Ministar u Vladi Srbije i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom od 2004. godine Rasim Ljajić, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) kaže da je Srbija predala sva dokumenta koje je Haški tribunal tražio, "ukupno 2.082 zahteva uključujući i sva vojna dokumenta".
Ipak, poslednja presuda Haškog tribunala nametnula je nova pitanja i podigla strasti u regionu i to ne samo zbog samoubistva koje je počinio jedan od optuženih, Slobodan Praljak.
RSE: Velike polemike se vode u javnosti nakon presude "Prliću i drugima" o udruženom zajedničkom poduhvatu u kome je učestvovao i Franjo Tuđman (prvi predsednik Hrvatske posle raspada Jugoslavije, op. a.). Tim povodom se postavlja pitanje – kako u dosadašnjoj presudi Ratku Mladiću (osuđen u prvom stepenu na doživotnu robiju, op. a,.) nije utvrđen zajednički zločinački poduhvat uz učešće Slobodana Miloševića? Da li je Srbija bila veštija u zametanju tragova i kontrole nad tadašnjom Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA)?
Ljajić: Ako je opšti princip da se presude prihvataju ili ne prihavataju, ne možete ih prihvatati na kašičicu, kao što se sada dešava u poslednjem predmetu Prliću. Premijer Hrvatske Andrej Plenković kaže "mi smo nezadovljni pojedinim delovima te presude". Presude su takve kakve jesu, sa svim obrazloženjima tih presuda.
Prema tome, potpuno je deplasirano sada govoriti o pojedinim delovima i jedne i druge i treće presude. Mislim da vlade država regiona treba te presude da prihvate onakve kakve jesu, jer to je osnov za proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću.
RSE: Niste mi odgovorili – da li je Srbija bila veštija u zametanju tragova. Na primer, da li su vojna dokumenta otkrivala da je kontrolu nad tadašnjom JNA preuzeo, zapravo, Milošević?
Ljajić: To je, takođe, klasična zamena teza koju smo opet imali prilike da vidimo u komentarima iz Hrvatske, gde se navodno sada optužuje Stjepan Mesić (poslednji predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije, kasnije i predsednik Hrvatske, op. a.) zato što je on dao transkripte tih razgovora.
Ne govori se o tome da li su zločini počinjeni ili ne, već se optužuje neko ko je imao obavezu da sarađuje sa Haškim tribunalom, ko je dao dokumenta koja je Tribunal tražio. Ista je bila i naša obaveza. Sve što je Hag tražio, Srbija je predala Tribunalu. Dakle, 2.082 zahteva koji su traženi dostavljeni su Tribunalu.
RSE: Uključujući i najosetljivija vojna dokumenta?
Ljajić: I najosteljivija dokumenta. Hvala bogu što su sva ta dokumenta sada otvorena i dostupna i što svako ta dokumenta može da vidi i da pročita. Znam šta je, verovatno, Vaše pitanje – da smo mi određena dokumenta tražili sa zaštitnim merama.
RSE: Tako je.
Ljajić: Prema pravilu 54. dozvoljeno je da institucije zahtevaju da se određeni delovi tih dokumenata ne predaju iz razloga nacionalne bezbednosti ili što bi se otkrio identitet izvora informacija ili bilo koji drugi identitet onih koji su te informacije nama dostavljali.
Tribunal je nekada uvažavao zahteve za zaštitnim merama, nekada nije, ali od slučaja Momčila Perišića (bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, oslobođen u Hagu optužbi za ratne zločine, op. a.) Tribunal je jasno rekao da više nema zaštitnih mera. Čak smo mi posle dali saglasnost da se skine poverljivost i sa tih zaštićenih delova dokumenata.
RSE: Vi se sigurno sećate, a i javnost se seća, da je bivši tužilac u Hagu, Džefri Najs (Geoffrey Nice) jednom prilikom rekao da je Srbija u dogovoru sa nekadašnjom glavnom tužiteljkom Karlom Del Ponte (Carla) odlučivala o tome da li dati ili ne dati neka dokumenta, te da li i šta sa njima činiti.
