Razgovarala: Nevena Bogdanović
Evropski program mobilnosti mladih Erasmus plus, čija je Srbija punopravna članica od februara ove godine, omogućava hiljadama građana Srbije da odu na razmenu u inostranstvo. U intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) studentkinja Anja Radić priča svoje iskustvo sa razmene u Nemačkoj.
Marija Filipović Ožegović, upraviteljka Fondacije Tempus koja rukovodi programom Erasmus plus u Srbiji za RSE objašnjava šta se menja odlukom Evropske komisije da Srbija postane punopravna članica Erasmus plusa.
„Sada su u Republici Srbiji dostupne sve vrste projekata, u najvećem programu za saradnju iz oblasti obrazovanja u Erasmus plusu, što znači da sve vrste obrazovnih i omladinskih organizacija, institucija, univerziteta, škola, organizacija civilnog društva, mogu da konkurišu za neku vrstu projekata“, naglašava Filipović Ožegović.
Erasmus plus - šansa za hiljade studenata
RSE: I ranije je hiljade studenata iz Srbije odlazilo na razmene, ali Srbija je tek sada postala punopravna članica Erasmus plusa. Da li su postojale šanse da se taj korak dogodi ranije?
Filipović Ožegović: Postojala je dobra volja da se taj korak desi ranije. Bitno je da se istakne da priprema za punopravno članstvo u programu traju više od dve godine, za svaku od država. Za Republiku Hrvatsku je to bilo tri godine, za našu državu dve i po godine. Mi smo sa pripremama počeli još 2016. godine, ali mora Evropska komisija da se uveri u to da postoje svi mehanizmi za upravljanje programom.
RSE: Erasmus plusu su prethodili neki drugi programi, koje je takođe finansirala Evropska unija. Oni su bili aktivni i u Srbiji. Koliko je studenata iz Srbije otišlo na programe razmene, a koliko je inostranih studenata posetilo Srbiju?
Filipović Ožegović: Do sada je na programe razmene otišlo oko 10.000 studenata ukupno, ili će otići zaključno sa 2020. godinom. Samo kroz Erasmus plus je odobrena mobilnost za skoro 7.000 ljudi i dolazak skoro 4.000 nastavnika i studenata na naše visokoškolske ustanove.
RSE: Anja, ti si jedna od studentkinja koja je bila deo razmene. Prošle školske godine bila si u Nemačkoj, na Univerzitetu u Bambergu. Kako je tekao proces aplikacije?
Radić: Čitav proces aplikacije nije toliko strašan, kao što deluje. Većina studenata smatra da je veliki bauk prosek i da samo mali broj studenata može da ide na bilo kakve razmene, projekte i slično. To uopšte nije tako. Eramus je za sve studente. Moja aplikacija je bila dosta kratka.
RSE: Da li je Nemačka bila tvoja prva želja i tvoj prvi izbor?
Radić: Dvoumila sam se između Irske i Nemačke jer studiram engleski i nemački. Čak i sa stipendijom, koju Erasmus nudi, Irska je bila van opticaja. Znam da je za Dablin potrebno oko 1.200 funti (1.400 evra) mesečno za život, dok je stipendija u tom trenutku bila oko 850 evra. U tom slučaju bi mi bio potreban neki novčani dodatak, koji je bio preveliki u tom trenutku.
RSE: Koji fakulteti su najčešći i najpopularniji za studente koji dolaze iz inostranstva u Srbiju?
Filipović Ožegović: Studenti koji dolaze iz inostranstva uglavnom hoće da dođu tamo gde se nudi nešto na stranom jeziku, osim ako ne studiraju slavistiku. Tako da uglavnom odlaze na Filozofski fakultet u Novom Sadu. Dolaze i na Filološki fakultet u Beogradu, na Fakultet političkih nauka, na fakultete tehničkih nauka. Izuzetno cene našu matematiku i fiziku. Recimo, imali smo zanimljivu situaciju da je najviše studenata iz Španije studiralo na Univerzitetu u Kragujevcu.
