U oktobru se navršavaju tri godine od smrti Radomira Konstantinovića, filozofa i književnika – mislioca koji je još krajem šezdesetih godina prošlog veka precizno demaskirao destruktivni duh palanke. O kapitalnom Konstantinovićevom delu – „Filosofiji palanke“ – u sredu uveče su u Domu omladine Beograda govorili kulturološkinja Aleksandra Bosnić Đurić i filozof Nenad Daković.
I nakon 45 godina otkako je objavljeno prvo izdanje „Filosofije palanke“, ovo delo nije izgubilo na aktuelnosti. Duh palanke, pojam kojim je Radomir Konstantinović, okarakterisao kulturu koja, kako je pisao, „ispoveda religiju zatvorenosti“ i vidi opasnost u individualizmu – još uvek je živ.
Prema rečima Aleksandre Bosnić Đurić, čiji se magistarski rad bavi upravo „Filosofijom palanke“, parabola o Ćiril Filozofu, koju Konstantinović navodi kao poznatu zagonetku iz „Srpskog rječnika“ Vuka Stefanovića Karadžića, otkriva odraz najpogubnijeg palanačkog duha u srpskoj kulturi, duhovnosti i književnosti.
„Vukova odrednica uz pojmove ’Ćirilov dan’ i ’Ćiril Filozof’ glasi ovako: ’Srblji pripovjedaju da tice na Ćirilov dan traže druga, svaka sebi da grade gnijezdo i da nose jaja. Pa, koja ne nađe druga, ona se objesi.’ Kao nosilac izrazitog individualizma, Ćiril Filozof, ta retka i sasvim usamljena ptica, je prokletnik kojeg pleme kao pukotinu, na sopstvenom svom zdanju, kako kaže Konstantinović, progoni, progoneći istovremeno, kako kaže, izuzetnost filozofskog stava, i otkrivajući svoj nepomirljivi antifilozofski stav kao doslednu ’mržnju na mišljenje’“, rekla je Bosnić Đurić.
U osnovi Konstantinovićeve ideje o palanci je misao da je palanka večna, te da je stoga ona filozofski problem, smatra filozof Nenad Daković.
„Ono što je mene fasciniralo i na neki način iznenadilo je njegova osnovna ideja da palanka nije nešto malo, nevažno i relativno retko, pored ovih megapolisa koje imamo po svetu, nego da je čitav svet u stvari palanka“, ističe on.
Sve što izmiče iz kruga banalnog i opšte-provrerljivog, za duh palanke predstavlja potencijalnu opasnost, detektuje Konstantinović, u čijoj knjizi, između ostalog, čitamo:
„U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.”
Radomir Konstantinović je, baš kao i Danilo Kiš, ušao u srce mehanizma jedne zatvorene kulture, ističe Aleksandra Bosnić Đurić, koja pravi paralelu između „Filosofije palanke“ i Kišovog „Časa anatomije“, koji se pojavio gotovo čitavu deceniju nakon najpoznatijeg Konstantinovićevog dela.
„Sećam se", kaže ona, "da sam, čitajući ’Čas anatomije’, bila apsolutno uverena da je preda mnom jedna od najznačajnijih knjiga srpske kulture i uopšte nije slučajno što su ’Čas anatomije’ i ’Filosofija palanke’, ispostavilo se, dve najspornije knjige u njoj. Upravo zbog toga što su i jedna i druga demistifikatorske i to tako da postavljaju dijagnozu na vrlo dugoročne staze.“
Nakon što su postavili dijagnozu palanke, čini se da su se i Kiš i Konstantinović odlučili za egzil. Ovaj prvi je izabrao fizički, odlaskom u Francusku, dok je Radomir Konstantinović, posle antiratnog delovanja u Beogradskom krugu, odabrao ćutanje.
„Jedina njegova javnost je bilo ćutanje, i u tome je bio apsolutno dosledan", kaže Daković. "Sad se prisećam jednog velikog skupa u Sarajevu, gde smo razgovarali o njegovom delu. Ali, on je tri dana, koliko je trajao taj skup, sedeo i ćutao. A, kad ćuti Radomir Konstantinović, onda to ima jedno dalekosežno značenje.“
Radomir Konstantinović umro je 27. oktobra 2011. Iza sebe je ostavio četiri romana, jednu zbirku priča i više esejističkih knjiga.
