Ministarka bez portfelja u Vladi Srbije zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović ocenjuje da bi bilo najbolje da je status države takav da svaka trudnica ima minimalnu zagarantovanu sumu novca, ali "naš finansijski potencijal nije takav da to možemo".
U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) ona ističe da Zakon o finansijskoj podršci porodici treba najčešće da se menja.
"Kako se popravi materijalni status u budžetu, tražićemo da bude povoljniji za ženu, za majku, za dete, za porodicu", najavljuje ministarka Đukić Dejanović nakon protesta trudnica, porodilja i majki zbog pojedinih odredbi Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Navodi i kada bi finansijski problem bio jedini u populacionoj politici da skandinavske zemlje ne bi imale demografiju koja je vrlo slična ovoj u Srbiji.
RSE: U Srbiji svake godine nestane po jedan grad veličine Prijepolja jer se zbog negativnog nataliteta gubi oko 35.000 stanovnika. Ako živimo u vremenu migracija, u vremenu kretanja radne snage, šta je specifičnost Srbije što dovodi do ovakvih pokazatelja?
Đukić Dejanović: Srbija ima vrlo negativnu demografsku sliku. Stručnjaci su upozoravali, od sredine prošlog veka, da ćemo doći u situaciju da nas bude toliko malo, da će nas iz dana u dan biti sve manje. Zaista, nas danas ima manje za 107 nego juče i tako je svakoga dana.
Taj podatak je inspirisao ovu Vladu da na neki način mora drugačije da priđe problemu. Od 2016. godine, tačnije kroz 2017, počinjemo aktivno da se bavimo pronatalitetnom politikom, tako što prvo donosimo Strategiju za podsticanje rađanja, koja, pored pronatalitetnih mera, uzima u obzir i migracije, i to unutrašnje, iz manjih mesta u veća, i one spoljne, na osnovu kojih nas ima 16.000 manje svake godine, samo registrovano manje, mada mislimo da je broj veći.
Uzimamo u obzir još jednu činjenicu, koja je bitna za demografsku sliku, mi smo jako stari. Pre 50 godina, prosečan stanovnik u Srbiji je imao 34 godine. Danas ima 43 godine. Svega 14 odsto u populaciji ima mlade dece do 14 godina, a preko 19 odsto osoba je preko 65 godina.
Demografi su nam rekli da je ekonomska cena podizanja deteta neprimereno velika za ambicije koje moderni roditelj u Srbiji ima. Rekli su da je psihološka cena roditeljstva prilično visoka, rekli su da nema usaglašenosti između obaveza koje jedna osoba ima kao roditelj i radnik na radnom mestu, dakle usaglašavanje radnog vremena i vrtića i svega onoga što prati taj segment.
Došli smo do zaključka, kada smo sa stručnjacima medicinske struke razgovarali, da vrlo malo znamo kao narod o populacionoj politici, o reproduktivnom zdravlju. Veliki je broj maloletničkih trudnoća koje se prekidaju i ostavljaju za sobom sekundarni sterilitet.
Kada sve to uzmemo u obzir, po svim tim segmentima, napravili smo plan šta ćemo raditi.
RSE: Kada govorimo o tome šta Vlada preduzima u populacionoj politici, kako se dogodilo to da u jeku kampanje za povećanje nataliteta novim Zakonom o finansijskoj podršci porodica sa decom, koji je zamišljen kao mera podsticaja nataliteta, budu oštećene pojedine trudnice i porodilje?
Đukić Dejanović: Obuhvat žena kojima su određena finansijska davanja usmerena ovim zakonom je takav da nikada nisu bila veća davanja. Prvi put se sa pravima te vrste izjednačavaju žene koje su u stalnom radnom odnosu sa onim ženama koje su radile godinu i po dana povremenih ili privremenih poslova, sa ugovorom o delu ili na bilo koji način. Poljoprivrednice se izjednačavaju, ako su dve godine, ili vlasnice domaćinstava u poljoprivredi, ili imaju osiguranje. Usmerena je ogromna količina para.
RSE: Ali su neki uslovi obračuna pogoršani i time su pogođene neke kategorije.
Đukić Dejanović: Teoretski da, ali praktično ne. Nemamo ni jednu ženu koja bi za osnovicu računanja finansijskog davanja u ovoj godini imala pet svojih prosečnih plata, kako je bilo ranije. Po novom zakonu su tri prosečne plate, ali se nijedna nije javila. To ćemo ispraviti.
