ja sad ne govorim o Bosni, ubijanja dok nije sudanska država opremila i finansirala janjawid red milicije. Onda se govori o silama nekim koje su se otele kontroli. I to je isto oblik poricanja. Zatim se neprestano plaše diplomati tvrdnjom da ako se uhapse ubice da će biti ugrožen mir.

Zatim pravdanje porcianja zbog ekonomskih interesa - ja na tome inistiram - u Sudanu danas Rusija snabdeva oružjem sudansku državu, a glavni finansijer sudanske vlade je Kina preko kupovine nafte.

Tvrdnja da su žrtve imale dobar tretman: ’Pa nije Omarska, Omarska je bila maltene hotel.’ Ili danas se kaže: ’Jasenovac maltene bio hotel.’

Zatim definicionalisti - to su ljudi u teoriji, posebno u pravnoj teoriji, diplomate, pravnici međunarodnog prava i neki novinari koji se za svaku reč bore da bude baš onako precizna, odnosno da se ne spomene ni G od reči genocid da bi se izbegla intervencija.

Zatim optuživanje žrtava od strane te države koja čini genocid tvrdeći da je to ustvari bio građanski rat, svi ubijaju u ratu, niko nije kriv itd.

I još jedan oblik poricanja koji je prisutan - svih tih 12 su prisutni u RS nažalost - mir i pomirenje su važniji nego optuživanje ljudi za genocid. To je ustvari pitanje pravdanja za amnestiranje genocidnih počinilaca, i ne samo njih nego i tih arhitekata genocida, a to nisu isti ljudi.“