Ljajić: Apsolutno nikakav dogovor nije postignut, na kraju krajeva Karla Del Ponte može da posvedoči. Jedini razgovor, zapravo jedan od razgovora koje smo vodili na tu temu je kada sam vrlo otvoreno rekao Karli Del Ponte: "Ja sam zatekao 147 zahteva za dostavu dokumentacije (pre toga se time niko nije bavio) ali problem postoji jer će određene institucije, pre svega Vojska, bezbedonosne službe tražiti od Nacionalnog saveta da od Vas zahtevamo zaštitne mere, odnosno da određeni delovi tih dokumenata koje dostavljaju ne mogu da se koriste na javnim sednicama, već da budu pod zaštićenim merama."
Ona je meni tada rekla da mi to tražimo i da je naše pravo da tražimo, a da će se oni uvek žaliti, odnosno biti protiv tih zahteva, pa kako sud odluči. To je bio jedini dogovor koji je postignut. Nekada je sud odlučivao da odobri zaštitne mere, ali od slučaja Perišić nije bilo zaštitnih mera, čak je posle sve bilo dostupno javnosti. I dan-danas je sve što smo dostavili, dostupno javnosti.
RSE: Da li mislite da može da se dogodi da se u nastavku procesa Ratku Mladiću nađe i odredba o udruženom zločinačkom poduhvatu i umešanosti Srbije?
Ljajić: Niti to mogu da predvidim, niti želim da uopšte na taj način razmišljam. Šta god da sud odluči, svaka država treba da prihvati odluku.
RSE: Mislite li da bi, da Milošević nije preminuo i da je bio osuđen, ishod mogao biti i presuda o učešću u zajedničkom zločinačkom poduhvatu?
Ljajić: Ne mislim da bi nešto drugačije moglo da bude, jer kao što sam rekao, mnoga dokumenta koja smo dali u postupku protiv Miloševića korišćena su i u kasnijim postupcima prema drugim optuženima.
RSE: Sad moram da Vas pitam kao građanina Srbije koji je znao šta se događa u devedesetim – svi smo živeli tada, videli smo tenkove koji odlaze zasipani cvećem, videli smo kakav je bio odnos tadašnjeg vrha JNA sa Miloševićem i tako dalje. Da li mislite da je realna slika ono sa čime će Hag završiti svoja suđenja, kad je u pitanju odgovornost Srbije za učešće u ratovima devedesetih?
Ljajić: Pre svega, ovaj sud ne sudi ni državama, još manje narodima. Ovaj sud individualizuje krivicu, procesuira one najodgovornije za teška krivična dela ratnih zločina. Neki drugi sud, tačnije Međunarodni sud pravde, odlučivao je u dva navrata o tužbama Hrvatske i Bosne i Hercegovine protiv Srbije. Prema tome, kakve god da su presude i jednog i drugug suda, lopta je opet u dvorištu ovih zemalja regiona.
Ako govorimo o pogledu na tu prošlost i ako govorimo o sučeljavanju sa prošlošću i procesom pomirenja, plašim se – i to sam u više navrata rekao – da smo mi daleko o toga, jer su pogledi dijametralno suprotni. Nema nikakvog pribiližavanja jer sve zemlje regiona, narodi ovog prostora, različito posmatraju ono što se dešavalo devedesetih godina.
RSE: To Vi govorite. Međutim, ministri u Vladi Srbije, u kojoj ste Vi bili i u kojoj ste sada, imaju vrlo problematične izjave vezane za Haški tribunal. Na primer, 2015. godine tadašnji ministar pravde Nikola Selaković (danas generalni sekretar predsednika Srbije Aleksandra Vučića, op. a.) je rekao: "Nećemo više kao vreće izručivati građane Srbije Haškom tribunalu". Kako ste se Vi tada osećali, kao ministar u toj Vladi i kao čovek koji je zadužen za saradnju sa Hagom? Da li se o takvim izjavama raspravljalo unutar same Vlade?
