Marija Vicković je crnogorska glumica sa beogradskom adresom. Glumu je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom treće godine studija postala je članica beogradskog Narodnog pozorišta. Godine 2008. je upisala postdiplomske studije Actor studio Lee Strasberg u New Yorku.
Izuzetno cijeni svoju profesiju i u svom dnevniku pojašnjava zašto smatra da je privilegija baviti se glumom.
Subota, 6. decembar
U selu sam blizu Jagodine. Sat mi zvoni u šest sati izjutra.Pakao za moj bioritam.Zima je, i na sve to pada ledena kiša. RTS snima obrazovni film o Mokranjcu i ja igram njegovu ženu koja se, eto koincidencije, zvala Marija. Kuća u kojoj snimamo je autentična, kao i ambijent, kao i kostimi. Zima se u kosti uvlači.
Razmišljam o ovoj teškoj strani mog poziva kad te niko ne pita kako ti je, kad je sve daleko od uobičajene igre...kad te neuslove u kojima se danas radi morašizdržati da ti brada ne zacvokoće baš kad ti budu snimali krupan kadar. U pauzama između kadrova prilaze da me ogrnu, nude mi čaj, asistent kostimografa mi kaže kako dobro izgledam. Da, kompliment, to je ono što ženi treba kad joj je teško, kad joj se i duša smrzava.
Na trenutak se oraspoložim i onda me opet zapljusne realnost... Kome uopšte danas treba obrazovni film o Mokranjcu, o Šopenu, o Dostojevskom kad čitava Srbija pliva u Grand paradama?!
Nedelja, 7. decembar
Nedelja - dan kome se radujem jer život velegrada, naročito zimi,utihne. Dan kada možeš da odahneš i udahneš. Kad skuvaš ručak sa mirom, sa mirom ga i pojedeš, ne misleći ni o čemu. Sa anđelima, što bi rekli primorci.
Volim kad mi se desi takva nedelja. Ova, nažalost, nije bila. Imala sam jutarnju probu i predstavu naveče. I to Kamijev "Nesporazum". Teška drama. Ona koja mi oduzme i poslednju kap energije koliko god da je imam toga dana. Predstava nakon koje mi dobro dođe samo čaša vina.
Ponedeljak, 8. decembar
Kiša ne prestaje.18. decembra za deset dana mi je rođendan. Mnogo me pitaju kako ne voliš zimu kad si zimsko dijete. Ne volim je al' mi je zima iz toga i najproduktivnija tj.vratim se svojoj kreativnosti koju često zapostavljam kad sunce izađe. Bila sam na probi, radim novu predstavu "Sluškinje" Žana Ženea, sa mojim prijateljicama i kolegenicama Katarinom Radivojević i Stelom Ćetković.
Žana Ženea, za mene potpuna inspiracija, igrala sam čak i na francuskom u srednjoj skoli. Disident, lutalica,bonvivan, pisao je - između ostalog - otvoreno i o svojim erotskim, homoseksulanim iskustvima zbog čega je često bio kastriran i proganjan od društva.
Ulazeći u psihologiju njegovih likova svakog dana ne mogu i da se ne sjetim Henrija Milera i Anais Nin, tog za mene neprevaziđenog književnog para. Njihovi životi, koje su pretočili u svoje romane, odišu slobodom, erotikom, bezrezervnim traganjem za životnim iskustvima, beskompromisnim stavovima, životom koji ih je često bacao, naročito Milera, na rub egzistencije, u čemu je on, rekla bih, čak i mazohistički uživao znajući da će se iz toga izroditi neka nova prica.
U današnjem materijalističkom pomahnitalom svijetu takvi skoro pa i ne postoje. Izreka kaže "ne pravi sebi idola", a ja kažem - a zašto da ne?
Utorak, 9. decembar
Ne stižem da popijem jutarnju kafu. Kasnim na probu. Trčim kod šnajderice prije toga da mi završi haljinu za nastup. Očekuju me krajem decembra četiri predstave u Crnoj Gori.
