Ministar finansija Siniša Mali nije na udaru zbog politike nego je akademska zajednica jednom morala da kaže stop lažnim doktoratima, kupovini doktorata, proliferaciji doktorata, kaže za RSE u Intervjuu nedelje Milena Dragićević Šešić, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti.
Ona je u grupi od oko 140 profesora Beogradskog univerziteta koji su predali rektoratu žalbu na odluku Fakulteta organizacionih nauka da doktorat ministra finansija Siniše Malog nije plagijat.
Ova profesorka, koja školuje studente za rad u kulturi, navodi da je jedan od razloga odlaska mladih iz zemlje stranačko zapošljavanje jer ne žele da se učlanjuju u vladajuće stranke da bi dobili posao.
„Vlast o kulturi ili ne razmišlja ili razmišlja samo kao o sredstvu za zarađivanje novca“, ocenjuje Milena Dragićević Šešić, koja rukovodi UNESKO katedrom za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ocenjuje da kulturne kontrajavnosti ima i da je to najbolje pokazano na primeru ’gondole’ u Beogradu.
„Kao građanka Beograda duboko sam povređena onim u šta nam je sada pretvoren ovaj grad“, kaže profesorka Dragićević Šešić komentarišući urbanističke i građevinske projekte u prestonici.
RSE: Za ministra finansija, Sinišu Malog, žalba profesora Beogradskog univerziteta na njegov doktorat, koju ste i vi potpisali ove nedelje, predstavlja potvrdu demokratije. Šta za vas predstavlja?
Dragićević Šešić: Nažalost, ova vrsta žalbe stiže po šesti put. Doktorat se nije sada pojavio da bi žalba bila dokaz demokratije. Ovo je sada dokaz arogancije i bezobzirnosti vlasti da ne uzima u obzir glasove i dokaze koji su se čuli.
RSE: A kada Siniša Mali izjavi da je „na udaru zbog politike“, šta biste mu vi rekli?
Dragićević Šešić: Mislim da nije na udaru zbog politike. Na mom fakultetu recimo, dve kandidatkinje nisu ni došle do odbrane zbog plagijata manjeg obima od plagijata u njegovoj tezi. Bile su zamoljene da napuste fakultet jer su se etički pokazale tako da nisu stekle uslov da se kvalifikuju za ozbiljno bavljenje naučnim radom i dobijanjem diplome pošto su pokušale da prevare svoju komisiju.
U ovom slučaju ne mislim da se našao na udaru zbog politike. Našli su se na udaru mnogi iz različitih stranaka, različitih političkih opcija, iz istog razloga. Akademska zajednica je jednom morala da kaže stop lažnim doktoratima, kupovini doktorata, proliferaciji doktorata.
RSE: Kada nastavno-naučno veće Fakulteta organizacionih nauka utvrdi da Siniša Mali nije plagirao doktorat a da je oko sedam odsto teksta bez navedenog izvora, kako to doživljavate?
Dragićević Šešić: Ja to doživljavam kao da me je neko ošamario. Jer akademska zajednica i Univerzitet imaju autonomiju da mogu da misle svojom glavom. Ali da se zbog malih privilegija, a te privilegije su vezane za to da će vas angažovati da budete u nekom upravnom odboru koji se plaća, da će vam dati da napravite neki elaborat, neku evaluaciju za dosta velike pare, da zbog tih malih privilegija dovedete svoj obraz, svoj ugled i svoje znanje u pitanje. To obrazloženje da je to samo sedam posto i da to i nije tako strašno, čujte i jedan posto je strašno i jedan citat je strašan. On je zloupotrebio i tuđe teze i tekstove iz časopisa, tekstove kolega. To je više nego nedopustivo da se toleriše u akademskoj zajednici.
Mladi odlaze zbog političkog zapošljavanja
RSE: Zašto je ovde nazamislivo da se podnese ostavka, kada se utvrdi da je neki naučni rad plagiran, što bi se desilo u zemljama zapadne Evrope?
Dragićević Šešić: Ovde, ne samo da ne podnose ostavke, već su svi dobili visoke i više funkcije. Ministar finansija je u svakoj zemlji ključna figura vlade jer od njega zavisi ugled i stepen važnosti svakog drugog ministarstva. Od njega zavisi koliko će, kada se pravi budžet jedne Vlade, da se dodeli zdravstvu ili kulturi. Od toga zavisi njihovo mesto i značaj ministarstava u vladi. Ovde nema reči o ostavci, ni (Aleksandar) Šapić, (predsednik opštine Novi Beograd) ne podnosi ostavku, ni Nebojša Stefanović (ministar unutrašnjih poslova). Dakle, reč je o potpuno sumnjivim doktoratima.
RSE: Kakve su posledice toga po društvo?