Kod prvih izmena i dopuna Zakona, taj segment, koji je lošiji nego što je bio, to je jedini segment, to smo uočili i to hoćemo ispraviti. Vrlo malo žena ima platu preko 200.000, 300.000 dinara. Najveći broj naših žena ima neke prosečne plate, a znamo koliko je to.
RSE: Imali smo primere da su neke žene dobijale 1.000 dinara mesečno. Hoće li i to biti ispravljeno?
Đukić Dejanović: To su one žene koje do sada nisu dobijale ništa, radile su samo mesec dana u svom životu i mesec dana su davale doprinos. Bilo bi najbolje da je status države takav da svaka trudnica ima neku minimalnu zagarantovanu sumu novca. Naš finansijski potencijal nije takav da to možemo.
Mi smo stimulisali standard trećeg i četvrtog deteta, do desete godine života, svakog meseca sa po 18.000 (više od 150 evra). Za drugo dete, do druge godine, smo povećali sumu sa 6.000 (50 evra) na 10.000 dinara (88 evra), u toku dve godine, svakog meseca. Prvorođenom detetu smo sa 30.000 (252 evra), dali 100.000 (84 evra). Mi smo time velika sredstva iz budžeta zahvatili. Više nema novca.
RSE: Mislite li da je trebalo u zakonu kao što je postavljena gornja granica od tri republičke prosečne plate postaviti i donju granicu?
Đukić Dejanović: Mi mislimo da je najbolje i najvažnije da sve žene, koje su bilo kada, u svome životu, radile po godinu i po dana, imaju pravo na nadoknadu. One koje su radile manje od toga, se deli sa 18 jer njihovih 18 mesečnih primanja ulazi u prosek za računanje osnovice. Sigurno je da je izvestan broj onih koje nikada nisu radile. Kada pogledate zemlje regiona i Evropske unije, one nemaju ništa.
Sigurno da je 1.000 dinara (više od 8 evra) malo. Ako neko primi 12.000 (101 evro) za godinu dana bilo kakve nadoknade, reći će se da je to malo, ali ta žena do sada nije imala ni to. Moramo biti realni. Koliko god finansijskog potencijala budemo imali, sigurno je da ćemo se truditi da to pravedno i pravično bude raspoređeno, ali ne možemo praviti novac tamo gde ga nema.
RSE: Vi ste imali protest majki, trudnica i porodilja prošle nedelje ispred Vlade Srbije i neki od argumenata, koji su se čuli sa tog protest, je da ima novca za neke druge stvari, pa je pominjanja novogodišnja rasveta i fontane, a da nema novca za populacionu politiku.
Đukić Dejanović: Kada je u pitanju populaciona politika i demografija, do 2017. godine niko se nije tim pitanjem bavio. Niko nije postavio pitanje šta ćemo za trudnice, šta ćemo za majke, kako ćemo im obezbediti bolji status, kako stimulisati rađanje trećeg i četvrtog deteta. Sada, kada smo značajna sredstva usmerili, prave se paralela sa nekim drugim zahtevima.
Mislim da mi ne treba da rivaliziramo sa potrebama. Mi moramo imati lep Beograd i moramo imati rasvetu, to imaju sve metropole. Sa druge strane, moramo tražiti maksimum za majku i dete. Mislim da treba da imamo što veće investicije i drago mi je što se na tome radi, da majka radi, a da finansijska podrška bude samo jedan od segmenata koji će olakšati da standard deteta, koji je rodila ili koje će roditi, bude što je moguće bolje. Kada bi finansijski problem bio jedini u populacionoj politici, onda skandinavske zemlje nikada ne bi imale demografiju koja je vrlo slična našoj.
RSE: Kada ministar za rad i zapošljavanje, Zoran Đorđević, kaže da bi ono što se sada traži od Ministarstva dovelo do diskriminacije, uz objašnjenje da nije isto da li je majka radila mesec dana, tri meseca ili deset godina, da li se slažete sa tim?