Ljajić: Nismo nikada razgovarali. Tvrdim da, ko god da je bio na mom mestu, na mestu ljudi koji su radili sa Tribunalom, morao je ovaj posao da obavi, jer, naprosto, Srbija bi bila cementirana, tapkala bi u mestu i u pogledu evropskih integracija i u pogledu reformi, u pogledu svega onoga što podrazumeva vraćanje u međunarodnu zajednicu.
Mi smo 2000. bili u potpunoj izolaciji, čak isključeni iz Ujedinjenih nacija. Pitanje Haškog tribunala je bilo dominantno političko pitanje u međunarodnim odnosima Srbije sa svetom.
RSE: Da li se ijedna vlast zaista distancirala od Miloševićeve politike devedesetih, ratne politike i ratnih ciljeva?
Ljajić: Srbija je ukupno izručila 45 optuženika, od 46 koliko je Hag tražio. Vlajko Stojiljković (ministar unutrašnjih poslova u vreme rata na Kosovu, op. a.) je izvršio samoubistvo pre nego što je bio predat Tribunalu. Od ukupnog broja optuženih, bilo je 27 dobrovoljnih predaja, 14 hapšenja i još četiri hapšenja u inostranstvu, tačnije jedno u Argentini, jedno u Rusiji, jedno u Bosni i Hercegovini i jedno u Crnoj Gori.
Nama svakako predstoji proces pomirenja, i nama u Srbiji i svim zemljama ovog regiona, jer od pomirenja smo sada jako daleko.
RSE: Niste mi odgovorili na pitanje, da li postoje razlike u odnosu vlada prema saradnji sa Hagom od 2000. godine do danas?
Ljajić: Postojala je razlika. Posle 2000. godine je bio ogroman pritisak na Srbiju da izruči Slobodana Miloševića. Zoran Đinđić (tadašnji premijer) je bio svestan da ta obaveza mora da se ispuni, ukoliko zemlja želi da ide napred. Verovatno se računalo da će taj pritisak popustiti posle izručenja Miloševića. Međutim, to nije trajalo dugo.
Ubrzo je opet usledio nastavak pritiska da se izruče ostali optuženici. Posle atentata na Đinđića (2003. godine), stvari su se promenile. Vlada Vojislava Koštunice se opredelila za model dobrovoljnih predaja i u tom mandatu, po tom modelu, je izručeno 19 optuženika. Sve su to bile dobrovoljne predaje.
RSE: Kažu, neke od "dobrovoljnih predaja" bile su "u pidžamama i patofnama". Da li je to tačno?
Ljajić: Bio je jedan slučaj, za mene možda i najneprijatniji od svih, to je izručenje Sretena Lukića (načelnik štaba MUP-a Srbije za Kosovo, osuđen na 22 godine zatvora, op. a.) koji je bio u bolnici i iz bolnice je praktično otišao na avion za Hag. Vrlo teško, neprijatno, ali naprosto se to desilo.
Bio je i drugi slučaj, ali ne ovog tipa, kada govorim o tim dobrovoljnim predajama. Nakon hapšenja Zdravka Tolimira (jedan od ratnih lidera bosanskih Srba, osuđen na doživotnu robiju, preminuo u zatvoru, op. a.), zvanična verzija je bila da se on dobrovoljno predao iz Republike Srpske i otišao u Hag, a zapravo se predao vlastima Srbije.
RSE: Da li je on, zapravo, bio isporučen Bosni i Hercegovini da bi se predao iz BiH?
Ljajić: Dva dana posle te predaje, u redovnu posetu, pre podnošenja izveštaja Savetu bezbednosti, dolazila je Karla Del Ponte. Ja sam imao prvi sastanak sa njom bukvalno na aerodromu. Njena prva rečenica, uz ciničan osmeh, bila je: "Pa, gospodine Ljajiću, ovo sve što Vi govorite oko dobrovoljne predaje iz Republike Srpske Zdravka Tolimira nije tačno". Ja sam zabezeknuto pitao: "Kako nije tačno", a ona kaže da je on njima rekao da je uhapšen u Beogradu, da je nekim čamcem prevezen preko Drine i da je tu izvršena "dobrovoljna predaja" a, u stvari, on je uhapšen. Nisam znao šta da kažem.
