Povodom godišnjice smrti filozofa i književnika Radomira Konstantinovića, objavljujemo iz naše arhive intervju iz 2002. godine, na 10. godišnjicu osnivanja Beogradskog kruga. Intervju je objavljen u subotnjim Noćnim razgovorima RSE:
RSE: Kako je došlo do stvaranja Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca?
Konstantinović: Beogradski krug osnovan je u otporu nacionalizmu, koji je okupirao većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspoloženje i većina srpske inteligencije.
RSE: Kako i kada ste se Vi uključili?
Konstantinović: Najpre su me pozvali da pravimo novo udruženje književnika, ali smo odustali od toga jer je ocenjeno da treba obuhvatiti što širi krug intelektualaca. Napravio sam nacrt za nešto što sam nazvao Nova akademija (svakako antiakademijska, u svakom pogledu), ali ni to nije prihvaćeno. Ideja o Beogradskom krugu rodila se u razgovorima koje smo tada vodili. Tada sam prvi put sreo Miladina Životića, jednog jutra, u prostorijama pozorišta Duško Radović. Istom prilikom upoznao sam se i sa Nebojšom Popovom. (Sećam se: video sam ga kako, u nekom hodniku, kanapom uvezuje brojeve Republike).
RSE: Poznato je da se Vi retko i nerado prihvatate javnih poslova. Šta je odlučilo da tada postupite drugačije?
Protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici
Konstantinović: Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti nacionalistički teror. Zato ne bih ovo nazvao “javnim poslom”. Ovo je bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji, od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena bila su zabranjena. U javnosti postojali smo onoliko koliko smo postojali u Borbi. Ona je redovno objavljivala govore održane u okviru ciklusa Druga Srbija, kojom je počeo rad Beogradskog kruga, i to svakodnevno. Ništa bez Borbe ne bismo uradili. Kasnije, Borba je štampala i zbornik Druga Srbija. Taj zbornik priredili su Aljoša Mimica i Ivan Čolović.
RSE: Da li ste bili pristalica ideje da se napiše anti-memorandum (dakle protiv onog Memoranduma Srpske akademije nauka), antinacionalistička platforma oko koje bi se okupljali zagovornici gradjanske i antiratne opcije? I zašto nije napisan?
Konstantinović: Ne, nisam bio pristalica nikakve platforme, nikakvog programa. Smatrao sam da ne treba da govorimo kolektivno, programski, dakle bezimeno (anonimno). Nego da svako od nas, ponaosob, pod punim imenom i prezimenom, ima da kaže šta hoće (i šta sme, naravno). U tome smo se složili lako: Beogradski krug počivao je na ideji ličnosti ili, ako hoćete, na ličnosti kao kategoričnom imperative. Mislio sam da govor individualni (ili stvarni) ne treba utapati u govor programski, kolektivni (ili apstraktni). Tako je i došlo do Druge Srbije. Na svoj način, Druga Srbija, (iz subote u subotu, u Studentskom kulturnom centru, u strahotno, u krvavo proleće 1992.) jeste objava ličnosti, trijumf moralne i intelektualne odgovornosti. Ništa nismo planirali, nikakvu temu. Jedino smo se dogovarali o govornicima, od subote do subote. Nalazili smo se najpre u Centru, kasnije u mome stanu. To su bili veliki trenuci za mene. I ne samo za mene. Siguran sam u to.
RSE: Koliko je ideja o formiranju Beogradskog kruga bila i posledica želje da se u tim strašnim vremenima pobegne iz usamljenosti, da se makar jednom nedeljno, usred nacionalističkog i ratnog ludila, nadju ljudi koji drugačije misle?
Konstantinović: Da Vam kažem - borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovog nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što Vam sad kažem rekao sam pre deset godina, na početku Druge Srbije, na dan 11. aprila 1992. Beogradski krug bio je krug spasonosnog prijateljstva, pa je zato, uistinu, bila privilegija naći se u njemu. Mislim na prijateljstvo, kao na privilegiju (valjda najveću od svih privilegija). Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu od privilegije prijateljstva. Ili, ako hoćete, na privilegiju marginalaca. Zato što je marginalnost duša istorije. Druga Srbija, dakle Srbija evropska, jeste marginalna Srbija i dan-danas, i upravo kao takva, kao marginalna, jedina mogućna budućnost Srbije.
RSE: Koliku je snagu imala Druga Srbija?
