Odlazak baš kao i život Milice Lučić Čavić pamtićemo po eleganciji koju je danas tako retka. Kada sam je poslednji put posetio u bolnici na Bežanijskoj kosi, rekla mi je: „Nema razloga za brigu. Živeću koliko budem živela. A ovde sam došla da vidim može li se nešto uraditi. Kao zub da popravim“. Lagano, bez besa ili nervoze. Ni strah nisam primetio.
Godinu je dana od kako nas je napustila Milica Lučić Čavić. Njen odlazak je bio inspiritivan baš kao i njen ispunjeni život. Upoznali smo se pre nekih 15 godina. Zatekao sam tada u redakciji šezdesetogodišnje veliko novinarsko ime upravo kada se vratila sa jednog događaja. Blago, koliko pak ja umem, pitao sam nisu li joj se posle toliko godina smučile konferencije za novinare, a ona mi još blaže uzvratila, „ali ovo je bila jako bitna konferencija“.
Milica nije brkala prioritete. Zar je važno o čemu izveštavate?! Bitno je da sebe niste izdali,kao i da ne zaboraviti gde je stvarni život. A na život se uvek vraćala. Tako i sa priče o Šešelju, koji ju je svojevremeno svrstao na listu „izdajnika“, za čas posla sa Milicom bi skliznuli na teren praktičnih saveta tipa „Kada čovek nije sam, ništa u životu nije strašno, pa ni to sa Šešeljem. Zato nikad nemoj biti sam“.
I zaista nije previše reči trošila na one koji to ne zaslužuju. Skoro da se zapitate ko je Milorad Vučelić u Milicinom životu. Zar je bitno što je baš za njegovog mandata na čelu RTS-a, novinarka koja je 1990. godine uvrštena u Kembridžovu enciklopediju WHO, izbačena iz RTS-a. Sumnjam da bi je iz takta mogao izvesti i RTS-ov izveštaj o njenoj smrti, u kom je hladno rečeno da je „zbog neslaganja sa uređivačkom politikom“ dobila otkaz. Baš kao da je po sredi bio sasvim lični konflikt sa tadašnjim šefovima. Više od dvadeset godina od tih zbivanja, pomislite samo, na RTS-u se nije moglo reći da su Milica i nemali broj drugih novinara otpušteni jer nisu hteli da ljude preko ekrana huškaju na rat. Tada je bilo nebitno da li se bavite politikom, kulturom, ekonomijom ili sportom. Delili ste se na one koji su pristajali na “patriotsko” novinarsto, brišući tako sopstvenu profesionalu I ljudsku čast, i na one koji su sačuvali sebe, time i svoju profesiju.
Pred prvu godišnjicu, kaže mi kolegnica, iz jedne od država bivše Jugoslavije, da Milicu pamti po jednoj naslovnoj strani. Moglo bi to biti s kraja osamdestih. Ona i Ante Marković, te direktni naslov „Zašto volim Antu Markovića“. Koleginica, i hvala joj, ima bolje pamćenje od mene. Moja sećanja na Milicu ostaće vezana za Radio Slobodna Evropa gde smo se upoznali i sprijateljili. Ali taj naslov tako jasno govori ko je bila Milica. Baš kako je rekla njena kuma Vesna Pešić, Milica nije pravila greške. Njeno znanje i iskustvo davali su joj slobodu da nedvosmisleno podrži politiku čuvenog šefa SIV-a, baš onu politiku koju je i samo vreme potvrdilo kao tragično propuštenu šansu za spas.
Milica je bila jedna od onih novinara (gde su danas?) kojima se moglo verovati. „To je zato što sam se trudila da pričam jednostavno, da me svako razume, i pastir i intelektualac“, rekla bi. U RTS-ovoj arhivi (raspitali smo se) nije ostalo mnogo traga od onoga što je radila i po čemu se proslavila u danima svoje pune životne i profesionalne snage. Ako tu nije ostalo, ostavila je u nama, koji smo je poznavali.
Godinu je dana od kako nas je napustila Milica Lučić Čavić. Njen odlazak je bio inspiritivan baš kao i njen ispunjeni život. Upoznali smo se pre nekih 15 godina. Zatekao sam tada u redakciji šezdesetogodišnje veliko novinarsko ime upravo kada se vratila sa jednog događaja. Blago, koliko pak ja umem, pitao sam nisu li joj se posle toliko godina smučile konferencije za novinare, a ona mi još blaže uzvratila, „ali ovo je bila jako bitna konferencija“.
Milica nije brkala prioritete. Zar je važno o čemu izveštavate?! Bitno je da sebe niste izdali,kao i da ne zaboraviti gde je stvarni život. A na život se uvek vraćala. Tako i sa priče o Šešelju, koji ju je svojevremeno svrstao na listu „izdajnika“, za čas posla sa Milicom bi skliznuli na teren praktičnih saveta tipa „Kada čovek nije sam, ništa u životu nije strašno, pa ni to sa Šešeljem. Zato nikad nemoj biti sam“.
I zaista nije previše reči trošila na one koji to ne zaslužuju. Skoro da se zapitate ko je Milorad Vučelić u Milicinom životu. Zar je bitno što je baš za njegovog mandata na čelu RTS-a, novinarka koja je 1990. godine uvrštena u Kembridžovu enciklopediju WHO, izbačena iz RTS-a. Sumnjam da bi je iz takta mogao izvesti i RTS-ov izveštaj o njenoj smrti, u kom je hladno rečeno da je „zbog neslaganja sa uređivačkom politikom“ dobila otkaz. Baš kao da je po sredi bio sasvim lični konflikt sa tadašnjim šefovima. Više od dvadeset godina od tih zbivanja, pomislite samo, na RTS-u se nije moglo reći da su Milica i nemali broj drugih novinara otpušteni jer nisu hteli da ljude preko ekrana huškaju na rat. Tada je bilo nebitno da li se bavite politikom, kulturom, ekonomijom ili sportom. Delili ste se na one koji su pristajali na “patriotsko” novinarsto, brišući tako sopstvenu profesionalu I ljudsku čast, i na one koji su sačuvali sebe, time i svoju profesiju.
Pred prvu godišnjicu, kaže mi kolegnica, iz jedne od država bivše Jugoslavije, da Milicu pamti po jednoj naslovnoj strani. Moglo bi to biti s kraja osamdestih. Ona i Ante Marković, te direktni naslov „Zašto volim Antu Markovića“. Koleginica, i hvala joj, ima bolje pamćenje od mene. Moja sećanja na Milicu ostaće vezana za Radio Slobodna Evropa gde smo se upoznali i sprijateljili. Ali taj naslov tako jasno govori ko je bila Milica. Baš kako je rekla njena kuma Vesna Pešić, Milica nije pravila greške. Njeno znanje i iskustvo davali su joj slobodu da nedvosmisleno podrži politiku čuvenog šefa SIV-a, baš onu politiku koju je i samo vreme potvrdilo kao tragično propuštenu šansu za spas.
Milica je bila jedna od onih novinara (gde su danas?) kojima se moglo verovati. „To je zato što sam se trudila da pričam jednostavno, da me svako razume, i pastir i intelektualac“, rekla bi. U RTS-ovoj arhivi (raspitali smo se) nije ostalo mnogo traga od onoga što je radila i po čemu se proslavila u danima svoje pune životne i profesionalne snage. Ako tu nije ostalo, ostavila je u nama, koji smo je poznavali.