Imali smo zanimljivu situaciju da je najviše studenata iz Španije studiralo na Univerzitetu u KragujevcuMarija Filipović Ožegović
RSE: A gde odlaze studenti iz Srbije?
Filipović Ožegović: Studenti iz Srbije biraju državu u kojima im je stipendija dovoljna. Evropska komisija, kada govori o programu, kaže da sufinansira troškove boravka na razmeni, ne kaže da ih finansira u celosti. U slučaju skandinavskih zemalja, Velike Britanije i Irske, ta stipendija definitivno nije dovoljna.
Naši studenti su racionalni, znaju kakvi su troškovi života, znaju šta im znači za studije, šta će im eventualno od ispita biti priznato, a šta ne. Biraju uglavnom Italiju, Nemačku, Španiju, Portugal, Francusku, zemlje u okruženju, Slovačku i Poljsku.
’Na fakultetima u Srbiji se ne priča o razmeni’
RSE: Anja, gde si dobila prve informacije i kako si odlučila da pohađaš program razmene?
Radić: Na mom fakultetu se o tome baš i nije pričalo, ali sam poznavala koleginice koje su otišle na razmenu. Kada su se vratile, pitala sam ih o tome malo više. Profesori takođe nisu znali šta se dešava. Jedna profesorka mi je izašla u susret. Dalje je sve bilo na meni. Sve sam saznala preko mobilne platforme (MobiON, platforma koja pruža informacije o razmeni i pomoću koje se popunjava prijava), koja je sjajna. Na njoj se nalaze apsolutno sve informacije.
RSE: Iako studenti i nastavno osoblje već godinama pohađaju programe razmene, i sami kažete da često ni studenti nisu upućeni, a ni osoblje koje bi trebalo da im pomogne. Evropska komisija je obezbedila 30 milijardi evra za projekte razmene do 2027.godine. Da li Srbija ima kapacitet da uđe u trku sa ostalim zemljama i da privuče što veći deo tog novca?
Filipović Ožegović: Srbija ima kapacitet, on je dokazan u visokom obrazovanju. Naime, Republika Srbija povlači između 40 i 50 odsto fondova za Zapadni Balkan, kako po pitanju mobilnosti, tako i po pitanju drugih projekata izgradnje kapaciteta u visokom obrazovanju.
Ustanova, kada dobije projekat, mora da širi informacije. Mi smo tu da pomognemo. Zato smo i osnovali Informativni centar na Terazijama u Beogradu gde svako može da dođe u radno vreme, da se raspita o bilo čemu što ga interesuje.
Odgovornost je na ustanovama da organizuju redovne prezentacije. Njih organizuje rektorat Beogradskog univerziteta, organizujemo ih i mi po fakultetima, ali jedna ili dve prezentacije godišnje, neće unaprediti informisanost u dovoljnoj meri.
RSE: Anja, da li su postojale neke poteškoće u tim koracima koje je trebalo ispuniti, da bi i stigla do Nemačke?
Radić: Tu zaista nije bilo problema. Od fakulteta treba uzeti potvrdu da ste redovan student i transkript ocena. Jedini je problem što to treba prevesti kod sudskog prevodioca, što jeste neki trošak, ali i dalje ništa strašno.
Od zemlje do zemlje kasnije zavisi da li će se plaćati vize ili ne. Na primer, za Nemačku se ne plaća, ako ste stipendirani student, ako idete na bilo kakve programe, vama Vlada Nemačke stipendira i tu vizu. Preko Erasmusa dobijate i olakšicu, što se tiče putnih troškova. Pored samog finansiranja života, hrane i ostalog, dobijete jednokratnu stipendiju za prevoz.
Koliko je Srbija daleko od ’bolonjskog sistema’?