Druga Srbija, dakle Srbija evropska, jeste marginalna Srbija i dan-danas, i upravo kao takva, kao marginalna, jedina mogućna budućnost Srbije
Konstantinović: Velika sala Studentskog kulturnog centra bila je svake subote dupke puna. Mnogi su morali da stoje. Uza zidove. U vratima. Dolazili su, naravno, da čuju nešto što još nisu znali. Da čuju ljude od istinskog autoriteta. Ali dolazili su takodje da čuju i ono što su znali, a što je stvar važna, velika stvar: dolazili su da čuju kako ono nešto njihovo, najdublje njihovo, ali bez glasa, zadržano u nemosti, eto, ipak progovara. Kako se materijalizuje u govor. Bilo je to svojevrsno posvećivanje u javnost, jedino mesto gde je, u proleće 1992., moglo da se govori. Bilo je to veliko posvećivanje u govor. Smem li da kažem: nešto kao radjanje govora? To je bilo veoma značajno, to slušanje onoga što se već znalo, što se zna, i što postaje, ako se ne ponavlja (i to u zatvorenom krugu, pod pretnjom kazne, u policijskom okruženju), neka vrsta rituala, nešto što se ritualizuje. To, svakako, nismo mogli planirati. To je zavisilo od svakog govornika. Nešto nepredvidljivo i nešto neodoljivo. Jer je neodoljivo ono što je nepredvidljivo. Doživeo sam ja tu silu neodoljivosti, silu Druge Srbije. Snaga Druge Srbije (da odgovorim, najzad, na Vaše pitanje), bila je prevashodno moralna snaga, što će reći snaga manjine koja dolazi do samosvesti (i samopoštovanja) usred opšte moralne i fizičke bede. U izvesnom smislu, bila je to zavera, ona najteža, jer valjda najbitnija: zavera protiv većinskog mišljenja, zavera protiv mentaliteta.
Rekao bih da je to zavera manjinske racionalnosti protiv većinske iracionalnosti. (Jer totalitaristička strahovlada je bila, i ovde, strahovlada iracionalnosti: nacionalistička svest, tako svemoćna u ovo doba, jeste izrazito iracionalna svest, odnosno ne-svest ili “svest” predubedjenja). Mi smo, kao ljudi ove manjinske svesti, bili za većinsku svest izdajnici. Tako su nas optuživali. Ali, istinu govoreći, u odnosu na tu svest zaista smo to i bili. Na prvoj sesiji Druge Srbije Filip David odgovorio je na optužbe da smo izdajnici rečima nezaboravnim. Evo tih reči: Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici sistema koji priziva rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama..... Šta smo mogli drugo da činimo nego da (i to svako od nas, ponaosob) branimo svoju moralnost? Odbrana morala, to je poslednja odbrana. Moral je poslednje što ostaje sirotinji. Čitao sam negde u vezi sa našim radom, da je malo koristi (tako to, od reči do reči) od lepih duša. Te lepe duše pozajmljene su od Hegela, iz njegove Fenomenologije duha. To su duše neučestvovanja u svetskim stvarima, duše zaokupljene isključivo sopstvenom moralnošću. Miladin Životić – lepa duša? Onaj, koga su, bolesnog, vukli kroz tunel ispod sarajevskog aerodroma, kada je sa najboljim ljudima Druge Srbije išao tom stradalnom Sarajevu, usred rata, pod granatama, u pohode? Neću da pitam gde je, za to vreme, bio taj kritičar lepih duša. Lepe duše Druge Srbije (mondijalisti?): Gojko Nikoliš, Sima Ćirković, Dušan Makavejev? Ili, možda, još: Milovan Djilas, Nebojša Popov, Djordje Lebović? Pa Zagorka Golubović, Laslo Vegel, Žarko Korać, Mirko Gaspari, Aleksandar Nenadović, Mirko Tepevac? I još: Nenad Daković, Vesna Krmpotić, Bogdan Bogdanović, Veljko Milatović, Gordana Logar, Miljenko Dereta?
Intervju sa Radomirom Konstantinovićem
RSE: Miladin Životić bio je izuzetan čovek u to doba? Čist čovek u doba krvi i blata?
Konstantinović: Apsolutno. Ali, da se razumemo: on nije bio političar. I upravo zato je njegova pojava u ovo vreme bila izuzetna. On je bio čovek etosa, čovek zanosa. Živeo je kao u vatri, kao u nekoj groznici. Svi smo živeli od tog njegovog zanosa. Hranili smo se tim zanosom. Opijali smo se njime. Divili smo se Životiću. Ja mu se i sad divim.