Moja sestra Milica i ja po prvi put u zajedničkom projektu. Poema Alfreda Tenisona sa Šubertovom muzikom. Ona za klavirom, ja kao narator. Oglasila sam i na Fejsbuku. Mnogo ljudi se najavilo. Milica komentariše kako joj je drago što se, iako ne nastupamo često u Crnoj Gori, ne pojavljujemo sa nekim pompeznim projektom u kome bi pokazivale svoje talente već sa jednom mirnom romantičarskom poemom, a ja se mislim kako smo zbog njenog života u Njemačkoj i mog u Beogradu dosta i dugo razdojene, kako je dugo nisam slušala kako svira i kako sam se uvijek divila njenom umijeću, muzikalnosti i tom vulkanu energije kad je za klavirom.I onda ta njena skromna, nepretenciozna rečenica: "Nećemo da se pokazujemo, ljudi treba samo da uživaju u muzici i priči" - danas kad je skoro sve postalo pokazivanje i nametanje.
Srijeda, 10.decembar
Zima je pritisla. Kiša - što i nije uobičajeno za ovaj grad - ne staje čitav dan. Dani kad - što bi se reklo "i ćuskije padaju", kada ti treba samo dobar film, knjiga i neko da te zagrije. Čitav dan sam bila u pripremi za predstavu. Igrala sam "Damu sa kamelijama", trenutno hit predstavu u Beogradu. Jako mi je teška. Igram Margaritu Gotje, bolesnu kurtizanu koja umire od ljubavi... Nakon dva i po sata, ispuštam dušu na sceni i u tom trenutku shvatam da mi čitavo tijelo drhti.
Kako je jaka moć imaginacije. I kakva privilegija igrati nečiju smrt, opustiti svaki mišić, sam doživjeti katarzu, zatvoriti oči, a ujedno i uvjeriti publiku da te nema. Kakva privilegija kad čuješ da 600 ljudi diše sa tobom ili, što bi rekao jedan moj prijatelj, ne diše, pa isto nekoliko stotina njih prolije po neku suzu, neko manje neko više, al' da! Ono što je najdivnije - saosjećaju!
Empatija, saosjećanje, nešto što se u užurbanosti života gubi. Nešto što moramo gajiti i čuvati u sebi. Jer, ipak, svi smo samo "grane na vjetru".
Četvrtak, 11. decembar
Imala sam probu, a onda u 15.00 sati za Požegu. Igrala predstavu, a šta drugo. Režirao je Branislav Lečić. Jedan od mojih dražih kolega, neko sa kim volimo da radim. I jedna od mojih dražih predstava "Indigo" o preslikavanju dvaju sudbina, kako i ime govori, u ovom slučaju dvaju ženskih sudbina.
Ostajemo nakon toga sa domaćinima na ćevapima i kiselom kupusu. Domaćini komentarišu da se po provinciji još samo dobro jede. Sve ostalo polako umire. Gomila toga pozatvarano. Ljudi se zavukli u kuće. Svijetla su pogašena. Jednom mjesečno im se desi jedan kulturni događaj. A ja komentarišem kako sam danas čula novim zakonom u Srbiji donose odluku da balet spada u formu cirkusa.
Naravno, kome treba život, kome treba kultura i još više, ko uopšte zna sta je balet? Sjetim se priče Bukovskog o jednom finom gospodinu, kompozitoru, koji nije volio da daje intervjue pa je pred jedan popio koju čašicu više, te mu se u priči otelo: "Mekomudi će zavladati svijetom", novinar ga zbunjeno pita: "Šta?", kompozitor: "U prevodu znači - glupaci imaju najveću dozu upornosti", "Malo je prljavo", reče kompozitor, "Al', pretpostavljam da vam je svejedno..."
Krenuli smo kući u ponoć. Mene grlo steže, bez obzira na količinu c vitamina u kiselom kupusu i, čini mi se, da me tijelo pomalo izdaje.
Petak, 12. decembar
Moje nedeljno slamanje, uživanje i rastezanje po scenama je uzelo svoj danak. Virus me je stegao, kašljem. Probudila sam se ne znajući na kojoj sam planeti. U glavi mi bubnjaju glasovi. Otkazujem probu, reditelj kaže "odmaraj, gledaj da budeš bolje".
Srećna sam što mogu danas ostati kod kuće, makar i bolesna. Kapitalizam me, ipak, ne melje do kraja. Gledaću da budem bolje, naravno. Volim ovo što radim i ne volim da propuštam probe. Probe su najkreativniji trenuci. Al' tijelo nekad hoće, a glava ne sluša il' obrnuto.
Pjevušim čitavog dana omiljenu stvar Cannonball od Damiena Ricea:
Stones taught me to Fly,
Love it taught me to Lie,
Life, it taught me to Die
so it's not hard to fall
When you float like a Cannonball'.
