Mislim da će mitropolit Amfilohije i dalje imati veliki uticaj u SPC. Propalo je sve čega se on dotakao. Bilo za Srbe u Bosni, za Srbe u Hrvatskoj, za Srbe na Kosovu. Sve je propalo, sve je uništeno, kaže Milorad Tomanić, beogradski istoričar, autor knjige Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj.
Tomanić: To možemo samo da se nadamo. I većina ljudi ponavlja da patrijarh SPC ipak nije papa. On ima više časti od drugih episkopa, ali ne baš toliko mnogo više vlasti. Patrijarh nema onakvu snagu kakvu ima papa i njegov uticaj nije ni unutar crkve, ni van crkve tako jak. Ugledanje u njegovu ličnost može da znači nekim ljudima, da se i oni sami upristoje, da počnu više da se rade na moralnom planu, da brod SPC krene u neke mirnije vode. Možemo tome samo da se nadamo.
Za to su potrebna da se zadovolje tri uslova. Prvi je da episkopi promene odnos sami prema sebi, da prestanu da izigravaju ono na šta se nisu zavetovali, za šta se nisu zakleli. Konkretno mislim na džipove i nemačke automobile sa zatamnjenim staklima. Sve to može i bez spoljašnjeg sjaja. Drugi je njihov međusobni odnos, koji treba da bude mnogo bolji. Čitali smo otvoreno pismo vladike Grigorija, zahumsko-hercegovačkog. Videli smo kakvi su odnosi među njima. Mislim da na sastanku kućnog saveta ljudi poštuju više jedni druge. Treći je da se neki ljudi, koji su se tokom devedesetih godina dokazivali i pokazivali, koji su bili glavni igrači na javnoj sceni Srbije, i ne samo Srbije, polako i na pristojan način, možda i dostojanstven, povuku. Mislim prvenstveno na mitropolita Amfilohija i na Kačavendu.
Ono što je u moju dušu i srce unelo sumnju, to je fotografija objavljena na sajtu RSE, gde se vidi novo-izabrani patrijarh, kojeg pod ruku drži upravo episkop Vasilije Kačavenda, onako sigurno, kao da je patrijarh njegov. To može da bude samo moja sumnja, moj privid ili strah. Ipak se nadam da je brod SPC krenuo u mirnije vode.
Tomanić: Jeste i zato kažem da sam osetio strepnju kada sam video vladiku zvorničko-tuzlanskog, Vasilija Kačavendu, kako po izboru novog patrijarha izlazi upravo sa episkopom Irinejom niškim, držeći ga pod ruku. Čak sam pomislio da li je možda upravo vladika Vasilije bio taj koji je omogućio većinom glasova bosanskog lobija da vladika niški Irinej postane patrijarh. Možemo očekivati da će episkopi reći da ga je Duh sveti izabrao, ali sumnje uvek postoje, uvek se govori o delovanju vlasti na izbor patrijarha. Mislim da je to veliko pitanje i ne očekujem baš velika rešenja ni na tom planu.
Tomanić: Mislim da je mitropolit Amfilohije bio jedna od ključnih figura unutar SPC tokom devedesetih godina, ali i kasnije. Mi o njemu možemo da kažemo i mnoge lepe reči, zaista ne želim da budem jednostran. On je poliglota. Izuzetno je upućen u sve stvari koje se tiču crkvenog učenja. On je jedan od onih ljudi koji ne žele da se bave samo onim u čemu su virtuozi, nego žele da se bave i onim što im je neka vrsta hobija. Za njega je to politika.
Toliko je želeo da reaguje i da se meša u kojekave političke priče i zavrzlame. Tako smo od njega mogli da čujemo i izjave da su Karadžić, Krajišnik i Koljević bili čuvari srpskog obraza i dostojanstva u Bosni. Mogli smo da ga vidimo, 1999. godine, kako one ljude sa Kosova, koji su se već povlačili pred dolaskom međunarodnih snaga i Albanaca, koji su odatle prethodno bili isterani, ubeđuje da ostanu. Narod nije hteo i otišao je zajedno sa vojskom. Nije mu narod verovao. Jasno se videlo 1999. godine da je izgubio poverenje naroda.
