Zoran Kesić je autor i voditelj emisije “24 minuta” na TV B92. U biografiji je zapisao “gradsko dete, a mrzi splavove, TV lice, a ne birne za rejting, dete manekena, a komedijaš, nesuđeni difovac i reditelj". Mnogi misle da je (neuspešan) glumac, pa od muke postao voditelj. Hteo je on da krene mnogim putevima, ali neki mu nisu bili suđeni, iako je bio uporan.
Subota, 28. decembar 2013.
Obično sam u danu u kome snimam emisiju napet, nervozan, stalno imam osećaj da smo nešto zaboravili, propustili, nedovoljno dobro uradili... Danas, međutim, ni traga tom osećaju.
U 15h snimamo novogodišnje izdanje naše emisije ”24 minuta”. Svestan sam da smo već odradili lavovski deo posla, da imamo fenomenalnu prvu sezonu i 10 briljantnih epizoda iza sebe i ovu novogodišnju doživljavam kao priliku da se i sam lepo provedem.
Pozvao sam drage ljude u goste. Glumce Gorana Jevtića (maestralnog u ulozi Gospođe Ministarke) i Sergeja Trifunovića (na koga uvek računam u novogodišnjim emisijama), te novinara i kolumnistu Danasa, Dražu Petrovića (od koga uvek dobijemo visprene i duhovite analize političkih događaja).
Ali najveća radost i blistavi momenat koji nam je svima nabacio osmehe na lica, jeste učešće dečijeg hora ”Kolibri” u našoj emisiji. Vesela dečija graja odjekivala je našim studijom, a gomila Kolibrića u žutom demonstrirala je vrhunski profesionalizam.
Sedim za mojim stolom (onaj veliki, crni iz emisije) potpuno opkoljen dečurlijom i osećam i sreću i ponos. Sreću što ponovo imam mogućnost da napravim nešto lepo i nešto u šta verujem i ponos jer ljudi koje cenim žele da sarađuju sa mnom.
Posle snimanja smo decu poslali kućama, a ja sam sa mojim dragim Njuzovcima (sa kojima pišem emisiju) i sa gostima otišao pravo u kafanu.
Jedno od lepših pijanstava ove godine. Pijem i drago mi je što pijem.
Nedelja 29. decembar 2013.
Juče smo supruga i ja, zbog vanrednog snimanja moje emisije, propustili tradicionalni subotnji ručak kod mojih roditelja, ali danas bogami nećemo i jednako tradicionalni nedeljni ručak kod njenih.
Vikend je vreme koje posvećujemo porodicama. I čorbama, musakama, pilećim batacima, sarmama, salatama, dezertima, kafama...
Obožavam te rituale porodičnih ručkova. A velika je sreća što i žena i ja imamo mame koje dobro kuvaju. I tate koje dobro jedu.
Nedeljom posle ručka kod njenih, idemo u veliku kupovinu u jedan mega market. Guram ona kolica i potpuno prepuštam supruzi to zadovoljstvo kupovine. Ja samo guram i kasnije nosim kese.
Ali, tokom šetnje između rafova, misli mi lete u neko sumiranje godine.
Na početku ove godine govorio sam sebi kako je sve super na privatnom i ljubavnom planu, ali eto, nemam posla i nikako da se vratim radu na televiziji. Često sam i kukao u to vreme kako Kurta i Murta radi na TV-u a ja ništa.
A onda smo saznali da ćemo dobiti bebu. I onda sam, posle više od 2 godine, započeo novu emisiju na televiziji. I onda sam se oženio. I onda se ispostavilo da se ljudima jako sviđa naša emisija. I evo me sad guram ova gotovo puna kolica i, iako me smaraju duge kupovine, gledam sa osmehom moju ženu kako sa onolikim stomakom juri ka nekom novom proizvodu (koji nam vrlo moguće i ne treba) i govorim sam sebi kako nikada ne smem da zaboravim da treba da uživam u trenutku i da cenim ono što imam. I zaista, skoro do kraja kupovine uživam u trenutku. Sve do kilometarskog reda na kasi. Više ne uživam i počinjem da gunđam.
Ponedeljak 30. decembar
Pretposlednji je dan godine na izmaku, ali ne osećam još uvek nikakvu euforiju. U punom trku sam sa poslom, trudnom ženom, planovima za novog člana porodice i novu sezonu emisije, pa kao da to prednovogodišnje ludilo prolazi mimo mene.