Đukić Dejanović: Slažem se da treba dati maksimum za svaku kategoriju, za svaku trudnicu, za svaku ženu. Žena u trudnoći ne sme da živi lošijim standardom nego što je živela pre nego je došla u to stanje da bude buduća majka. Tu se moramo složiti. Sasvim je izvesno da nisu sve žene podjednako izdvajale i da sigurno one, koje su više izdvajale, će u svim davanjima imati nešto više. To je u svim sistemima.
RSE: Da li je za vas protest trudnica i porodilja, politički, kao što ga je doživio ministar rada i zapošljavanja?
Đukić Dejanović: Kada majke i buduće majke imaju želju da nešto kažu, uvek za to imam razumevanja. Da li se tu umešala i politika, to ćete i vi sami zaključiti jer ono što su one zapravo tražile, mi smo već oglasili unapred, da ta pitanja rešavamo. Čim materijalni status budžeta bude dozvolio da ta pitanja rešimo, da ćemo to kroz izmene i dopune zakona svakako uraditi. Mi se nismo stideli da pre tog protesta kažemo da mislimo da Zakon o finansijskoj podršci porodici treba najčešće da se menja. Kako se popravi materijalni status u budžetu, tražićemo da bude povoljniji za ženu, za majku, za dete, za porodicu.
Ako izađemo sa takvim saopštenjem, a neko ipak izađe na ulicu da to ponovi, on ima puno pravo i ja ga razumem, ne mogu biti protiv majki, koje su rekle bilo šta i neću detaljno analizirati koliko ima politike u svemu tome. Skoro da smo mogli da sedimo i da pričamo, kao vi i ja, o tome i da se razjasni šta planiramo tu zaista da uradimo u bliskoj budućnosti.
RSE: Vi kažete da je za prostu reprodukciju stanovništva Srbije potrebno da se broj majki sa troje dece povećava sa sadašnjim 6,7 odsto na 45 odsto. Koliko imamo dobre uslove za rađanje prvog i drugog deteta?
Đukić Dejanović: Iz godine u godinu broj žena koje imaju prvo dete se smanjuje. U 2017. godini je za 1.000 manje žena koje imaju prvo dete, nego što je bilo u 2016. Na šta nas to upućuje? Na migracije.
Srbiju napušta sve više ljudi. Prosek života onih koji odlaze iz Srbije je 29 godina. Da li ćemo ovim merama podstaći na ostanak? Svakako neki podsticaj postoji. Iskustva zemalja koje su se bavile ovim pitanjima, kažu da ako se ne bavite ovim pitanjima, trendovi će biti sve gori i biće nas sve manje.
RSE: Koliko mogu biti uspešni pokušaji za povećanje nataliteta ako da je prosečna zarada za juli bila oko 49.000 dinara (412 evra), a prosečna potrošačka korpa za jun oko 71.000 dinara (597 evra), dok je minimalna potrošačka korpa bila oko 37.000 dinara (311 evra)?
Đukić Dejanović: Sigurno je da će bolji ekonomski standard porodica i pojedinaca povoljno uticati. Da li se on može dogoditi preko noći? Ne može. Stabilnost i realnost u finansijskim pozicijama koje Srbija ima su ohrabrujuće. Da li na jako duge staze i da li odmah? Da, na jako duge staze, ali ne odmah.
RSE: Vi sami često primećujete da finansijski podsticaj nije dovoljan za povećavanje nataliteta. Koliko ste fokusirani na druge faktore? Šta je država uradila i šta planira da uradi kada su u pitanju ti drugi faktori?
Đukić Dejanović: Radimo na biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji, kao o jednom bitnom faktoru za deset odsto naših sugrađana, što nije mali broj. Sa Privrednom komorom idemo na dodelu nagrada "Najbolji prijatelj porodice". Reč je o firmama i poslodavcima koji su dobro uskladili rad i roditeljstvo, na način da su zainteresovani da otvaraju vrtiće u blizini radnih mesta, da daju besplatan dan roditelju čije je dete pošlo u školu, razbolelo se, finansijsku podršku za bolesnog člana porodice i tako dalje, po određenim kriterijumima. Privredna komora Srbije u saradnji sa nama se već oglasila i pribavlja aplikacije svih onih koji žele da učestvuju u tome i biće proglašeni "Najboljim prijateljem porodice".
Jedna trećina studenata planira, čim završi studije, da ode u inostranstvo.