Mislim da će on i dalje imati veliki uticaj u SPC. Propalo je sve čega se on dotakao. Bilo za Srbe u Bosni, za Srbe u Hrvatskoj, za Srbe na Kosovu. Sve je propalo, sve je uništeno. Govorio je da Srbija i Crna Gora ostanu u jedinstvenoj državi. Ni od toga nije bilo ništa. Mislim da bi bilo dobro, i sanjam o tome, da on, i još neke vladike, odu na Svetu goru i iskoriste poslednje godine života tamo, radeći, davajući nam velika dela iz bogoslovlja i iz teologije, iz onoga što dobro znaju i o čemu mnogo znaju, a da neke druge, mnogo mekše, spremnije kompromisima, ostave da se bave i tom vrstom politike, koja ipak mora crkvu malo da zakači.
Tomanić: Mislim da tu velikih promena neće biti. Biće spremnosti na dijalog, ali na dijalog sličan dijalogu između pravoslavnih i katolika, dijalog koji se vodi od polovine XI veka. Ali šta se konkretno dešava? Ništa. Približavaju se kao dve paralelne linije, za koje kažu da se negde u daljini sastaju. Biće razgovora, biće spremnosti na dijalog, ali u kojoj daljini i u kojoj večnosti će možda doći do nekih rešenja, ne mogu da kažem. To je odgovor koji samo Bog zna.
RSE: Nakon što je Irinej niški izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC), da li je takvim izborom SPC krenula putem reformi i otvorenosti? Kakve promjene su moguće u njenom djelovanju? Hoće li u buduće, kako neko reče, jačati moral, kao temelj srpskog društva, a manje nastupati stanovište bilo koje ideologije?
Tomanić: To možemo samo da se nadamo. I većina ljudi ponavlja da patrijarh SPC ipak nije papa. On ima više časti od drugih episkopa, ali ne baš toliko mnogo više vlasti. Patrijarh nema onakvu snagu kakvu ima papa i njegov uticaj nije ni unutar crkve, ni van crkve tako jak. Ugledanje u njegovu ličnost može da znači nekim ljudima, da se i oni sami upristoje, da počnu više da se rade na moralnom planu, da brod SPC krene u neke mirnije vode. Možemo tome samo da se nadamo.
Za to su potrebna da se zadovolje tri uslova. Prvi je da episkopi promene odnos sami prema sebi, da prestanu da izigravaju ono na šta se nisu zavetovali, za šta se nisu zakleli. Konkretno mislim na džipove i nemačke automobile sa zatamnjenim staklima. Sve to može i bez spoljašnjeg sjaja. Drugi je njihov međusobni odnos, koji treba da bude mnogo bolji. Čitali smo otvoreno pismo vladike Grigorija, zahumsko-hercegovačkog. Videli smo kakvi su odnosi među njima. Mislim da na sastanku kućnog saveta ljudi poštuju više jedni druge. Treći je da se neki ljudi, koji su se tokom devedesetih godina dokazivali i pokazivali, koji su bili glavni igrači na javnoj sceni Srbije, i ne samo Srbije, polako i na pristojan način, možda i dostojanstven, povuku. Mislim prvenstveno na mitropolita Amfilohija i na Kačavendu.
Ono što je u moju dušu i srce unelo sumnju, to je fotografija objavljena na sajtu RSE, gde se vidi novo-izabrani patrijarh, kojeg pod ruku drži upravo episkop Vasilije Kačavenda, onako sigurno, kao da je patrijarh njegov. To može da bude samo moja sumnja, moj privid ili strah. Ipak se nadam da je brod SPC krenuo u mirnije vode.
RSE: Koliko će crkva biti sposobna da umiri radikalno bosansko krilo i objektivno sagleda svoju ulogu u ratnim zbivanjima, da doprinese da neki novi vjetrovi duvaju Balkanom? Ovih dana je na YouTubu bio vrlo gledan arhivski snimak episkopa tuzlansko-zvorničkog, Vasilija, koji je držao zapaljive ratno-huškačke i šovinističke govore.
