Piše: Vitalij Portnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)
Do kraja prošle godine trebalo je da budu u potpunosti provedeni ugovori iz Minska. Drugim rečima, Donjeck i Lugansk trebali su biti potpuno integrisani u sastav Ukrajine, trebalo je da se održe lokalni izbori i da otpočne dijalog o budućnosti.
Osim prekida vatre, ništa se od toga nije dogodilo. Hoće li sporazumi iz Minska biti realizovani 2016. godine, bilo je pitanje na koje su odgovarali voditelj emisije „Donbas. Realije“ ukrajinske redakcije Radio Svoboda Aleksej Macuka i sociolog Marina Bragina.
Macuka: Smatram da će i u ovoj i narednoj godini biti nekih saglasnosti iz Minska u hibridnoj formi, koje će pogodovati samo pojedinim stranama potpisnicama, a ne neposredno građanima Ukrajine ili stanovnicima njenih istočnih delova. Ali mislim da sporazumi neće biti provedeni u naredne dve godine.
Bragina: Kao građanka Ukrajine, a ja sam optimista po ubedjenju, i kao naučnik želim da kažem: što duže se bude otezao proces pod nazivom „Minski pregovori“ i svi postupci s njim u vezi, tim je veća verovatnoća da će taj proces biti razvodnjen, a perspektiva njegovog rešavanja će se sve više gubiti.
RSE: Ova teritorija ne nalazi se u vakuumu, ona ne postoji onako kako su nekad postojale samoproglašene republike na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza. Novac i penzije dolaze iz ruskog budžeta, privreda radi za Rusiju, kako je doskora bilo i u Pridnjestrovlju. Kako dugo može da postoji teritorija bez jasnog ekonomskog statusa? Tamo žive ljudi, oni moraju da nešto jedu, da negde rade.
Macuka: Stvar je u tome da se 30-35 % budžeta takozvane DNR formira na osnovu poreza i dažbina koje naplaćuje okupaciona administracija Zaharčenka i ostalih, a sve ostalo se uvozi putem humanitarnih konvoja iz Ruske Federacije. Novac ide takođe iz rezervi ruskog privatnog biznisa, od privatnih preduzetnika koji dolaze umesto ukrajinskih preduzetnika koji su tamo obustavili biznis. Kako bi pokazali doprinos Rusije i svoj patriotizam u okviru Rusije, ti preduzetnici pokreću biznis u Donjecku ili Lugansku i na taj način spasavaju lokalno stanovništvo od bede.
RSE: Smatrate li da će ta teritorija postati deo Rusije?
Bragina: De fakto će biti, kao i sada, ali de jure neće, pošto vidimo kakva je situacija u Rusiji. Njoj apsolutno ne odgovara da teritorija Ukrajine, koja je sada okupirana, postane teritorija Rusije. Ja i moje kolege nismo skloni da ovaj dio okupirane teritorije upoređujemo s Pridnjestrovljem, jer su to sasvim različite stvari. Praktično, mi tu imamo mini-državu od 1990-ih godina. Stvar je u tome da ljudi koji žive u Ukrajini, po svom psihotipu i svojim karakteristikama, ne nalikuju ljudima koji žive u Pridnjestrovlju.
RSE: Do 1939. Pridnjestrovlje je bilo deo Ukrajine.
Bragina: Pretpostavljamo da je u narednih 20-25 godina moguće iskristalisati shvatanje ko su ljudi koji žive na okupiranim teritorijama, jesu li Rusi ili Ukrajinci. To je važno, jer taj sistem vlasti i uprave koji tamo navodno postoji, na žalost, nije funkcionalan i produktivan. Kad bi bio produktivan, moglo bi da se govori o mogućnosti formiranja nekakvog Pridnjestrovlja – države, republike... Postoji još jedna opasnost: na okupiranoj teritoriji stalno se regrutuju novi ljudi u armiju DNR. Đacima i studentima stalno usađuju uverenje da su ti momci – njihovi heroji. Ideje i vrednosti koje im nameću postaje deo njihove podstvesti.
RSE: Čime se to razlikuje od Pridnjestrovlja? Pridnjestrovka samosvest je tokom 25 godina formirana na taj način da je to nekakva odvojena celina, bliska Rusiji, koja želi da se pripoji Rusiji – „pridnjestrovski narod“. Ovo o čemu govorite je u potpunosti ista priča.
Bragina: Ne u potpunosti. Znate li šta je to rudarski karakter? Narod koji sada živi na okupiranim teritorijama upravo time se razlikuje od naroda koji žive u Pridnjestrovlju.
RSE: Po ekonomskim pokazateljima, time što su rudari?