Dosta smo usmereni na analizu migracije. Uradili smo jedno veliko istraživanje na preko 11.000 studenata i došli do zaključka da jedna trećina planira, čim završi studije, da ode u inostranstvo. Ne znači da oni koji nemaju visok stepen obrazovanja, nisu sličnog razmišljanja. U Strategiji za podsticanje rađanja, koju smo doneli, fokusirali smo se na nešto što mislimo da je u ovom momentu u Srbiji zaista značajno. To je finansijska podrška.
Iz činjenice da smo u zakon uneli da dete, kada se rodi kao treće ili četvrto, treba da ima standard kao prvo i drugo i da do 10 godine ima tu vrstu sigurnosti, vidi se da to jeste jedan od značajnih koraka. Moramo se složiti da se još uvek u Srbiji teško živi.
RSE: Čini se da je populaciona politika usmerena na ženu. Sva očekivanja i sve kritike u ovom društvu su upućeni ka ženi.
Đukić Dejanović: Na žalost jesu. Među doktorima nauka u Srbiji ima više žena nego muškaraca. Time je žena sebe dovela u poziciju da je zadržala sve one tradicionalne obaveze koje ima, a razvila je ambicije za postignućima u poslu. Šta se događa?
Jedna ambiciozna žena, koja se na poslu ostvaruje, dođe kući, tamo je čeka bolesno dete, dete koje treba da uči i koje ima određene programe koje treba da savlada, bolestan član porodice, kuvanje, peglanje, pranje, sve to je još uvek na njoj. U opštinama gde smo dali nepovratna sredstva, 61 opština je dobila 500 miliona nepovratnih sredstava, zagovaramo da najodgovorniji ljudi, donosioci odluka, rade na jačanju partnerstva u porodici, da tate naučimo da je odrastanje deteta radost, ali i obaveza, da malo i oni učestvuju u svemu tome.
Možete misliti kako u nekim krajevima Srbije to teško ide. Kada pokušamo da sa tatama razgovaramo da nauče da stave pelenu detetu, da nahrane dete, da prve korake pravi u pratnji tate a ne samo mame, da mama ima neke svoje obaveze, a ne samo tata svoje. To ide kulturološki teško. I na tome radimo.
Odluka o abortusu je isključivo pravo žene.
RSE: Da li se može desiti da se vrši pritisak na rađanje kroz kontrolu abortusa?
Đukić Dejanović: Ne može. Odluka o abortusu je isključivo pravo žene. Nikada niko u to pravo neće dirnuti.
Pošto zaista veliki broj žena, koje već imaju decu, ali i onih koje imaju prvu trudnoću, prekidaju trudnoću, mislimo da je to dobra prilika da se sa ženom porazgovara o tome kakva će kontraceptivna sredstva ubuduće koristiti. Neprihvatljivo je da imate tako veliki broj prekida trudnoće i neželjenih trudnoća. To govori da je obrazovni nivo, kada je zdravlje žene u pitanju, na dosta niskom nivou.
Rađeno je jedno testiranje o indeksu prekinutog detinjstva. Mi smo na visokom 41. mestu od 170 zemalja bili prošle godine, sada smo na 46. mestu. U analizi razloga zašto se kod nas prekida detinjstvo, školovanje, igra, verovali ili ne, visoko je pozicioniran faktor prevremenih ili maloletničkih trudnoća. Kada se to dogodi u osnovnoj školi, dete ne može završiti ni osnovnu školu.
RSE: Šta se tu planira? Da li možemo da očekujemo neke programe u školi?
Đukić Dejanović: Mi smo za sada uveli u peti razred osnovne škole određeni broj časova edukacije vezanih za reproduktivno zdravlje. Mislimo da to nije dovoljno. Seksualni život naše dece počinje vrlo rano. Taj rani period seksualnog interesovanja je razlog da sa decom mora da se radi već u predškolskom periodu, na nivou informisanja koje možete dati detetu. Uče se delovi tela. Dečak i devojčica se razlikuju samo po jednom delu tela, a koji je to organ, kaže se kada je dete već veće. Objašnjava se razlika i dete se postepeno uvodi, u skladu sa dobom godina koje ima, u objašnjenja koliko je seksualnost sastavni deo normalnosti.