Tomanić: Jeste i zato kažem da sam osetio strepnju kada sam video vladiku zvorničko-tuzlanskog, Vasilija Kačavendu, kako po izboru novog patrijarha izlazi upravo sa episkopom Irinejom niškim, držeći ga pod ruku. Čak sam pomislio da li je možda upravo vladika Vasilije bio taj koji je omogućio većinom glasova bosanskog lobija da vladika niški Irinej postane patrijarh. Možemo očekivati da će episkopi reći da ga je Duh sveti izabrao, ali sumnje uvek postoje, uvek se govori o delovanju vlasti na izbor patrijarha. Mislim da je to veliko pitanje i ne očekujem baš velika rešenja ni na tom planu.
Spremnost na dijalog
RSE: Kako vidite dalju ulogu i uticaj u SPC-u, jednog od glavnih pretendenata na patrijaršijski presto, a to je mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, koji je, prema mišljenju pojedinih episkopa, u prethodnom vremenu preuzeo na sebe previše ingerencija?
Tomanić: Mislim da je mitropolit Amfilohije bio jedna od ključnih figura unutar SPC tokom devedesetih godina, ali i kasnije. Mi o njemu možemo da kažemo i mnoge lepe reči, zaista ne želim da budem jednostran. On je poliglota. Izuzetno je upućen u sve stvari koje se tiču crkvenog učenja. On je jedan od onih ljudi koji ne žele da se bave samo onim u čemu su virtuozi, nego žele da se bave i onim što im je neka vrsta hobija. Za njega je to politika.
Toliko je želeo da reaguje i da se meša u kojekave političke priče i zavrzlame. Tako smo od njega mogli da čujemo i izjave da su Karadžić, Krajišnik i Koljević bili čuvari srpskog obraza i dostojanstva u Bosni. Mogli smo da ga vidimo, 1999. godine, kako one ljude sa Kosova, koji su se već povlačili pred dolaskom međunarodnih snaga i Albanaca, koji su odatle prethodno bili isterani, ubeđuje da ostanu. Narod nije hteo i otišao je zajedno sa vojskom. Nije mu narod verovao. Jasno se videlo 1999. godine da je izgubio poverenje naroda.
Mislim da će on i dalje imati veliki uticaj u SPC. Propalo je sve čega se on dotakao. Bilo za Srbe u Bosni, za Srbe u Hrvatskoj, za Srbe na Kosovu. Sve je propalo, sve je uništeno. Govorio je da Srbija i Crna Gora ostanu u jedinstvenoj državi. Ni od toga nije bilo ništa. Mislim da bi bilo dobro, i sanjam o tome, da on, i još neke vladike, odu na Svetu goru i iskoriste poslednje godine života tamo, radeći, davajući nam velika dela iz bogoslovlja i iz teologije, iz onoga što dobro znaju i o čemu mnogo znaju, a da neke druge, mnogo mekše, spremnije kompromisima, ostave da se bave i tom vrstom politike, koja ipak mora crkvu malo da zakači.
RSE: Koliko će promjena na vrhu SPC promijeniti njen odnos prema drugačijoj konstelaciji u regionu? Tu mislim i na odnos prema Crnoj Gori, koja je za vrh crkve uvijek bila država srpskog naroda, ali i odnos prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, koja je nepriznata? Očekujete li omekšavanje odnosa prema Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, čiju autokefalnost SPC već decenijama ne priznaje?
Tomanić: Mislim da tu velikih promena neće biti. Biće spremnosti na dijalog, ali na dijalog sličan dijalogu između pravoslavnih i katolika, dijalog koji se vodi od polovine XI veka. Ali šta se konkretno dešava? Ništa. Približavaju se kao dve paralelne linije, za koje kažu da se negde u daljini sastaju. Biće razgovora, biće spremnosti na dijalog, ali u kojoj daljini i u kojoj večnosti će možda doći do nekih rešenja, ne mogu da kažem. To je odgovor koji samo Bog zna.