RSE: Vi kao čovek koji je bio zadužen za saradnju sa Hagom niste znali za to?
Ljajić: Apsolutno. Ne samo ja, niko nije znao od ljudi koji su bili tada u akcionom timu.
RSE: Ali najdramatičnije je bilo, pretpostavljam, hapšenje Miloševića i Veselina Šljivančanina (oficir JNA osuđen zbog zločina u Vukovaru, op. a.).
Ljajić: Da, ali to je bilo pre nego što sam bio zadužen za saradnju sa Hagom. Ja sam od 2004. godine predsednik Nacionalnog saveta, a Šljivančanin je 2003. uhapšen uz incidente i proteste.
RSE: Najteža i najduža je bila potera za Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem. Zašto je toliko godina moralo da prođe da se oni izruče Hagu? Ko je opstruirao njihovo hapšenje?
Ljajić: Verovatno da mi ovo što pričam niko neće verovati, kao što niko nije ni verovao dok smo radili taj posao. Ja sam odbijao ovih dana pozive iz celog regiona da govorim nakon presude Mladiću i hrvatskoj šestorki, izbegavao sam to jer sam video da su strasti potpuno povišene. U toj strašnoj atmosferi gde imate crno-belu sliku, nikakva razumna i racionalna rasprava se ne može voditi. Sada, kad je prošlo neko vreme, prihvatio sam Vaš poziv za intervju.
Mi smo u tim potragama bili potpuno usamljeni, bez ikakve podrške. Javnost je bila protiv saradnje sa Tribunalom, smatrajući da je u pitanju politički sud. Međunarodna zajednica nam ništa nije verovala, koliko god da smo se trudili, koliko god da smo radili. To je sve nailazilo na, malo je reći nepoverenje, mislili su da ih lažemo, da ih obmanjujemo, da kupujemo vreme, da mi, zapravo, izigravamo tu obavezu.
Mogu Vam reći, sa dubokom moralnom i svakom drugom odgovornošću, od 2008. godine je ogroman napor i trud ljudi uložen, pre svega, pokojnog Mikija (Miodraga) Rakića (šef kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića, op. a.), Saše Vukadinovića (bivši šef Bezbednosno informativne agencije - BIA, op. a.), Cvetka Kovača (nekadašnji direktor Vojno bezbednosne agencije, op. a.), bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića i mnogih drugih ljudi da se ovaj posao završi.
To je državni posao. Kao što sam rekao, ovaj posao bi svako morao da završi. Mislim da je urađen za državu jedan veliki posao, bez obzira što i sada vidim nipodaštavanje toga.
RSE: Niste mi odgovorili na pitanje – ko je opstruirao i zašto je toliko dugo trajala potraga, ako je trajala potraga za Karadžićem i Mladićem. Rekli ste da od 2008. godine Vi stojite svojom čašću da je ozbiljno rađeno, a šta je bilo do 2008.?
Ljajić: Zašto bih lagao za bilo koga? Zašto bih štitio bilo koga? Kao što Vam kažem i sada za Karadžića. Karadžić je definitivno lociran pre nego što je izručen – i to sedam meseci pre nego što je izručen. On je lociran 21. novembra 2007. godine. Tada su napravljeni prvi snimci na kojima se vidi kao "doktor Dabić", pre toga je lociran ali se nije definitivno utvrdilo da li je to on. Onda su na slavi, mislim Aranđelovdanu, napravljeni ti snimci.
RSE: Koliko ja znam, nakon promene vlasti, dolaska demokrata Borisa Tadića (predsednik Srbije do 2012. godine, op. a.) na vlast, kada je na čelo BIA-e došao Saša Vukadinović, njemu nije predata dokumentacija o tome da je lociran Karadžić, nego je neko iz službe rekao da ta dokumenta postoje. Dakle, to je bila opstrukcija.
