Piše: Ksenija Kirilova (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Ljudmila Senčenko (ovo nije njeno pravo ime) je relativno mlada penzionerka i živi u okupiranom Donjecku. Bila je i ostaje odlučna pristalica Ukrajine, ali nema kod koga da ode u "veliku zemlju", jer na slobodnoj teritoriji Ukrajine nema rođaka. A situacija u gradu je, kaže, sve teža: povećava se broj vojnika iz Rusije, lokalne stanovnike kosi grip jer nema lekova ni protiv ove nekad bezazlene bolesti.
"Lekova nema dovoljno, ljudi idu od apoteke do apoteke, ali većina ne može da ih kupi ni kad ih nađe, jer su suviše skupi. Među stanovništvom se širi nezadovoljstvo. Stalno poskupljuje i hrana, a u prodavnicama ima mnogo faksifikata i pokvarenih artikala", priča ova stanovnica Donjecka.
Po njenim rečima, u poslednjih mesec dana na ulicama je primetno povećan broj naoružanih lica iz Rusije.
"Kada slušate kako govore – bilo preko telefona ili jedni s drugima – jasno se prepoznaje ruski izgovor. Videla sam i veoma mnogo civilnih automobila na kojima su preko tablica prelepljeni brojevi 'DNR'. Neki od pridošlih žive ne samo u zajedničkom smeštaju, već i u stanovima u zgradama. Čim saznaju da su se vlasnici nekog stana privremeno iselili, odmah se useljavaju u njega. U susednoj zgradi je stan čijeg vlasnika su odveli još letos, navodno zbog saradnje s ukrajinskom armijom. Kasnije sam tamo viđala druge ljude, govorili su s prepoznatljivim akcentom, a ličili su na Jermene ili Čečene", kaže Senčenkova.
Pored dobrovoljnog odlaska ili hapšenja dodatni razlog nestajanja ljudi je grip. Velika hladnoća i nedovoljno grejanje, kao i nedostatak lekova, kose ljude kao nikad. Od gripa umiru ne samo civili, već i "okupatori".
"U bolnicama ima veoma mnogo vojnika koji boluju od upale pluća ili gripa, smrtnost je u porastu. 'Radio Mileva' javlja da je u bolnici № 20 u toku dana umrlo troje, u bolnici 'Kalinjin' čak sedamnaest pacijenata. Umire se i od trovanja lažnom vodkom, upale pluća, hrane kojoj je istekao rok trajanja", ističe ova meštanka.
Masovne nestašice
Ljudmila ne može da potvrdi da li su ovi neznanci vojnici regularne ruske armije.
"Među njima ima dosta muškaraca sportske građe i karakterističnog hoda, kao da su upravo izašli iz teretane. Dakle, može se nagađati samo po sporednim obeležjima, jer se na osnovu maskirne uniforme ne može zaključiti da li je neko redovni vojnik ili nije. Epoleta ili drugih oznaka nemaju. Neki hodaju ulicama s automatima, drugi za pojasom imaju pištolje. Srećemo ih na svakom koraku: na ulicama, u radnjama, svuda", priča stanovnica Donjecka.
Pored toga, kaže Senčenkova, neznanci u uniformama ne štede u prodavnicama, za razliku od običnih ljudi. Većina stanovnika primorana je da se dovija na sve moguće načine, pa i nepoštene, jer je nemoguće preživeti od bedne plate.
"Moja komšinica, na primer, svaki drugi dan radi u kiosku za prodaju prehrambenih proizvoda. Posle smene mora i da spava na radnom mestu, u svojstvu noćnog čuvara. Za to dobija hiljadu rubalja mesečno – što iznosi oko 12-13 dolara. Da bi preživela, mora da potkrada i vara mušterije. Neki, pak, zarađuju od grabeži i preprodaje humanitarne pomoći", kaže Svetlana.
Nije ništa bolja situacija ni sa penzijama. "DNR" ih isplaćuje po kursu 1:2, to jest upola manje nego što bi dobijali u Ukrajini, a cene su u međuvremenu desetostruko povećane. Drastično je smanjena količina ukrajinskih proizvoda, a uvozna roba je davno nestala iz prodavnica.
"Ko može putuje preko linije razgraničenja na teritoriju slobodne Ukrajine. Mnogi su primorani da noće u redovima na kontrolnim punktovima. U ostalim delovima Ukrajine prehrambeni proizvodi su kvalitetniji i dva, tri pa i četiri puta jeftiniji. Tamo se kupuju i lekovi", objašnjava stanovnica Donjecka.
Putovanje u "veliku zemlju", kako zovu slobodnu teritoriju Ukrajine, nikad nije bezbedno.
"Kad sam putovala prošli put, red je bio veoma dugačak. Nismo uspeli da prođemo, ostali smo da noćimo u koloni. U neko doba pobunjenici su zapucali. Sva sreća što je ukrajinski vojnik vratio kolonu dalje od kontrolnog punkta. Otišli smo kuda nas je uputio i na miru smo čekali da prestane tutnjava. Već umemo da po zvuku prepoznamo ispaljivanje granata i njihovu eksploziju", kaže sagovornica.
Ponižavanje i strah na svakom koraku
Još jedna karakteristika okupacione vlasti je sveopšti prostakluk i ponižavanje ljudi. Ljudmila ne može da zaboravi kako su prilikom isplate penzija naterali ljude da stoje na ulici na snegu i kiši.
Banka je bila prazna, a puštali su unutra samo po jednog čoveka. Kad su stari ljudi pokušali da se uguraju unutra, zapretili su im milicijom.
"Tako je na svakom koraku: ponižavanje, zastrašivanje, vređanje. Time se ljudima uliva u glavu da su oni niko i ništa, a oni iz nove vlasti – maltene bogovi", žali se Senčenkova.
Jedini proizvod visokog kvaliteta koji proizvode okupatori je propaganda. Naša sagovornica kaže da je odskora na televiziji dostupan jedan ukrajinski kanal, i to s prekidima.
Pre toga su ljudi mogli da gledaju samo ruske i neke lokalne kanale, koji na različite načine prepričavaju "kiseljovštinu", kako u žargonu nazivaju zvaničnu rusku propagandu po Putinovom omiljenom voditelju Dmitriju Kiseljovu.
"Ruski i lokalni kanali neprestano lažu, uglavnom kleveću Kijev, Ameriku i Evropu. Njihove laži ponekad nemaju granica. Recimo, u slučaju operacija kod Mariupolja i Volnovahe, kada je i OEBS potvrdio da su pucali teritosti, donjecka 'DNR' televizija je stalno izveštavala da su ukrajinski vojnici pucali jedni na druge", kaže Ljudmila Senčenko.
Po njenim rečima, mnogi ljudi mrze okupatore i priželjkuju da se u Donbas vrati Ukrajina.
"Međutim, ljudi se plaše represija, preplašeni su pričama o mučenjima i ubistvima u podrumima. Svoje mišljenje iznose samo šapatom, samo kad su uvereni da sagovornik misli isto to", zaključuje stanovnica Donjecka.