Odlazim na sastanak na B92. Na stepeništu, na putu ka kancelariji direktorke, srećem kolege koje mi čestitaju na emisiji. Uvek mi je pomalo neprijatno da primam komplimente. Uglavnom odmah okrenem na šalu.
Oni : ”Odlična vam je emisija.”
Ja: ”Hvala lepo, služimo narodu”
Oni : ”Ne stvarno, sjajno radite”
Ja: ”Pa ozbiljno, služimo narodu. Pošto pare još nismo dobili, za sad jedino i služimo narodu.”
Direktorka je ozbiljna žena, deluje mi poslovno i odgovorno. Obećava urgentnu isplatu zakasnelih honorara i dogovaramo se da produžimo ugovor i na celu sledeću godinu.
Dobre vesti odmah javljam saradnicima i ženi. Roditeljima ću ispričati kad dođemo na ručak.
Umesto da odmah pozovem taksi i brzo odjurim na sledeći sastanak, uviđam da nemam sledeći sastanak i da konačno nigde ne žurim.
Počinjem da hodam. Otkrivam tako pomalo zaboravljenu veštinu i počinjem da verujem da je hodanje ozbiljna alternativa taksiju.
Prelazim Brankov most. Na sredini mosta zastajem i gledam u mutnu reku ispod sebe.
Pitam se šta bi se desilo kada bih sada skočio. Pada mi na pamet da bih se verovatno udavio, pa ispravno procenjujem da je bolje da nastavim da budem živ. Ovih dana imam puno razloga za to.
Utorak 31. decembar
Probudio se sa ženom koju volim. To je već uspeh!
Otišao sa istom tom ženom u kafe Drinka na kafu.To nam je omiljeno mesto, uostalom tu smo se i upoznali.
Na kafi nam se pridružuju njena kuma sa dečkom i moj drugar.
Imam ženu, imam prijatelje – i njene i moje, a upravo dobijam i produženi sa mlekom. Sreća!
I dalje nemamo pojma gde ćemo večeras.
Naši prijatelji upiru molećive poglede u nas, očekujući da iI ove godine prelomimo i kažemo ”ma, nek ide život, ljudi žurka je kod nas!”
Tako je bilo i prošle i pretprošle godine. Ovoga puta smo međutim rešeni da ne popustimo.
Vreme je ručku, pa odlazimo do Srpske Kafane. Ne služe više klopu. Bruka! Odlazimo do Pomodora. Ne služe više klopu. Sramota!
Ručamo u Mekdonaldsu. Linijom manjeg obroka…pardon…otpora.
Predveče odlazimo kod ženine sestre i zeta. Njihova ćerkica od dve i po godine i još nekoliko dece sa nestrpljenjem očekuju Deda Mraza.
Brus Vejn, jasno, nikada neće otkriti ”ja sam Betmen”, ali evo priznajem: ja sam Deda Mraz. Niko od dece nije provalio da sam to ja ispod kostima, a toliko sam se uživeo u ulogu, da me je žena jedva nagovorila da se presvučem u sebe pre nego što krenemo na doček.
Nalazimo se sa društvom u jednom jazz klubu. Dobra je muzika, svi imamo gde da sednemo i nije gužva. Pijemo špricer i u ponoć se ljubimo.
Šapućem joj nešto na uvo. Neću reći šta.
Sreda 1. januar 2014.
Nisam konzervativac, ali tradiciju poštujem.
A tradicija nalaže da se 1. januara ne radi ama baš ništa, izuzev što se jede ruska salata i prasetina, pije se koka kola i menjaju se kanali, ne bi li se ulovio neki dobar film.
Nekada su prikazivali mnogo bolje filmove za Novu godinu. Ko nije uz hladno pečenje odgledao Supermena, Rolerbol, Kosu, Konana, Gremline, Pobesnelog Maksa...nema pojma šta je 1. januar.
I kako se neka TV stanica ne seti da pusti nekoliko tih hitova 80-ih za praznike? Garantujem da bi većina nas rođenih sedamdesetih, makar iz nekog sentimentalnog fazona bila uz male ekrane.
Odlazimo kod mojih na ručak.
Sve je naizgled uobičajeno, ali svi vrlo dobro osećaju da je upravo počela godina koja će nam svima koji smo za tim porodičnim stolom, promeniti živote.
Za tačno mesec dana ćemo postati brojniji za jednog!
Ko je taj što raste u stomaku moje žene? Kakav je, kakve su mu namere, kakvog je karaktera?
Uskoro ću postati otac.