Ljajić: Da li je to opstrukcija ili je neko čekao da se izvrši na njega dovoljan pritisak da bi se on dobrovoljno predao ili je neko procenio da će svakako biti vanrednih izbora, bolje neka druga vlast njega hapsi... to ne znam zaista, ali ovo su činjenice.
Zašto bih sada lagao? Najbesmislenija optužba je da smo mi znali gde je Mladić, da smo čekali da ga u određenom trenutku uhapsimo i izručimo ga. Zašto bi neko skrivao Mladića, a izručio pre toga Karadžića i sve ostale koje je Tribunal tražio? Gde je logika da jedna zemlja bude talac jednog čoveka? Ko bi sebi dozvolio taj luksuz?
RSE: Da li je tačno da je Đinđić, pošto je Milošević uhapšen i predat Hagu, tadašnjeg šefa policije Dušana Mihajlovića pitao: "Šta je sa Mladićem", i da mu je Mihajlović rekao: "Čuva ga vojska, biće vrlo teško i problematično da se hapsi, pa se stoga od toga odustalo"?
Ljajić: Bio je sastanak DOS-a (politička koalicije koja je 2000. svrgnula Miloševića, op. a.), jedan od redovnih sastanaka i Đinđić je onako usput pitao Mihajlovića šta se dešava sa Mladićem. On je rekao da je u svojoj kući, da ima obezbeđenje, da ga čuva i vojska i da bi, ako bi se nešto i pokušalo, verovatno došlo do krvoprolića.
To sam zapamtio tada, ali nisam se bavio time sve dok nisam došao na čelo Saveta, kada smo rekonstruisali čitavo Mladićevo kretanje od dolaska 1997. godine u Srbiju, pa do trenutka njegovog hapšenja i izručenja.
Morate da poštujete odluke sudova, bez obzira da li vam odgovaraju ili ne
RSE: Šta mislite o tome što ni jedan od njegovih jataka nije osuđen?
Ljajić: Odluka suda može čoveku da se svidi ili ne svidi, da bude ovakva ili onakva, ali to je odluka suda koja mora da se poštuje.
RSE: Da li je tačno da je bilo kalkulacije kad uhapsiti Mladića i Karadžića, da ne bi dali argumente Međunarodnom sudu po tužbi BiH protiv Srbije za genocid?
Ljajić: Ne, verujte mi, apsolutno ne, jer sva dokumenta koja su postojala, kao što sam rekao, data su Tribunalu. Karadžić je uhapšen kada se prva prilika za to ukazala. Mladić takođe. Mi smo dugo godina imali jedan prazan prostor, jedan vakuum, gde god krenuli udarali smo u zid. Apsolutno nikakve informacije u jednom trenutku o Mladiću nije bilo.
RSE: Da li je konačno utvrđeno, do kada je vojska čuvala Mladića?
Ljajić: Sve je utvrđeno. Od 1997. godine do hapšenja i izručenje Miloševića 28.01.2001. godine on je bio u svom stanu na Čukarici (deo Beograda), posle toga je bio po vojnim kasarnama.
RSE: Kada je vojska prestala da čuva Mladića?
Ljajić: Prvog juna 2002. godine on izlazi iz kasarne, po nalogu Pavkovića (Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba, kasnije osuđen u Hagu zbog zločina na Kosovu na 22 godine, op. a.) jer je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom stupio na snagu 15. maja. Mladić u tom trenutku odbija to naređenje Pavkovića, a onda dolazi jedan jatak po njega, dovodi ga kolima do parkinga na VMA (Vojno medicinska akademija, op. a.) menja kola i odatle ide i boravi u stanovima na Novom Beogradu. Ukupno sedam stanova je menjao do 2005. godine.
RSE: Da li su delovi vojske koji su bili bliski Mladiću, bili u njegovom okruženju i posle 2002. godine?