Ali, da vam kažem: ne umem više da mu se divim kao nekad. Sve češće pomišljam daje taj zanos koji ga je nosio (bukvalno nosio:nije mogao ni da ide polako, bio je uvek usplahiren, užurban), da je taj zanos onemogućio onaj rukopis koji sam očekivao od njega, a koji bi on ostvario u suočavanju sa sopstvenom filozofijom(mislim pre svega onu iz Praxisa), što bi značilo, neumitno, i sa Praxis-filozofijom u svim njenim varijantama, ali(ovo ne manje značajno) i sa preobražajem njegovih drugova marksista u nacionaliste , i to najgore:u sluge najgoreg režima sprske istorije. Pokušavao sam da ga ubedim da to treba i da uradi. Ponekad sam u tome i preterivao. Sad žalim zbog toga. Sećam se: sedeli smo pred kafanom Arilje. (To je kafana preko puta Studentskog kulturnog centra, tamo smo se posle sesije Druge Srbije ponekad sastajali, da spremimo rukopis za Borbu.) Upitao sam ga da li o beži iz filozofije u politiku. U istoriji filozofije njegov slučaj, naravno, ne bi bio jedinstven. Ništa mi nije rekao. Samo me je gledao.
RSE:U uvodu za Drugu Srbiju rekli ste da je totalitarizam „kao tražilac apsolutnog jedinstva (....) vrhovni majstor čudovišnosti i nenadmašni tvorac čudovišta kao promašenih hibria, izjalovljenog ukrštenja, onemogućene sinteze, svepobednog paradoksa, u trijumfu dvoglavosti na svim stranama“. Tada ste naveli, na prvom mestu, „čudovište nacionalističkog demorkate (ili demokratskog nacionaliste)“. Šta biste o tome mogli da kažete danas, deset godina kasnije, kada je u Srbiji demokratski nacionalizam moćniji nego ikad?
Konstantinović: U duši „demkratskog nacionalizma“ je Ravna Gora, ona iz gesla:“Ravna Gora pobediti mora“, kojim je dr Vojislav Koštunica pozdravio Ravnogorce u selu Ba 8. maja 1995. Tada je on rekao da su „ciljevi Ravnogorskog pokreta bili (....) oslobodilački, a ciljevi komunističkog pokreta osvojevački, porobljivački. Ravnogorici su se borili da svoj narod oslobode. Komunisti su hteli da svoj narod porobe (...). Kako je Ravnogorcima cilj bila sloboda, oni su težili da se za nju izbore , da je osvoje primerenim sredstvima.Ta sredstva su bila demokratska a ne nasilnička.“ Četnici Draže Mihailovića su „bili rukovođeni težnjom da svaki život sačuvaju“ jer je „svaki ljudski život dragocen.“ Svaki, sem života Sime Miloševića i Ivana Gorana Kovačića. Dr Sima MIlošević, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta bio je ranjen na Sutjesci, Ivan Goran Kovačić ( pesnik Jame, treba li to da kažem?) nije hteo da ga ostavi, pa su ga zajedno sa Simom Miloševićem našli četnici i zaklali ( „jer, svaki je život dragocen“) u selu Vrbnici, nedaleko od Foče, sredinom juna 1943. Moja ulica je nosila ime Sime Miloševića. To ime je danas izbrisano. Ali zato će jedna druga beogradska ulica dobiti ime jednog drugog doktora, Svetislava Stefanovića. On je u nacističkom Srpskom narodu, 1942. godine, na Božić, apelovao ( citiram od reči do reči) „za uključenje Nove Srbije u novi poredak Evrope, koji se stvara u borbi ujedinjenih naroda Evrope protiv anglo-amerikanske i anti-evropske plutokratije i judeo-masonske internacionalne lažne dmeokratije.“
Neću da vas pitam: u kome drugom gradu Evrope ulice dobijaju imena nacističkih ideologa? Ovo je pitanje za nacionaliste ( pa i one „demokratske“, svakako), pitanje važno, i to zato što odnos nacionaliste prema zločinime ( i zločincima) iz najnovijeg vremena, iz epohe razaranja Jugoslavije, može da se razume samo u vezi sa njihovim odnosom prema zločinima i zločincima Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Mislim da nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopsvenim zločinima.
Da završim. Ako vas pitaju šta je Druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti) samo recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom.