To tako dramatično zvuči kad se ovako napiše.
Ali u trenutku dok proždirem pekarski krompir, faširane šnicle i gomilu drugih đakonija moje majke, apsolutno se ne osećam dramatično.
Spokoj je prava reč. Zatišje pred buru, još ispravnija.
Te večeri smo elegantno izbegli sve pozive za druženja i upriličili sebi mini filmski maraton.
Filmova se već ne sećam, ali uživao sam u činjenici da ih gledam 1. januara. To je tradicija.
Četvrtak 2. januar 2014.
I dalje uživam u odmoru.
Doručkovali rusku salatu, popili kafu, žena čitala modni časopis, ja čitao Vreme.
Otišli u tržni centar da kupimo nešto za bebu.
Pokazujem zavidno interesovanje za bebeći akcesoar...prvih 20 minuta. Narednih 15 minuta glumim da sam zainteresovan, a onda primenjujem taktiku ”primio sam vrlo bitan mail, odmah moram da pročitam”.
A u stvari čitam vesti.
Onda odlazimo da kupimo nešto za mene, što me takođe smara. Na moju veliku radost ne nalazimo ništa u šta bih mogao da uđem. Nisam ja debeo. Normalno sam obiman. Standardna XL veličina. Ali u ponudi isključivo M i L.
”Pu, majku mu...pokupovaše sve za praznike, stoka.Ne mogu da verujem!” žalim se kao ženi, a ova da bi e utešila, predlaže da pokušamo u drugoj prodavnici. Uspevam nekako da je nagovorim da ona proveri šta ima u toj drugoj, a ja samo da virnem ima li u knjižari novih naslova.
Knjižara u tržnom centru dođe mi nešto kao Sigurna kuća. U stanju sam da satima ostanem među knjigama, ušuškan i zaštićen od monstruma robnih marki i troglavih aždaja pedikira, manikira i brze hrane.
Ovoga puta znam da nemam mnogo vremena i ciljano tražim jednu knjigu. Kupujem ”Kako smo propevali – istorija jugoslovenske muzike” Ivana Ivačkovića. Nedavno objavljena, čitao sam u novinama već delove i jako mi se svidelo. Ima i puno dobrih fotografija.
Radujem se čitanju.
A činjenica da uskoro verovatno neću imati vremena ni začitanje, ni za filmove, ne umanjuje tu radost.
Kao što nedavno pomislih u mega marketu...učim da uživam u trenutku.
Vreme je za čitanje.
Subota, 28. decembar 2013.
Obično sam u danu u kome snimam emisiju napet, nervozan, stalno imam osećaj da smo nešto zaboravili, propustili, nedovoljno dobro uradili... Danas, međutim, ni traga tom osećaju.
U 15h snimamo novogodišnje izdanje naše emisije ”24 minuta”. Svestan sam da smo već odradili lavovski deo posla, da imamo fenomenalnu prvu sezonu i 10 briljantnih epizoda iza sebe i ovu novogodišnju doživljavam kao priliku da se i sam lepo provedem.
Pozvao sam drage ljude u goste. Glumce Gorana Jevtića (maestralnog u ulozi Gospođe Ministarke) i Sergeja Trifunovića (na koga uvek računam u novogodišnjim emisijama), te novinara i kolumnistu Danasa, Dražu Petrovića (od koga uvek dobijemo visprene i duhovite analize političkih događaja).
Ali najveća radost i blistavi momenat koji nam je svima nabacio osmehe na lica, jeste učešće dečijeg hora ”Kolibri” u našoj emisiji. Vesela dečija graja odjekivala je našim studijom, a gomila Kolibrića u žutom demonstrirala je vrhunski profesionalizam.
Sedim za mojim stolom (onaj veliki, crni iz emisije) potpuno opkoljen dečurlijom i osećam i sreću i ponos. Sreću što ponovo imam mogućnost da napravim nešto lepo i nešto u šta verujem i ponos jer ljudi koje cenim žele da sarađuju sa mnom.
Posle snimanja smo decu poslali kućama, a ja sam sa mojim dragim Njuzovcima (sa kojima pišem emisiju) i sa gostima otišao pravo u kafanu.
Jedno od lepših pijanstava ove godine. Pijem i drago mi je što pijem.
Nedelja 29. decembar 2013.
Juče smo supruga i ja, zbog vanrednog snimanja moje emisije, propustili tradicionalni subotnji ručak kod mojih roditelja, ali danas bogami nećemo i jednako tradicionalni nedeljni ručak kod njenih.
