Da li je Zapad “izgubio” Balkan?

Sa Makedonijom koja se suočava sa potencijalnim urušavanjem, jedinstvom BiH koje je najtanušnije od kako se rat završio i Kosovom gde je došlo do masovnog egzodusa građana zbog korumpirane vlade – to su tri najkrhkije zemlje u regionu su na ivici provalije, piše Edvard Džozef (Edward Joseph), izvršni direkor Instituta za aktuelna svetska pitanja (The Institute of Current World Affairs) u časopisu “Foreign Affairs”.

On upozorava da je klizanje ka radikalizmu i međuetničkim i čak unutaretničkim sukobima – potpomognuti ruskom ili islamističkom beskrupuloznošću – u potpunosti moguća opcija.

“Ako se to desi, američke i evropske diplomate biće prinuđene da odgovore na pitanje: ko je izgubio Balkan?”

SAD prerano prepustile Balkan EU

“Kao i mnogi teroristi, bio je mlad. Rođen je u vreme kada je njegovu zemlju preplavila mržnja. Nedugo posle njegovog rođenja, vlasti su mu uhapsile oca i ubile zajedno sa mnogim drugim sunitskim muslimanima. Pre dve nedelje, ovaj 24-godišnji mladić je upao u policijsku stanicu navodno uzvikujući ‘Alahu Akbar’ (Bog je veliki) i zapucao, ubivši jednog policajca a dvojicu ranivši pre nego što je i on ubijen u sukobu sa policijom”, piše Džozef.

On navodi i da je proteklog vikenda skoro 600 kilomatara južnije još osam policajaca ubijeno zajedno sa 14 osumnjičenih terorista u žestokom sukobu u blizini međunarodne granice povučene nakon Prvog svetskog rata koju radikali nikada nisu priznali.

“Još jedan dan u Siriji ili Iraku? Ne, ovo se dešava u Evropi na manje od jednog dana vožnje od Beča. Prvi napad, koji se dogodio u Zvorniku u srpskom entitetu u BiH, šokantno je podsećanje na potencijalni uticaj radikalnog islama u ovom regionu, imajući pre svega u vidu uspon Islamske države (ISIS)”, ističe Džozef dodajući da je veoma mali broj građana BiH radikalizovano, ali na još uvek krhkom Balkanu, nije potrebno mnogo militanata da bi se destabilizovala bilo koja zemlja u ovoj oblasti.

On podseća da radikalni islam nije jedina pretnja višegodišnjim naporima i milijardama dolara koje su investirali Vašington i njegovi evropski partneri.

Zbog zategnutih odnosa sa Zapadom povodom krize u Ukrajini, Rusija pojačava svoju ulogu na Balkanu, podstičući zapaljiva osećanja o slovenskoj pravoslavnoj solidarnosti.

Moskva zdušno podržava Vladu Makedonije koja se suočava sa ozbiljnim problemima, a na čijoj teritoriji se dogodio drugi incident. Vlasti u Skoplju su opisale dramatične događaje u Kumanovu kao sukob policije i “jedne od najopasnijih terorističkih grupa na Balkanu”, misleći na albanske radikalne elemente.

Stvarne okolnosti kao i sam tajming obračuna ostaju nejasni i do njega je došlo u trenutku kada se makedonska vlada suočava sa serijom protesta nakon otkrića njenih navodnih masovnih zloupotreba.

​“Sa Makedonijom koja se suočava sa potencijalnim urušavanjem, jedinstvom BiH koje je najtanušnije od kako se rat završio i Kosovom gde je došlo do masovnog egzodusa građana zbog korumpirane vlade…tri najkrhkije zemlje u regionu su na ivici provalije.

Klizanje ka radikalizmu i međuetničkim i čak unutaretničkim sukobima – potpomognuti ruskom ili islamističkom beskrupuložnošću – u potpunosti je moguća opcija. Ako se to desi, američke i evropske diplomate biće prinuđene da odgovore na pitanje: ko je izgubio Balkan?”

Džozef pretpostavlja da će, kao i u vreme kada je kriza u bivšoj Jugoslaviji bila na vrhuncu, Vašington i Brisel upirati prst jedni na druge, ali da oboje snose odgovornost, ističući da ni kriza u Ukrajini niti situacija na Bliskom istoku ne mogu biti alibi za bojažljivu politiku niti sporadičnu pažnju prema Balkanu poslednjih godina.

On se slaže sa ocenama onih političara i analitičara da Balkan predstavlja mnogo manju pretnju interesima Zapada nego Putinova agresija ili varvarizam ISIS-a. Na kraju krajeva, čak i najkrhkije zemlje jugoistočne Evrope dele zajedničku stratešku orijentaciju da postanu članice NATO i EU.