Dragićević Šešić: Ogromne, pogotovo kada mladi ljudi vide da je prevara bolji način, bolji put i efikasniji, nego jedan ozbiljan trud i rad. Postoje slučajevi da se urade doktorske studije za tri godine, ali to vrlo često traje četiri, pet, šest godina, i to puno radno vreme. U svetu su to studije sa punim radnim vremenom. Ovde, to je očito kao hobi.
Postoji dobar razlog da sumnjate, i zbog razlike u stilovima unutar pisanja, da su neki od kandidata za doktora, platili određene kolege da im napišu određena poglavlja. Neki od njih nemaju vremena ni sami da prevode, ni da prepričavaju. Da imaju vremena, verujem da bi prepričali.
RSE: Pomenuli ste mlade, da li među vašim studentima primećujete želju ili nameru da napuste zemlju?
Dragićević Šešić: Apsolutno, nažalost.
RSE: Zbog čega mladi danas žele da odu?
Dragićević Šešić: Iz mnogo razloga. Jedan je političko zapošljavanje. Naši studenti ne žele da se učlanjavaju u vladajuće stranke da bi dobili posao, a drugog posla nema. Ne znam da li primećujete da nema konkursa. Kako mi školujemo kadrove za rad, pre svega u javnom sektoru, tu i tamo se pojavi neki konkurs, ali su ili namešteni ili su samo za rukovodeća radna mesta gde vam traže prethodno rukovodeće radno mesto. Kako ćete doći na prvo rukovodeće radno mesto? Tako što će vas partija imenovati za vršioca dužnosti. Tako ćete godinama biti vršilac dužnosti i skupiti pet godina rukovodećeg iskustva.
Tipičan primer je kada je postavljena gradska sekretarka za kulturu u Beogradu (Ivona Jeftić). Postala je gradska sekretarka, skupila je iskustvo. Prvo je bila vršilac dužnosti u Kulturnom centru Beograda, pa gradska sekretarka, a sada je direktorka Muzeja Nikola Tesla.
Studenti to vide, a oni su iz te struke, ja ih školujem za rad u kulturi. A onda vide da preko konkursa u belom svetu, čak i njima mogu da se projekti realizuju. Vide da se tamo gledaju rezultati rada, da ih tamo pozivaju na osnovu njihove male biografije, sa studentskim radovima.
RSE: Vidite li neki ozbiljniji pokušaj vlasti da trend odlaska mladih zaustavi?
Dragićević Šešić: Iskreno ne vidim. Jedino može pomoći prestanak partijskog zapošljavanja, reizbornost, ali i ozbiljno dovođenje u pitanje ljudi koji ne rade na svojim radnim mestima. Zakoni koji omogućavaju rad iz penzije, rad na pet radnih mesta, to sve sprečava mlade ljude da nađu bilo kakav posao.
RSE: Prema podacima OEBS-a od 2000. godine zemlju je napustilo oko 650.000 ljudi, najviše mladih između 15 i 24 godine. Koje su posledice po državu odlaska mladih i obrazovanih?
Dragićević Šešić: Posledice su ogromne i nesagledive, posebno što je reč o mladima. Ovde je čak reč i o onome što je Vladin prioritet, a to je natalitet. Od onih koji odu na studije mali broj se vraća jer tamo ih uvažavaju po znanju i dobijaju stipendije. Mi imamo jedno budžetsko mesto za doktorske studije. Svi ostali moraju da plate. U svetu postoji mnogo veća mogućnost za dobijanje ozbiljnih stipendija. Sad se nešto malo kreće, ali isključivo za mlade koji hoće da se bavi naukom. Ali gde su oni koji hoće da se bave praksom?
Povređena sam onim u šta je pretvoren Beograd
Dragićević Šešić: Da li je vlast dajući sve one fantastične lokacije na izgradnju otvorila javni konkurs? Ja ću navesti lokaciju za koju se nije čulo do sada u javnosti, (nekadašnje) kafane Mihajlovac na Banovom brdu. To će sada da bude jedna zgrada preko puta Šumarskog fakulteta, jedan monstrum u nečemu što je gotovo deo zelene zone Beograda, koja će zagušiti ulicu Kneza Višeslava, Košutnjak i sve ostalo. Jesu oni to dali možda na javni konkurs? Jesu li mlade arhitekte dobile priliku?
Ili Ada mol (izgrađen na prostoru bivše fabrike "Minel", prim. aut.) gde vi izlazite sa Ade ciganlije, sa onog divnog jezera. Ova vlast je sada napravila nešto umesto Minel fabrike, sa radnim mestima koje je ta fabrika imala. Ne mora da bude proizvodnja, može da bude nešto drugo, ali ne jedan konzumeristički monstrum. Takav je i 'Beograd na vodi', kula na Mostaru koja deluje zastrašujuće, kule koje će biti na mestu nekadašnje američke ambasade. Ništa od toga nisu bili javni konkursi za mlade arhitekte.