Vikend je vreme koje posvećujemo porodicama. I čorbama, musakama, pilećim batacima, sarmama, salatama, dezertima, kafama...
Obožavam te rituale porodičnih ručkova. A velika je sreća što i žena i ja imamo mame koje dobro kuvaju. I tate koje dobro jedu.
Nedeljom posle ručka kod njenih, idemo u veliku kupovinu u jedan mega market. Guram ona kolica i potpuno prepuštam supruzi to zadovoljstvo kupovine. Ja samo guram i kasnije nosim kese.
Ali, tokom šetnje između rafova, misli mi lete u neko sumiranje godine.
Na početku ove godine govorio sam sebi kako je sve super na privatnom i ljubavnom planu, ali eto, nemam posla i nikako da se vratim radu na televiziji. Često sam i kukao u to vreme kako Kurta i Murta radi na TV-u a ja ništa.
A onda smo saznali da ćemo dobiti bebu. I onda sam, posle više od 2 godine, započeo novu emisiju na televiziji. I onda sam se oženio. I onda se ispostavilo da se ljudima jako sviđa naša emisija. I evo me sad guram ova gotovo puna kolica i, iako me smaraju duge kupovine, gledam sa osmehom moju ženu kako sa onolikim stomakom juri ka nekom novom proizvodu (koji nam vrlo moguće i ne treba) i govorim sam sebi kako nikada ne smem da zaboravim da treba da uživam u trenutku i da cenim ono što imam. I zaista, skoro do kraja kupovine uživam u trenutku. Sve do kilometarskog reda na kasi. Više ne uživam i počinjem da gunđam.
Ponedeljak 30. decembar
Pretposlednji je dan godine na izmaku, ali ne osećam još uvek nikakvu euforiju. U punom trku sam sa poslom, trudnom ženom, planovima za novog člana porodice i novu sezonu emisije, pa kao da to prednovogodišnje ludilo prolazi mimo mene.
Odlazim na sastanak na B92. Na stepeništu, na putu ka kancelariji direktorke, srećem kolege koje mi čestitaju na emisiji. Uvek mi je pomalo neprijatno da primam komplimente. Uglavnom odmah okrenem na šalu.
Oni : ”Odlična vam je emisija.”
Ja: ”Hvala lepo, služimo narodu”
Oni : ”Ne stvarno, sjajno radite”
Ja: ”Pa ozbiljno, služimo narodu. Pošto pare još nismo dobili, za sad jedino i služimo narodu.”
Direktorka je ozbiljna žena, deluje mi poslovno i odgovorno. Obećava urgentnu isplatu zakasnelih honorara i dogovaramo se da produžimo ugovor i na celu sledeću godinu.
Dobre vesti odmah javljam saradnicima i ženi. Roditeljima ću ispričati kad dođemo na ručak.
Umesto da odmah pozovem taksi i brzo odjurim na sledeći sastanak, uviđam da nemam sledeći sastanak i da konačno nigde ne žurim.
Počinjem da hodam. Otkrivam tako pomalo zaboravljenu veštinu i počinjem da verujem da je hodanje ozbiljna alternativa taksiju.
Prelazim Brankov most. Na sredini mosta zastajem i gledam u mutnu reku ispod sebe.
Pitam se šta bi se desilo kada bih sada skočio. Pada mi na pamet da bih se verovatno udavio, pa ispravno procenjujem da je bolje da nastavim da budem živ. Ovih dana imam puno razloga za to.
Utorak 31. decembar
Probudio se sa ženom koju volim. To je već uspeh!
Otišao sa istom tom ženom u kafe Drinka na kafu.To nam je omiljeno mesto, uostalom tu smo se i upoznali.
Na kafi nam se pridružuju njena kuma sa dečkom i moj drugar.
Imam ženu, imam prijatelje – i njene i moje, a upravo dobijam i produženi sa mlekom. Sreća!
I dalje nemamo pojma gde ćemo večeras.
Naši prijatelji upiru molećive poglede u nas, očekujući da iI ove godine prelomimo i kažemo ”ma, nek ide život, ljudi žurka je kod nas!”
Tako je bilo i prošle i pretprošle godine. Ovoga puta smo međutim rešeni da ne popustimo.
Vreme je ručku, pa odlazimo do Srpske Kafane. Ne služe više klopu. Bruka! Odlazimo do Pomodora. Ne služe više klopu. Sramota!