“Međutim, umesto da iskoristi priliku i da polazeći od ovih snažnih temelja prevaziđe preostale prepreke ka evro-atlantskim integracijama, Zapad je dozvolio da krhke zemlje regije nazaduju.

Vašington je prerano prepustio EU ključnu ulogu u balkanskim poslovima, a ona je preuranjeno prosledila odgovornost liderima u regionu. Bez odlučnije politike EU ‘šargarepe ili štapa’, (domaći) političari su uglavnom konsolidovali svoju koruptivnu pokroviteljsku mrežu, preuzeli ili zastrašili medije i suprostavljaju se suštinskim reformama”, konstatuje Džozef.

Haos u Makedoniji

Makedonija je ključni primer posledica sporadične pažnje koju Zapad posvećuje ovoj regiji.

Džozef podseća da je zahvaljujući snažnoj međunarodnoj pomoći u vreme sukoba Makedonaca i Albanaca 2001, ova zemlja napravila veliki iskorak u izgradnji demokratskih institucija.

Međutim, aktuelni premijer Nikola Gruevski, koji je došao na vlast 2006, konsolidovao je svoju poziciju nakon četiri izborna ciklusa čija je regularnost bila sve upitnija.

Sasekao je nezavisnost sudstva, gotovo uništio nezavisne medije i marginalizovao opoziciju. Na primer, Makedonija je 2007. bila na visokom 36. mestu po indeksu sloboda medija prema “Fridom hausu” (Freedom House), čak ispred SAD, da bi prošle godine potonula na 123. poziciju gde čami sa Venecuelom. U međvremenu, privreda se održava koliko toliko na površini zahvaljujući pre svega kreditima.

Gruevski bi i dalje snažno držao poluge vlasti, ali je njegovu poziciju uzdrmao skandal o navodnom prisluškivanju opozicije kao i ostalim zloupotrebama, koji je nedavno procurio u javnosti.

Gruevski odbacuje ove navode, tvrdeći da su navodi o prisluškivanju delo “stranih špijuna” koji žele da destabilizuju zemlju.

“Ironija je da je do oružanog sukoba makedonske policije i navodnih albanskih radikala došlo u trenutku kada su ostvareni impresivni iskoraci u međuetničkim odnosima u zemlji… Po prvi put u 24-godišnjoj istoriji kao moderne, nezavisne države, etnički Albanci i Makedonci čini se da su u velikoj meri ujedinjeni u borbi protiv diktature, kako je doživljavaju”, smatra Džozef.

Po njegovom mišljenju, međunarodna zajednica može da igra odlučujuću ulogu u pronalaženju mirnog rešenja, ali je njena reakcija za sada oprezna.

​“Tipično je za Zapad da nastoji da izbegne konfrontaciju sa Gruevskim, dozvoljavajući mu kao i ostalim liderima u regionu da drže otvorena pitanja tinjajućim. Međutim, ključna lekcija nakon nasilnog raspada Jugoslavije pre 25 godina je da propust da se direktno suoči sa suštinskim problemima dovodi do toga da njihovo rešavanje na kraju bude još teže”, ukazuje američki analitičar.

To se posebno odnosi na Makedoniju, koja je ostala izvan evro-atlantskih integracija zbog višegodišnjeg protivljenja Grčke njenom imenu. Sadašnja nestabilnost mogla se izbeći da je Skoplju bilo omogućeno približavanje NATO-u i EU.

Umesto da radi na postizanju transatlantskog konsenzusa o nužnosti hitnog kompromisa oko imena Makedonije – Vašington se fokusira na ta pitanja samo kada je prinuđen.

Uoči konferencije u Dejtonu 1995, Ričard Holbruk (Richard Holbrooke) je izdejstvovao dogovor Atine i Skoplja. Bušova administracija je zbog krize u Makedoniji priznala ovu zemlju pod njenom ustavnim imenom. Iako se strahovalo od kontraudara Grčke, do njega nikada nije došlo. Uprkos tome, Vašington je ostavio po strani ovo pitanje sve do samita NATO 2008. kada je bilo prekasno da se privole obe strane na kompromis.

Gruevski koristi ćorsokak oko ovog pitanja da podstakne prizemni makedonski nacionalizam. Istovremeno, Atina, koja dobija na značaju u nastojanju Zapada da blokira planirani rusko-turski gasovod, sada ima dodatne adute da se odupre pritisku Vašingtona i Brisela oko pronalaženja rešenja za ime Makedonije, ističe Džozef.

Slomljena BiH

Ako je Makedonija u stanju “akutnog bola”, BiH se suočava sa dubljim i skoro “neizlečivim ranama”. Radikalni islam i ruski uticaj pogoršavaju sveprisutna entička podozrenja. U međuvremenu, pojedini domaći političari preduzimaju konkretne korake da bi podelili zemlju.