RSE: Anja, odabrala si Univerzitet u Bambergu. Možeš li nam reći kako je izgledao tvoj boravak u Nemačkoj, da napraviš neku paralelu između nemačkog i obrazovnog sistema u Srbiji? Koje su sličnosti, a koje su razlike?
Radić: Meni je ovo prvo bio kulturni šok jer sam odrasla u Beogradu, koji je dosta veliki grad u odnosu na Bamberg koji ima možda 70.000 stanovnika. Recimo, noćni prevoz kreće u osam uveče i ništa ne radi nakon toga.
Fakultet je stvarno sjajan, pre svega što je neverovatno dobro opremljen, sve je podređeno studentu. Najveća razlika jeste upravo ’bolonja’ (jedinstveni evropski sistem visokog obrazovanja i prenosa bodova), koja se tamo u potpunosti primenjuje, dok kod nas to i dalje postoji na papiru, ali nije zaživelo. Studenti imaju mnogo veće mogućnosti. Profesori se toliko trude da ih animiraju, da im predstave sve moguće projekte, što nisam doživela kod nas. Tamo se toliko priča o razmenama i Erasmusu. Postoje info sesije skoro na mesečnom nivou.
RSE: Kada čujemo ovakav primer, koliko je onda Srbija atraktivna za studente koji dolaze iz inostranstva, budući da kod nas Bolonja nije u potpunosti primenjena? Sa druge strane, Srbija se diči time što postoji nekoliko univerziteta, koji su na Šangajskoj listi u nekim naučnim oblastima. Može li se reći da se ipak približavamo zapadnom nivou i sistemu obrazovanja?
Filipović Ožegović: Mi jesmo deo evropskog sistema obrazovanja i evropskog prostora visokog obrazovanja i daleko od toga da možemo generalizovati. Naš problem jeste u tome što se i dalje ne radi u dovoljno malim grupama u prvim godinama studija.
Strani studenti ovde dobijaju jako dobar tretman, zato što nastavnik mora da adaptira nastavu za njih. Ako pogledate bilo koji katalog kurseva za strane studente, za bilo koji univerzitet, koji dobije akreditaciju Evropske komisije, videćete da su oni naveli i literaturu koja odgovara jeziku koji strani student može da razume. Adaptacija postoji.
RSE: Pojedini studenti se žale da su nakon povratka imali problema sa priznavanjem ispita ili su morali da polažu veliku razliku ispita? Kako je došlo do tog razmimoilaženja, budući da je u Srbiji ipak Bolonja na snazi godinama?
Filipović Ožegović: Najbitnije je da student pogleda šta će mu biti priznato, šta želi da bira. Samim tim je neophodno da se, pre mobilnosti, u Ugovoru o učenju definiše šta će biti priznato, da to potpiše i student, ustanova koja ga šalje i ustanova koja ga prima.
Ukoliko se to posle ne realizuje, a student donese transkript, on može nama da se žali. Mi imamo mogućnost, u saradnji sa Evropskom komisijom, da povučemo akreditaciju toj ustanovi za program Erasmus plus, ukoliko se uspostavi da je žalba osnovana i dokumentovana. Uglavnom pozivamo studente da pošalju dokumentaciju koju imaju, na osnovu koje mi možemo da komuniciramo sa visokoškolskom ustanovom.
RSE: Anja, kako je priznavanje ispita proteklo u tvom slučaju?
Radić: Pre samog odlaska, morala sam da proverim, sa svojom katedrom i sa svojim profesorima, da li bi mi se ti ispiti priznali. Čini mi se da 70 odsto gradiva mora da se poklopi ne bi li ispit bio ekvivalentan. Pre samog odlaska, sklapa se Learning agreement (Ugovor o učenju), na osnovu koga se ostvaruje razmena. Tu se tačno specificira koji predmeti se zamenjuju, koji se tamo uzimaju.