Ljajić: Ne. U okruženju su manje-više bili ljudi koji su sa njim bili u vojsci Republike Srpske i obezbeđenje koje je i tamo tokom rata bilo sa njim. Dok su bili u Crnoj Rijeci kod Han-Pijeska (BiH) sa njim je bilo 130 ljudi koji su ga obezbeđivali. Kada je došao u Srbiju bilo ih je 47, a kada je počeo da se krije po stanovima, bukvalno su dva - tri čoveka znala za to.
RSE: Šta je sa dojavama iz Haškog tribunala od Karle Del Ponte, koja je rekla da je poslala informacije gde se nalazi Mladić, pa opet ništa?
Ljajić: Ne samo iz Tribunala, bilo je sijaset "informacija" na koje se gubilo silno vreme i sredstva, novci, resurs, ljudi. Kao ilustraciju, doneo sam ovde fotografiju čoveka koji neodoljivo liči na Ratka Mladića a koji je tri puta privođen. Jednom ga je policajac na ulici sreo i ličio mu je na Mladića i legitimisao ga i priveo, ali čovek nije bio taj.
Drugi put je takođe jedna od stranih službi bezbednosti rekla da se Mladić krije tu i tu. Dali su njegovu adresu i ponovo je priveden. I onda, treći put 2008. godine, kada su došli po njega, on je rekao: "Poći ću, samo da me vratite ovde, jer znam zašto me tražite". Sve su informacije, manje-više, bile od stranih službi bezbednosti koje su opet ovde angažovale svoje ljude koji su trebali da im dostavljaju informacije o haškim beguncima.
RSE: Za informacije o Mladiću i Karadžiću bile su raspisane i novčane nagrade, da li je neko dobio novac?
Ljajić: Ne. Nikakav novac nikome nije dat. Bila je nagrada od deset miliona evra. Raspisana je 2010. godine. Pošto niko nikakvu informaciju nije dao, to je proizvod rada službi, nijedan dinar nikome nije dat.
RSE: Šta će biti sa dvojicom radikala koje traži Haški sud zbog ometanja rada suda u slučaju Vojislava Šešelja (lider partije radikala, oslobođen u prvom stepenu optužbi za ratne zločine, op. a.)?
Ljajić: Vezane su ruke da se bilo šta tu učini i preduzme, dok god postoji odluka domaćeg suda da nema uslova za izručenje. I opet se vraćamo na priču iz početka. Ako hoćete da poštujete odluke sudova, morate se ponašati na takav način, bez obzira da li vam te odluke u određenom trenutku odgovaraju ili ne.
RSE: Kako komentarišete to što se haški osuđenici dočekuju kao heroji u celom regionu? Kako se lično osećate kad haški osuđenik Vladimir Lazarević (osuđen zbog ratnih zločina na Kosovu na 14 godina zatvora, op. a.) danas predaje na Vojnoj akademiji u Beogradu, kada je drugi osuđenik Nikola Šainović (osuđen zbog zločina na Kosovu na 18 godina, op. a.) funkcioner vladajućeg SPS-a (Socijalistička partija Srbije), kada se aplaudira osuđenicima, kada ih državni vrh dočekuje i slično?
Ljajić: To je situacija manje-više u svim zemljama regiona i to govori da moja generacija i neka druga generacija neće taj proces pomirenja dočekati. Svako je ukopan u neko svoje viđenje ratova devedesetih godina. Presude Tribunala potpuno se različito tumače. Nema ni objektivnosti, to su uglavnom emocije i strasti, a ni emocije ni strasti nisu nikada bile dobar saveznik ni u politici a pogotovo u ovakvim stvarima.
RSE: Da li ste razgovarali sa vašim koalicionim partnerima o takvom tretmanu haških optuženika?
Ljajić: Ne, nismo nikada razgovarali.
RSE: Zašto?
Ljajić: Nikada se o tome nije razgovaralo, manje-više što se mene tiče, ja sam svoju misiju oko saradnje sa Tribunalom završio 2012. godine, kada je poslednji optuženik Goran Hadžić (preminuo 2015. godine pre izricanja presude za zločine u Hrvatskoj, op. a.) predat i posle je to sve svedeno na tehnički nivo saradnje. Tako da je ta stvar, što se mene tiče, završena.