Vladajuće srpske i hrvatske partije su nedavno ponovo potvrdile privrženost slabo prikrivenim separatističkim težnjama. Tako je Savez nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika usvojio rezoluciju o referendumu za otcepljenje, u kojoj je po prvi put naveden i konkretan datum za njegovo održavanje – 2018. godina. Ukoliko se to desi, zagarantovana je obnova neprijateljstava, upozorava Džozef.

Ulje na vatru mogli da doda i dugo odlagano objavljivanje rezultata popisa stanovništva, koji se napokon očekuju u junu. U julu će biti obeležena 20. godišnjica masakra u Srebrenici, kada su srpske snage ubile više od sedam hiljada Bošnjaka, podseća Džozef.

EU i MMF treba da sledećeg meseca objave akcioni plan za obnovu BiH, na njenom putu ka EU. Pošto je, nažalost, javnost protiv reformi kao što su kresanja radnim mesta u javnom sektoru, a mnogi političari se opravdano pribojavaju da će biti primorani da privatizuju javna preduzeća, koja su poligon za korupciju. Stoga se može očekivati da će zbog tog otpora međunarodni akteri ublažiti zahteve za reformama.

Naglašavajući formu u odnosu na suštinu, EU nema veće šanse da ostvari napredak u BiH u odnosu na prethodnih devet godina. Neposlušni domaći političari, pre svega u srpskom entitetu, otvoreni su izazov jedinstvu zemlje. Tome treba dodati i 14 vlada na različitim nivoima, zbog čega su institucije BiH “disfunkcionalna relikvija ratnih godina”, što sprečava ulaganja i međuetničku suradnju.

​“Jedina pozitivna stvar koja je proizašla iz terorističkog napada u Zvorniku je da taj šok može napokon da natera međunarodne zvaničnike na akciju. Paket EU – MMF, koji dovodi u vezu ambiciozne standarde sa velikodušnim novčanim podsticajima iuverljivim kaznama – kao što je zabrana viza za putovanje neposlušnim liderima i obelodanjivanje njihovih finansijskih mahinacija – može napokon da pomeri stvari sa mrtve tačke”, procenjuje Džozef.

Kosovo primer zapostavljanja

Zajednički napor može takođe da osigura opipljive rezultate na Kosovu, gde je EU ostvarila najveći napredak.

Pod pokroviteljstvom Brisela i uz snažnu podršku SAD, Srbija i Kosovo su se pre dve godine dogovorili da normalizuju odnose. Međutim, prepucavanja između Beograda i Prištine, podstaknuta odbijanjem pet članica EU da priznaju nezavisno Kosovo, uz sveprisutnu korupciju, ostavila su Kosovo u jadnom stanju. Na desetine hiljada Kosovara otišli su u EU, iskazavši tako odsustvo bilo kakve vere u budućnost svoje zemlje.

Radikalne težnje za ujedinjenjem Kosova s Albanijom, koje bi bez sumnje ponovo otvorile sukob sa Srbima, i dalje nalaze uporište.

“Nekada osvedočeni umereni političari zaoštravaju svoj stav protiv kompromisa iz Brisela. Istovremeno, na Kosovu su uočljivi uznemiravajući znaci islamskog radikalizma koji širi strah i među Srbima, ali i umerenim Albancima islamske veroipovesti.

Postoji velika bojazan da bi se islamisti mogli udružiti s nacionalnistima, što bi dodatno destabilizovalo ovu zemlju, čiju bezbednost još uvek nadzire NATO, uz znatno prisustvo EU”, konstatuje Džozef.

On ističe da Brisel i Vašington treba da izvrše pritisak na albanske lidere da sprovedu reforme koje bi obezbedile vladavinu prava, a Beograd i Prištinu da postignu sporazum o pitanjima koja su kudikamo manje teška nego ona oko koji su se dogovorili 2013.

Tada se pokazalo da kada Brisel postavi napredak u njihovim odnosima kao uslov na putu ka EU, Srbi i Albanci počnu da se kreću ka kompromisu.

Balkan obiluje opasnostima, ali situacija ni u kom slučaju nije beznadežna, ističe Džozef.

​“Ironija današnje krize u Makedoniji, Bosni i na Kosovu je da dok lideri igraju na kartu nacionalizma, sve veći broj običnih ljudi je više nego ikada spremno da prevaziće etničke razlike iz prošlosti…Dosta je vremena već potrošeno. Više od svega, rešavanje problema u regiji jednostavno zahteva da ih političari ponovnoozbiljno shvate”, zaključuje Edvard Džozef.