U našoj kulturi je to tabu tema. Moramo raditi i sa roditeljima. Kao lekar sam imala prilike da vidim devojčice, koje su prvi put o trudnoći i o seksualnom životu, pričale kada su zatrudnele i kada su upale u psihičku krizu.
RSE: Šta je sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti koji bi trebalo da stvori jednake šanse za muškarce i žene u društvu?
Đukić Dejanović: Ja ga očekujem. Timi se nisam mnogo bavila. Mislim da će uskoro biti i na Vladi i u Narodnoj skupštini.
RSE: Da li postoje neka neslaganja u Vladi oko ovog predloga Zakona?
Đukić Dejanović: Nemam nikakvih neslaganja jer još nisam videla tekst. Ali kakav god da je, kroz amandmane se može popraviti u Skupštini, ako nije baš nešto idealno rešeno.
RSE: U ovoj nedelji se navršilo 18 godina od petooktobarskih promena kada je oboren režim Slobodana Miloševića, koji je bio predsednik vaše stranke. Vi ste potpredsednica Socijalističke partije Srbije. Kakav je vaš lični odnos prema Petom oktobru?
Đukić Dejanović: U svakom periodu naše istorije ima nečega na šta moramo kritički gledate i osuditi, a ima i nečega što je bilo pozitivno. Globalno gledano, period do 5. oktobra nam je doneo Republiku Srpsku i Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244, koja je zaista od neprocenjive vrednosti i danas.
Da li je bilo razloga da ljudi budu nezadovoljni? Očigledno je bilo. Peti oktobar je pad režima Slobodana Miloševića i socijalista. Peti oktobar je bio jedna narodna revolucija. Revolucionari su razočarali građane jer su građani bili uz njih. Revolucionara više nema na političkom ili pod političkim nebom Srbije, nekako su se brzo raspršili.
RSE: Vi ste priznali da sa današnjeg aspekta ne biste podržali neke Miloševićeve političke poteze. Koje tačno?
Đukić Dejanović: Meni je bilo neprihvatljivo nešto što se ne može vezivati za Miloševića direktno. U to vreme to su određena politička ubistva koja su krenula, a koja se nažalost nisu završila ni u vreme Đinđića, koji je i sam stradao. I način informisanja građana…
RSE: Govorite o medijima?
Đukić Dejanović: Govorim o slobodi medija, govorim o situaciji kada kolone izbeglica iz Hrvatske idu prema Srbiji, a ja kao prosečan građanin nemam informaciju o tome.
Mislim da su strahote ekonomske prirode, kroz koje smo prolazili, bile vezane za plan koji baš nije mnogo donošen u Srbiji, nego su ga i velike sile i sklop političkih okolnosti, prosto uklapali tako. Ali ono što je sama država u to vreme, po mom viđenju, možda mogla na jedan drugačiji način da rešava, to su ta dva segmenta.
RSE: Milošević je pomenut u presudi za ubistvo Ivana Stambolića i doveden je u direktnu vezu. Nije li to dovoljan razlog, makar to, da se Socijalistička partija Srbije odrekne od njega?
Đukić Dejanović: Da znate koliko su me puta dovodili u najdirektniju vezu vrlo lepih i vrlo ružnih događaja sa kojima nisam imala nikakve veze. Kada ste javna ličnost, onda vas dovode u vezu. Činjenice i fakta su nešto o čemu možemo razgovarati. Znam šta vas zanima. Šta ja mislim o Slobodanu Miloševiću?
Njegovu istorijsku ulogu treba da determinišu istoričari. Mislim da je još uvek kratko vreme za pozicioniranje njegove uloge. Da je bio političar od velikog uticaja na živote svih svojih savremenika, to nije sporno. Da je imao i pozitivne odluke, ni to nije sporno. Da je bilo određenih propusta i određenih negativnosti, nema čoveka kod koga ne možete i to naći. Pitanje je da li bi neko drugi, da je bio na mestu Slobodana Miloševića, donosio mudrije i korisnije odluke po narod ili bi bilo još lošije.
Ne mogu da vam kažem da to što neko nekoga dovodi u vezu sa nečim što nije ili jeste u redu, a nemamo argumentaciju...
RSE: To je sudska presuda.
Đukić Dejanović: Nigde nije okrivljen Slobodan Milošević, ja bar ne znam, a mislim da ni javnost o tome ne zna.
Facebook Forum