RSE: Oni koji tvrde da je Haški tribunal bio antisrpski sabiraju godine koje su dobili zločinci srpske nacionalnosti. Dakle, ne sabiraju se žrtve tih zločinaca, nego se sabiraju godine: hiljadu i toliko i toliko godina su dobili Srbi, to je njihov argument. Šta kažete na to?
Ljajić: Ono što bih mogao vrlo lako sa Vama da se složim, jeste da ovde niko više ne govori, da se najmanje govori o žrtvama, da mnogo više prostora dobijaju oni koji su počinili zločine, a ne žrtve tih zločina. Imali smo prilike sada u ovom slučaju Slobodana Praljka (hrvatski general koji je izvršio samoubistvo u Hagu, op. a.), da vidimo da svi govore o tom tragičnom događaju, koji nije smeo da se dogodi u sudnici, svi su zaboravili za šta je zaista Praljak optužen, za šta je osuđen, koje su to žrtve.
RSE: Da li mislite da je i domaće Tužilaštvo za ratne zločine praktično završilo posao i da ratni zločinci, koji se još uvek šetaju po Srbiji, mogu da odahnu?
Ljajić: Ne bih samo govorio o Tužilaštvu za ratne zločine u Srbiji. Sve je uvezano po sistemu spojenih sudova. Ako nemate te procese u svim zemljama regiona, ukoliko nije fokus i akcenat na žrtvama, ukoliko nije iskazana politička volja u svim državama da se zaista procesuiraju oni koji su počinili te zločine, uvek ćemo imati i tu priču "mi smo osudili, oni nisu". Čim imamo tu dihotomiju mi i oni, tu vrstu polarizacije i podele, nema pomirenja, nema ni poverenja.
Ne mogu sa nacionalistom da se identifikujem, a kamoli sa čovekom koji je osuđen za ratne zločine
RSE: Pošto Srbija voli da bude lider u svemu, zašto ne bi bila lider i u obračunu sa svojim zločincima?
Ljajić: Mislim da je Tužilaštvo otvorilo neka važna pitanja. Setimo se Ovčare i Srebrenice... to još ide sporo, ali su neke stvari pomerene sa mrtve tačke. Hoću da verujem da će se nastaviti procesuiranje onih koji su počinili ratne zločine, bez obzira kojoj veri ili naciji pripadali.
RSE: Sve zajedno, kako procenjujete ono što ste Vi radili sve ove godine, od 2004. do danas, dakle 13 godina?
Ljajić: Ubeđen sam da će jednog dana, bez obzira kako stvari sad stoje, to sve izgledati potpuno drugačije – da će se promeniti sadašnja percepcija da smo mi počinili nešto loše za državu.
Ubeđen sam, i tu mi je savest potpuno mirna, da smo uradili veliku stvar, veliki posao za ovu zemlju i o tome će sigurno neke druge generacije imati priliku da daju neke merodavnije ocene i sud, nego što je to sada situacija, kada su uzavrele strasti, bez istorijske distance.
Tribunal je nekim kontroverznim odlukama takođe hranio sve ono što je već ovde u regionu postojalo. Ipak, tvrdim da je korisno za zemlju sve što smo radili u proteklom periodu, bez obzira na minimiziranje ili kritike.
RSE: Pretpostavljam da je Vaša poruka da osuđenici za ratne zločine u Hagu nisu srpski heroji?
Ljajić: Uvek mogu i uvek ću da se identifikujem i mislim da svako od nas treba da se identifikuje sa svakom žrtvom, bez obzira da li bila vaša ili tuđa, moje etničke pripadnosti ili ne bila.
Ni sa jednim zločincem ne mogu da se identifikujem, bio on Musliman, Srbin, Hrvat, Albanac... Ne mogu sa nacionalistom da se identifikujem, a kamoli sa čovekom koji je osuđen za ratne zločine.
Facebook Forum