I ova godina u Srbiji počela kosovskom pričom

Ključni sastanak vodećih ljudi vladajuće koalicije u Srbiji, na kojem će biti zaokružena rezolucija o Kosovu, trebalo bi da bude održan u subotu. Sledi zatim 8. januara sednica Vlade, da bi se tri dana kasnije o ovom dokumentu izjasnili i poslanici Skupštine Srbije. I dok pitanje Kosova drži visoku poziciju u prioritetima Beograda, pitali smo građane da li je i koliko njima značajno.

“Platforme, razgovori, tehničke komisije…”, termini su to, koje će uz sagovornika u RSE anketi, verovatno i u snu znati da ponovi većina građana Srbije, a koji svakodnevno pune naslovne strane i udarne vesti u medijima. Pitali smo građane zauzima li Kosovo zasluženo mesto?



Ukoliko fokus sa kosovskog pitanja prebacite na svakodnevne probleme građana, ono počinje da pada na lestvici prioriteta.

„Tri prioritetna problema ispred Kosova su nezaposlenost, korupcija, nizak standard, pa čak i kriminal, i tek onda se pojavljuje Kosovo”, pokazuju to istraživanja, koja svakog meseca sprovodi agencija Stratedžik marketing, a čije rezultate prenosi Svetlana Logar.

“Kosovo ne samo u ovom trenutku, već i godinama unazad, apsolutno nije među prioritetnim problemima građana. Ono se menja, i građani ga manje ili više navode u zavisnosti od trenutnih okolnosti i situacija. Ali, evo u novembru mesecu, Kosovo je na prvo mesto, kao prvi problem navelo svega četiri posto građana”, kaže Svetlana Logar.

Da li ste se umorili od Kosova, kao udarne teme u Srbiji? Pitali smo to građane u Beogradu.

“Naravno, zato što mislim da imamo mnogo važnijih pitanja koja se tiču svakodnevnog života građana, a koja se ne rešavaju, kao što su siromaštvo, prosečna plata i mnoga druga mnogo važnija pitanja nego nebesko pitanje Kosova”, kaže jedan od naših sagovornika.

Antropološkinja Sveltana Slapšak ocenjuje da je ovde reč o političkoj tradiciji manipulisanja. Uz korišćenje “kosovskog mita”, ono je započelo osamdesetih godina, kada su se tražile privlačne priče kako bi se ljudi ubedili da su navodna istorijska prava važnija od ljudskih, ocenjuje ona, i podvlači problem istoriografije koja neće da se bavi raspoloživim podacima o tome šta se zapravo dešavalo posle boja na Kosovu, ali u novijoj istoriji.

“Osnovni problem srpskog poimanja i manipulisanja Kosovom jeste u tome da u Srbiji jednostavno nije obrađeno ono poglavlje koje Srbiju karakteriše kao zemlju aparthejda od osamdesetih godina pa nadalje. Srbija nikada u novijoj istoriji nije htela da prizna krivicu prema Albancima, krivicu rasizma, jer da se razumemo, to se tako zove”, kaže Svetlana Slapšak.

Na polodno tle u javnosti manipulacija je, prema njenoj oceni, naišla zahvaljujući dvadesetogodišnjoj politici nipodaštavanja, ponižavanja i ukidanja socijalnih prava građana. U takvoj situaciji, nije bilo upitno “hoće li biti spremni da prime bilo kakvu bajku”.

No, ideje da će kvazipatriotskim pristupom kosovskom pitanju “kompenzirati životnu prazninu koja zjapi u milionima sudbina u Srbiji”, više ne prolaze. U prilog ovakvoj oceni politikologa Jovana Komšića govore i spomenuta novija istraživanja javnog mnjenja. Time Kosovo i prestaje da bude ono što je decenijama bilo.

“Perpetuum mobile srpske nacionalističke politike u kojoj svaka reč koja se nominalno vezuje za Kosovo proizvodi povoljne političke rezultate”, navodi Komšić.

Dačićev pragmatizam

Svesni su biće toga i iskusni akteri nove/stare političke scene, koji su se manuli mantre “Kosovo je srce Srbije” i, kao je suditi po njihovim porukama, okrenuli se pragmatizmu. U izjavama te vrste prednjači premijer Ivica Dačić. Ne rekavši tačno kome se obraća, nedavno je pozvao da se održi sednica Vlade u Prištini, ako je Kosovo zaista u sastavu Srbije.

"Možemo da kažemo i vratićemo Kosovo u naše ustavne nadležnosti. Samo kako? Nemoj da me teraju oni koji su srušili Miloševića da se vraćam na staru politiku“, poručio je Dačić.

Više puta podvukao je da, ukoliko Srbija odustane od Evropske unije, to neće značiti da će dobiti Kosovo.

Dačićevo i ponašanje vlasti po pitanju vrućeg krompira kojeg su se prihvatile, Jovan Komšić ne vidi samo kao retoriku, već i faktičke promene političkog ponašanja.

“Ako nameravaju da duže vremena budu akteri vlasti, a ne u večitoj opoziciji kao što su bili protekle decenije, onda je logično da u sopstvenom interesu tragaju za formulom rešenja Kosova. Oni naprosto iz samog političkog nagona opstanka moraju da se menjaju”, ocenjuje Komšić.

“Kada ćemo utuviti u glavu da smo izgubili ratove i u Hrvatskoj i na Kosovu”, tako danas uz iskustvo u toj oblasti zbori nekadašnja Miloševićeva uzdanica i seda za sto sa Hašimom Tačijem. Razgovori su, uz istina česta saplitanja, ipak otpočeli. Čime će rezultirati, znaće se u godini u kojoj se nastavljaju briselski pregovori, no da su prve korake napravili ocenjuje i onaj deo građanske Srbije koji se protiv njih borio devedesetih godina.

“Za mene je veliko iznenađenje to što je ova desničarska vlast uopšte prionula da to nekako razreši. Ja sam mislio da će se oni zatvoriti u svoju kućicu i da odatle neće nigde mrdati dok ne prođe jedno par vekova. Međutim, izgleda da su iz nekog razloga oni ili prinuđeni ili stvarno žele to nekako da reše. Kako će rešiti i gde će to odvesti, to stvarno ne mogu da predvidim”, kaže reditelj Goran Marković.

Građani, i nisu baš optimisti kada je reč o tome kada će pitanje Kosova biti rešeno.

“Veoma je to neizvesno, ne verujem za moga života”.

“Dokle god to bude bilo goruće pitanje čije se rešenje odlaže u nedogled, biće na dnevnom redu.”

Ono što na kraju kao zadatak pred Srbiju postavlja antropološkinja Svetlana Slapšak, mnogo je složenije.

“Da priznaju da Albanci nisu sa leđa napadali dok su Srbi vodili herojske ratove po Hrvatskoj i Bosni, kokali svoje sugrađane sa izmišljenim razlozima, i da su zapravo Albanci do kraja ostali, ako hoćete, najtvrđi Jugosloveni. Dakle, zaista je trebalo uložiti jako mnogo rasizma i budalaština da se Albanci okrenu protiv. E, to je uspelo. I sada kada je to uspelo, verovatno je jedini način da se krene sa veoma ozbiljnom dekonstrukcijom mita o Kosovu, novijeg manipulativnog mita, a to može da radi samo osvešćena država sa svojim institucijama”, zaključuje Svetlana Slapšak.