U socijalizmu su Cerak Vinogradi, Dobanovci (beogradska naselja) bili javni konkurs. Periferija je imala javne konkurse, ostvarivala su se remek-dela arhitekture.
RSE: Sada je centar grada blokiran zbog rekonstrukcije centralnih gradskih ulica i Trga republike. Vidite li te radove kao nešto što koristi ili nanosi štetu građanima?
Dragićević Šešić: Vidim to kao višestruko štetno. Istrpela bih da gazim blato kada pada kiša, da prelazim neke stazice kroz ulicu Vuka Karadžića, pa preko Trga Republike, ako bih znala da će to biti za dobrobit, da će to sada biti jedna nova mala zelena zona, jedno novo bogatstvo grada. Ne, to će biti jedan novi beton i to sa pločama koje će se vrlo brzo, kao i u Knez Mihajlovoj, kao i na Slaviji, početi da odvajaju od zemlje, da propadaju, da nas sapliću. Estetski će to biti vrlo problematično. Kolege mi kažu da nije estetika najbitnija, da su bitnije druge stvari, saobraćajne gužve, haos... Ne, i estetika je bitna. Onaj mrtvi Cvetni trg (jedan od trgova u centru Beograda) je i dalje mrtvi Cvetni trg. Onaj deo kod bivše kafane ’Pevac’, sa nekom fontanom koja ne pripada nikakvom stilu, koja se ne može ničim braniti, ni objasniti.
Da li je tu bilo javnog konkursa? Način na koji se vodi grad, ličnim odlukama predsednika države, do gradonačelnika ili zamenika gradonačelnika, mislim da je nedopustiv.
Samo uporedite levu stranu Save, kej na Novom Beogradu, koji je pravila svojevremeno Olga Divac, i uporedite sada tu istu desnu obalu Save, baš tamo kod Mostara. Šta će šetači, koji idu levom obalom, da gledaju? Neke šoping molove kod Gazele, neke nebulozne solitere koji će zakloniti grad. Umesto da taj Savski amfiteatar stvarno bude kruna grada, on će postati ruglo grada.
A to što mi nemamo železnicu? Što ne mogu više u Budimpeštu vozom? To što smo odsečeni od sveta. Kažu da idem na Novi Beograd, Topčider (mesta gde je izmeštena glavna železnička stanica zbog projekta Beograd na vodi, prim. aut.). Ima prečih stvari u koje treba da se ulaže, u obnovu infrastrukture, a ne u rušenje pa onda sklepavanje neke nove infrastrukture. Tako da sam ja duboko povređena, kao građanka Beograda, onim u šta nam je sada pretvoren ovaj grad.
Kontrajavnosti ima, najbolji primer gondola
RSE: Kako bi ste ukratko opisali odnos aktuelne vlasti prema kulturi?
Dragićević Šešić: Mislim da vlast, ako izuzmemo Ministarstvo kulture, o kulturi ne razmišlja ili razmišlja kao o sredstvu za zarađivanje novca. Otuda cela priča o kreativnim industrijama, spektaklima, festivalizacijama i tako dalje. Međutim, ozbiljno razmišljanje o kulturi je strano ovoj vlasti jer kulturna politika počinje obrazovnom politikom. Mi ne vidimo sinergiju Ministarstva obrazovanja i Ministarstva kulture. Mi vidimo reklamiranje sve većeg broja međunarodnih škola u Beogradu i Srbiji.
RSE: Ali predsednik države i premijerka će na to reći otvorili smo Narodni muzej, otvorili smo Muzej savremene umetnosti, formirali smo Savet za kreativne industrije.
Dragićević Šešić: Mislim da to nije ništa čudno, ni neobično. Otvorili su Narodni muzej, otvorila bi ga bilo koja vlast, posle toliko godina, na način kako je otvoren. Od svih onih ambicioznih projekata, to je sada na račun i svih prethodnih vlasti, se odustalo. Tu je bilo nekoliko konkursa, nekoliko projekata. Ništa od svega toga, samo da mi zamažemo i otvorimo.
Muzej savremene umetnosti je napravio jednu dobru problemsku postavku, ali taj narativ se baš mnogo i ne ističe. I taj muzej negde lebdi. Ne rešava se ni pitanje direktora, kao što se ne rešava ni pitanje direktora Narodnog pozorišta. Očito, tamo gde vide da ne mogu sasvim da se poklopi uticaj vlasti, onda se stvari odlažu, produžavaju.
Druga stvar mene jako muči. Rade se građevinski radovi, ali šta je sa sadržinom? Šta je sa onim što je najvažnije u ustanovama kulture? Šta je sa tim silnim pedagoškim radionicama? Postoji, tu i tamo, neka radionica za decu, ali to nije dovoljno. Kulturna politika koja se svede na metropolizaciju kulture, da je kultura samo ono što se dešava u Beogradu, a u unutrašnjosti može i Guča i Egzit, može šta god, samo da je veliko i populističko, je veoma problematična kulturna politika.