Nakon položenih ispita u Nemačkoj, meni je stigao transkript. Moja katedra je to potpisala, bez ikakvog problema. Meni to sada sve stoji u indeksu. Takođe postoji neki minimum od 19 poena, koje treba pronaći na stranom fakultetu. Međutim, studenti mogu da izaberu bilo koji predmet, koji njih zanima. Polagala sam predmete vezane za menadžment i za nemački jezik. Meni sada sve to ide kao dodatak diplomi.
RSE: Od Anje smo imali priliku da čujemo da se u Nemačkoj mnogo priča o mobilnosti. U Irskoj je mobilnost čak i obaveza studenta. Da li bi irski model mogao da zaživi u Srbiji?
Filipović Ožegović: Mislim da bi takve mere zahtevale veliko dodatno finansiranje. Erasmus može da podrži u čitavoj Evropi neki relativno mali procenat studenata. Mi govorimo sada u Srbiji o par hiljada ljudi, to je veliko za nas, ali realno ne govorimo o stotinama hiljada. U Srbiji trenutno studira oko 250.000 studenata. Troškovi mobilnosti su minimalno 5.000 evra po semestru. To pomnožite sa brojem studenata. To su ogromna sredstva.
Može da se napravi internacionalizacija kurikuluma i na druge načine. Povezivanjem preko virtuelnih platformi, razmenom zadataka, uključivanjem mentora iz inostranstva u praćenje doktorskih kandidata ovde i obrnuto. Zajednički studentski programi su isto tako mogućnost. Nekada taj boravak može da bude i kraći, on ne mora mnogo da košta, ali može da donese željeno iskustvo.
RSE: Anja, ti si nakon povratka u Srbiju odlučila da i sama pomažeš studentima da nađu program za razmenu. Trenutno si praktikant na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, u Kancelariji za međunarodnu saradnju. Možeš li nam preneti iskustva studenata sa kojima trenutno sarađuješ?
Radić: Dosta studenata dođe sa idejom da je to slično projektu Work and travel (odlazak studenata u Sjedinjene Američke Države na rad tokom leta prim.aut.), gde bi oni samo negde otputovali, na određeni period, i bili ’kao’ na nekom univerzitetu, što uopšte nije tako. Poenta je da se vi usavršite, da odete u drugu zemlju i da naučite neke nove stvari koje bi ste kasnije primenili.
Veliki problem rekla bih da predstavlja jezik. Neki minimum akademskog poznavanja jezika jeste B2 nivo, a uglavnom za sve zemlje važi da je engleski glavni jezik.
RSE: Na koji način prevazići ove prepreke? Na primer, mnogim studentima je skupo da obezbede sertifikate o poznavanju jezika. I to može da bude prepreka?
Filipović Ožegović: Ne traže sve visokoškolske ustanove iz inostranstva sertifikat, koji je izdao strani kulturni centar za jezik. Neki omogućavaju da se testiranje obavi na nivou ustanove i da ustanova garantuje za njihov nivo jezika. Sve zavisi od univerziteta.
’Odliv mozgova’, problem današnjice
RSE: U čemu se ogleda značaj mobilnosti mladih?
Filipović Ožegović: Značaj mobilnosti se, pre svega, ogleda u nekom drugom iskustvu. U upoznavanju druge zemlje, druge kulture, oslobađanju ka nepoznatom.
Pored toga su te veze značajne, za ono što kasnije radimo u životu. Nikada se ne zna šta će studenti biti kada završe, u kojoj će se profesiji oprobati. Tržište rada je dosta nepredvidivo. Možda će trgovati, možda će razmenjivati znanje i iskustvo, baš sa tim nekim, koga su upoznali na studijima i tako doći do narednog kontakta.
RSE: Srbija, kao i druge zemlje sa niskim životnim standardom, suočava se sa problemom odliva mozgova. Da li ovakvi projekti mogu da stanu na put tome ili naprotiv, baš doprinose da što više mladih iz Srbije, kada jednom vide kako to izgleda u inostranstvu, odluče da tamo i ostanu?