Ručamo u Mekdonaldsu. Linijom manjeg obroka…pardon…otpora.
Predveče odlazimo kod ženine sestre i zeta. Njihova ćerkica od dve i po godine i još nekoliko dece sa nestrpljenjem očekuju Deda Mraza.
Brus Vejn, jasno, nikada neće otkriti ”ja sam Betmen”, ali evo priznajem: ja sam Deda Mraz. Niko od dece nije provalio da sam to ja ispod kostima, a toliko sam se uživeo u ulogu, da me je žena jedva nagovorila da se presvučem u sebe pre nego što krenemo na doček.
Nalazimo se sa društvom u jednom jazz klubu. Dobra je muzika, svi imamo gde da sednemo i nije gužva. Pijemo špricer i u ponoć se ljubimo.
Šapućem joj nešto na uvo. Neću reći šta.
Sreda 1. januar 2014.
Nisam konzervativac, ali tradiciju poštujem.
A tradicija nalaže da se 1. januara ne radi ama baš ništa, izuzev što se jede ruska salata i prasetina, pije se koka kola i menjaju se kanali, ne bi li se ulovio neki dobar film.
Nekada su prikazivali mnogo bolje filmove za Novu godinu. Ko nije uz hladno pečenje odgledao Supermena, Rolerbol, Kosu, Konana, Gremline, Pobesnelog Maksa...nema pojma šta je 1. januar.
I kako se neka TV stanica ne seti da pusti nekoliko tih hitova 80-ih za praznike? Garantujem da bi većina nas rođenih sedamdesetih, makar iz nekog sentimentalnog fazona bila uz male ekrane.
Odlazimo kod mojih na ručak.
Sve je naizgled uobičajeno, ali svi vrlo dobro osećaju da je upravo počela godina koja će nam svima koji smo za tim porodičnim stolom, promeniti živote.
Za tačno mesec dana ćemo postati brojniji za jednog!
Ko je taj što raste u stomaku moje žene? Kakav je, kakve su mu namere, kakvog je karaktera?
Uskoro ću postati otac.
To tako dramatično zvuči kad se ovako napiše.
Ali u trenutku dok proždirem pekarski krompir, faširane šnicle i gomilu drugih đakonija moje majke, apsolutno se ne osećam dramatično.
Spokoj je prava reč. Zatišje pred buru, još ispravnija.
Te večeri smo elegantno izbegli sve pozive za druženja i upriličili sebi mini filmski maraton.
Filmova se već ne sećam, ali uživao sam u činjenici da ih gledam 1. januara. To je tradicija.
Četvrtak 2. januar 2014.
I dalje uživam u odmoru.
Doručkovali rusku salatu, popili kafu, žena čitala modni časopis, ja čitao Vreme.
Otišli u tržni centar da kupimo nešto za bebu.
Pokazujem zavidno interesovanje za bebeći akcesoar...prvih 20 minuta. Narednih 15 minuta glumim da sam zainteresovan, a onda primenjujem taktiku ”primio sam vrlo bitan mail, odmah moram da pročitam”.
A u stvari čitam vesti.
Onda odlazimo da kupimo nešto za mene, što me takođe smara. Na moju veliku radost ne nalazimo ništa u šta bih mogao da uđem. Nisam ja debeo. Normalno sam obiman. Standardna XL veličina. Ali u ponudi isključivo M i L.
”Pu, majku mu...pokupovaše sve za praznike, stoka.Ne mogu da verujem!” žalim se kao ženi, a ova da bi e utešila, predlaže da pokušamo u drugoj prodavnici. Uspevam nekako da je nagovorim da ona proveri šta ima u toj drugoj, a ja samo da virnem ima li u knjižari novih naslova.
Knjižara u tržnom centru dođe mi nešto kao Sigurna kuća. U stanju sam da satima ostanem među knjigama, ušuškan i zaštićen od monstruma robnih marki i troglavih aždaja pedikira, manikira i brze hrane.
Ovoga puta znam da nemam mnogo vremena i ciljano tražim jednu knjigu. Kupujem ”Kako smo propevali – istorija jugoslovenske muzike” Ivana Ivačkovića. Nedavno objavljena, čitao sam u novinama već delove i jako mi se svidelo. Ima i puno dobrih fotografija.
Radujem se čitanju.
A činjenica da uskoro verovatno neću imati vremena ni začitanje, ni za filmove, ne umanjuje tu radost.
Kao što nedavno pomislih u mega marketu...učim da uživam u trenutku.
Vreme je za čitanje.