Bragina: Rudar koji se svakog dana spušta u okno, taj čin nesvesno doživljava kao smrt. Karakter rudara je očeličen. Rus ili Ukrajinac – to su sasvim različite stvari. Ako se uzmu zakoni etnologije i na osnovu njih pogleda na kom stadijumu se sada nalazi Ukrajinac u duboko arhaičnom smislu, videćemo da se nalazi na stadijumu maloletnika. Kada se raspao SSSR i na njegovoj teritoriji se formirale nove države, mi se nismo osećali kao Ukrajinci. Po zakonima etnologije (o tome je mnogo pisao Lav Gumiljov) kristalizacija i pojam o sebi – ko si tu u dubini bića, gde su tvoji koreni – formira se tokom 25 godina.
Macuka: Meni se čini da svaka profesionalna grupa živi u nekakvom svom zatvorenom prostoru, u svom sopstvenom getu, a u određenom smislu i u duhovnom getu. Čini mi se da nema ničeg lošeg u tome da sociolozi, politilozi ili novinari počnu da govore i o drugim socijalnim slojevima koji su indikativni za našu teritoriju. Morali bismo da izađemo iz svojih geta. Neko živi u književnom getu, neko, uslovno govoreći, u liberalnom ili nacionalističkom, svako ima svoje heroje, svako ima nekakvo svoje viđenje situacije. Ali najtužnije je što nema dijaloga između tih grupa i stanovništva. Možda je i to problem u Donjecku, gde kultura dijaloga kao takva nije ni postojala. Problem nije samo u sovjetskoj mitologiji, već i tome kako se mi odnosimo jedni prema drugima i kako ćemo se ubuduće odnositi prema ovoj konfliktnoj situaciji. Jer, po svemu sudeći, Zapad će nedvosmisleno insistirati na reintegraciji ove teritorije u veliku Ukrajinu.
RSE: I na tome da sve strane ispune uslove za tu reintegraciju.
Macuka: Govoriće da je neophodan početak dijaloga s drugom stranom. Za nas je to veliki problem – s kim voditi dijalog i kakva će biti reakcija .
RSE: Marina, šta mislite, hoćete li se ove godine vratiti u Donjeck?
Bragina: Mi smo još 2014. govorili da se nećemo vratiti u narednih deset godina čak i ako se situacija vrati pod kontrolu. Mi smo u martu i aprilu 2014. sproveli dva istraživanja. Jedno od mnogo pitanja glasilo je: „Kakav status Donjecke oblasti smatrate ispravnim?“ Za status u sastavu Rusije u martu je bilo 27% procenata anketiranih u Donjeckoj oblast (to je vreme kad je već bila veoma napeta situacija), a u aprilu se ta brojka popela na 30%.
U martu su ljudi odgovarali: „Za posebnu oblast u sastavu Ukrajine“, „Za federativnu jedinicu u sastavu Ukrajine“ ili nešto slično – ali „u sastavu Ukrajine“. Sve u svemu – 71 odnosno 61 odsto u aprilu, u vreme kad se već rasplamsao informativni rat.
Samo 27% ispitanih u martu ,odnosno 30% u aprilu je htelo u Rusiju. To su pretežno bili penzioneri i bakice koje su želele da se vrate tamo gde su bili u mladosti. Takođe, nije istina da su na proteklom referendumu učestvovali svi stanovnici Donjecke oblasti. Broj glasačkih mesta toliko je smanjen da je bila neminovna gužva na njima. Ipak, samo 27% stanovnika je bilo za pristupanje Rusiji, sve ostalo je blef naduvan nekim medijima.
RSE: Aleksej, hoćete li se vratiti u Donjeck 2016. godine?
Macuka: Na žalost, neću. Doduše, mentalno nisam nikud ni odlazio. Provodim veoma mnogo vremena u Kramatorsku, Slavjansku, sada i u Mariupolju. Ja sam kod kuće u tim gradovima gde sam odrastao, nekoliko desetina kilometara od Donjecka. Što se tiče rodnog grada, na žalost, iskustvo pokazuje da bez vojne akcije sadašnje stanje može da se protegne na mnogo godina. Tamošnji autoritarni režim će da traje. Mi smo otišli odande pre svega zbog ideoloških razloga, a ne zato što smos se bojali bombardovanja. Prvenstveno ideološki razlozi su pokretali desetine hiljada prinudnih raseljenika. Samo zdrava logika će nam pomoći da vratimo tu teritoriju i dođemo do nekakve vrste dijaloga s civilizovanim svetom. Postoji još jedna pretnja: Opozicioni blok će tamo možda dići glavu preko ličnosti koje su mu bliske i koje će da zauzmu mesta Zaharčenka ili Plotnickog. Danas tamo postoji uticaj ukrajinskih političara. Deo ukrajinskih političara je tamo, mirno odlaze tamo, neki opozicioni poslanici čak primaju građane. Taj uticaj će vremenom jačati. Mislim da nama, političkim emigrantima, od toga neće biti lakše, jer je na vlasti klika čiji cilj je uništenje bilo kakvog raznoglasja. Oni su nam predlagali da se vratimo koliko sutra ukoliko potpišemo da priznajemo DNR kao odvojenu državu. Naravno, mi ne možemo da to učinimo.