RSE: U knjizi koju ste nedavno objavili, ’Umetnost i kultura otpora’, govorite o umetničkoj i kulturnoj kontrajavnosti tokom devedesetih godina. Ima li te kontrajavnosti danas i kakva je njena snaga?
Dragićević Šešić: Te kontrajavnosti ima, ali je jedan njen deo malo i kupljen opstankom u nekoj ustanovi, imenovanjem na neku funkciju. Često ljudi kažu da to nisu prihvatili zbog sebe, već da su tu određenu funkciju prihvatili da bi spasili ustanovu u kojoj rade, inače bi se raspala.
Kontrajavnost postoji u kulturi, recimo baš po pitanju Beograda na vodi, urbanih promena. Kontrajavnost je čak vrlo složna. Gondola je apsolutno okupila akademsku javnost i učinila akademsku javnost kontrajavnošću.
Čak i Ministarstvo kulture danas, u nekim trenucima, postaje kontrajavnost, kada počne da pita i da traži proveru zakonitosti rada Zavoda za zaštitu spomenika kulture ili kada postavlja pitanje o tome da li je normalno da sav budžet za savremeni ples ode na jedan festival. Tu vidimo da se sada i unutar vlasti vodi jedna, u najblažu ruku, dihotomna kulturna politika.
Kontrajavnost ne ćuti, njen broj varira, smanjuje se, u nekim trenucima on bukne i postane strahovito glasan. Onda se ljudi umrtve, vide da od razotkrivanja korupcije nema ništa, da jednostavno nema ko da ih čuje.
Pogledajte šta se dešava sa Starim sajmištem (koncentracionim logorom u vreme Drugog svetskog rata, prim. aut.). Sada je gore nego kada je počela da radi Komisija za Staro sajmište. Mi nismo imali sastanak već godinu dana, a pravimo stadion. Pa zašto taj novac koji Vlada opredeljuje za stadion ne opredeli za Memorijalni centar Staro sajmište? To je kulturna politika. Ono što se ne radi je kulturna politika. Dve tri stvari, koje se zamažu, pa se urade, nisu kulturna politika, to je politika reprezentacije vlasti.
Igra prestola svetski fenomen
RSE: Da se dotaknemo na kratko popularne kulture. Ovih nedelja, na ovim prostorima, jedna od top tema u medijima, na društvenim mrežama je serija ’Igra prestola’. Da li vas to iznenađuje?
Dragićević Šešić: Ne iznenađuje me, iskreno. Lično nisam fan, ne pratim, ali to je svetski fenomen. Kao što je svojevremeno bio ’Hari Poter’, sada je to ’Igra prestola’ (Game of Thrones). O tome se govori, o snimanjima koja su bila na našem terenu.
Mene je više iznenadilo to, kada sam bila prošle godine u Dubrovniku, da je više turista došlo u Dubrovnik zbog ’Game of Thrones’, a nijedan turista koga su pitali da li zna ko je upravljao Dubrovnikom tokom Srednjeg veka, nije imao predstavu. Propaganda i govor o slobodnoj državi, o slobodnom gradu Dubrovniku, u savremenom diskursu u Hrvatskoj ne postoji, već o Dubrovniku, gradu u kojem je sniman ’Game of Thrones’.
Tako je i ovde to tema u kojoj ljudi beže od politike, iako je i to politički, ali beže od ove dnevne politike, beže od toga da pričaju o Vulinu, o vojsci, o služenju vojnog roka, o Beogradu koji se ruši, o svim tim temama o kojima vam je već mučno da razgovarate. ’Igra prestola’ je nešto svetski. Makar smo u ovome, u popularnoj kulturi koja nam dolazi, deo sveta.
RSE: Nakon ovog razgovora odlazite na Festival humanistike, kulture i umetnosti ’Pazi šta čitaš’. Kako vi birate šta čitate?
Dragićević Šešić: Osamdeset posto onoga što čitam vezano je za moju struku i za najšira pitanja studija kulture, studija medija, kulturne politike, kulturnog menadžmenta, kulturnog identiteta, kulture sećanja. Beletristika je 20 posto.
U beletristici se oslanjam na krug prijateljica. Jedan krug prijateljica je iz mladih istraživača, interdisciplinarnih. Jedan su gimnazijalke, one sa kojima sam išla u gimnaziju. Mi pričamo o tome šta je ko čitao. Kada čujete nešto što vas zainteresuje, odmah kupite takvu knjigu. O knjigama iz struke dobijam informacije kroz časopise, preko konferencija i na svaki drugi način.
A mislim da je produkcija velika i da ima šta da se čita.
Facebook Forum