Filipović Ožegović: Ako će sam odlazak u inostranstvo da izazove odliv, bojim se da smo u mnogo velikom problemu. Mislim da ovakvi projekti omogućavaju da nešto vide, da nešto nauče, da budu zapošljiviji.
Anja je izabrala menadžment, pored jezika, što je recimo na Filološkom fakultetu nezamislivo, da vidite u ponudi nešto što će filologu dati drugu karijeru. To je ono gde razmena može da pomogne. A sama zapošljivost zadržava ljude u zemlji. U tom smislu bih rekla da mi doprinosimo rešavanju, a ne problemu.
RSE: Anja, na svom primeru, bila si u inostranstvu, studirala si tamo i videla si kako to izgleda. Da li imaš želju da odeš u Nemačku ili u neku drugu državu, ili da ostaneš u Srbiji?
Radić: Bila sam potencijalni ’odliv’. Već sam se bila razočarala i u svoje studije i pitala se šta dalje da radim. Počela sam jako aktivno da razmišljam o masteru u inostranstvu. Erasmus sam shvatila kao neki probni period, da to pokušam i da vidim kako bi sve to izgledalo. Nakon tog, stvarno divnog iskustva, vratila sam se. Shvatila sam da mogu mnogo više i da samo treba sama da krenem i da tražim kod nas šansu.
Tako sam se odlučila da ipak ostanem ovde, ali da se prebacim u drugu branšu. Najviše bih volela da učestvujem u još nekoliko ovakvih projekata, da imam priliku da provedem neko vreme preko, ali da se uvek vratim.
RSE: A kako one mlade, koji su otišli, navesti da se vrate? Da li Erasmus može da pomogne da oni daju svoj doprinos u Srbiji?
Filipović Ožegović: Zavisno od toga šta sada rade. Ukoliko su u oblasti obrazovanja ili nauke, saradnja je jako velika sa ustanovama ovde. Svakako mislim da je važno držati kontakt sa visokoobrazovanim ljudima, koji su otišli odavde, privremeno ili trajno. Oni razumeju naš kontekst i mogu da nam pomognu, ukoliko nam treba kontakt da napravimo novi projekat, da privučemo sredstva, da opremimo univerzitet i fakultet.
Škole Zapadnog Balkana ’pioniri’ u regionalnoj saradnji
RSE: Pored Srbije, ostale države Zapadnog Balkana su takođe punopravne članice ili zemlje partneri. Kako se ostvaruje regionalna saradnja, kada su u pitanju programi mobilnosti?
Filipović Ožegović: Kod programa mobilnosti, regionalna saradnja je do sada mogla da bude samo između onih država koje punopravno učestvuju u programu i onih drugih, ako govorimo o regionu. Republika Hrvatska je bila aktivna u svim programima u kojima je mogla, sa BiH, sa Srbijom, kao i Republika Slovenija. U narednom periodu nas očekuje još više projekata, ne samo u visokom obrazovanju, kada je u pitanju regionalna saradnja, nego kada je u pitanju razmena iskustava između nastavnika u školama.
RSE: Pomenuli ste da su škole bile, na neki način, ’pioniri’ u regionalnoj saradnji.
Filipović Ožegović: Da, toga je bilo i pre punopravnog učešća u programu. Tekle su takozvane pripremne mere za punopravno učešće, kroz koje je finansirana mobilnost stotinak škola i predškolskih ustanova.
Puno je značilo nastavnicima da vide kako se radi u hrvatskim, makedonskim, slovenačkim školama, da se upoznaju, da sarađuju preko portala gde je moguće virtuelno povezivanje nastavnika i učenika. Učenici zadaju kroz virtualne programe jedni drugima zadatke. Čak i nastavnicima to zna da bude zanimljivo, da razmenjuju konkretne savete.
Facebook Forum