Profesor istorije Ljubodrag Dimić, povodom pokušaja revidiranja istorije, redefinisanjem uzroka Velikog rata, upozorava da “kada politika počne da svojim interesima kreira sliku prošlosti, onda se dolazi do surogata koji je opasan, jer nam onda istorija po ko zna koji put može eksplodirati u lice”.
Profesor Dimić skreće pažnju da, ako država Srbija obeležavanjem Dana primirja Srbija jasno iskazuje svoje pripadništvo u Prvom svetskom ratu, to bi isto morala da čini i obeležavanjem 9. maja, Dana pobede u Drugom svetskom ratu i tako afirmiše svoj antifašizam, jer je to nešto što je ugrađeno u temelje nove Evrope.
Dimić: Naprosto, ja sam mišljenja da je Srbija koja je bila učesnik u Prvom svetskom ratu, treba da obilježava taj dan koji je, uz ostalo, veliki dan srpskog naroda, ako hoćete i srpske države, jer sa kraja Prvog svetskog rata, Srbija je dobila priliku da realizuje svoje ideje, svoje programe i ciljeve za koje je u temelje tog istog rata uložila više od milion žrtava, gotovo 25 posto ukupnog stanovništva. Kraj Prvog svetskog rata je otvorio jednu veliku perspektivu; ta velika perspektiva se ogledala u formiranju jedne velike evropske integracije kakva je bila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, i u tom kontekstu rat je za Srbiju završen u skladu sa onim što su bili njeni ciljevi 1914, godine, faktički iz decembra 1914., nastankom jedne velike država koja će obuhvatiti ceo srpski narod, ali istovremeno u svojim granicama okupiti i jugoslovenske narode iz okvira Habsburške monarhije. I u tom kontekstu, čini mi se da proslaviti ili obeležiti, možda je to bolji izraz, datum kakav je današnji ima puno smisla, jer govori o jednom pripadništvu, bloku država koje su na neki način na kraju Prvog svetskog rata iz njega izašle kao pobednice, uz svu onu solidarnost i nesolidarnost koja je postojala tokom ratnih godina. I još nešto što možda treba reći danas, u štampi se mogu pročitati različite stvari, kada je otpočeo Prvi svetski rat, države saveznice su ulazile u taj rat štiteći svoje interese, a ne interese Srbije. I tu treba da se napravi jedna velika razlika.
To što su interesi Srbije istovremeno bili i njihovi interesi, to je nešto drugo, ali mislim da treba jasno reći da je Rusija, Francuska, Velika Britanija, da su sve one u rat sa Habsburškom monarhijom i Nemačkom ulazile u skladu sa svojim interesima. Kada se gleda razlog za početak jednog takvog rata, treba ga tražiti u prosto jednom savezu elita o kome je pisao i Fritz Fischer i profesor Andrej Mitrović na primeru Habsburške monarhije, znači intelektualnih, ali i ekonomskih i krupnog plemstva, krupnog činovništva, krupnih industrijalaca koji su naprosto formirali svest da Nemačka treba da posegne za svetskom moći. I taj je savez, i ta ideja o osvajanju prostora, posebno artikulisana u poslednjim decenijama devetnaestog veka. Onda se pokušala realizovati uz traženje konkretnog uzroka u prvim godinama dvadesetog veka. I suštinski, taj pucanj u Sarajevu koji je na neki način značio povod za Prvi svetski rat, imao je svoj mnogo, mnogo dublji uzrok. U toj potrebi da se Rusija gurne na istok, da se izvrši kontrola nad Francuskom u Evropi, da se zakorači na ne samo na Balkan, nego i preko njega ka tim prostorima na istoku gde se nalazi novo gorivo, nafta koja je neophodna za razvoj, gde se planiralo da dođe do pregrupisavanja kolonija u Africi, i to su bili razlozi koji su Rusiju, Francusku i Englesku terali da se suprotstave, na neki način, Nemačkoj, Habsburškoj monarhiji u tom velikom sukobu.
Dimić: Pa, meni se čini da to pitanje ko će biti optužen po ne znam koji put za početak Prvog svetskog rata, da je to pitanje koje ne treba uputiti istoričaru, već pre svega onima koji se bave politikom, jer istorija je neumitna, ona ima svoje podatke, ona ima svoje činjenice, ona ima istoričare koji je tumače, ali naravno, na istoriju kao priču o prošlosti ima mnogo ataka sa strane, iz sfere van naučnog. Na kraju krajeva, kada govorimo o reviziji, svako naučno pomeranje je svojevrsna revizija i ona je legitimna. Ali kada politika počne da svojim interesima kreira sliku prošlosti, onda se dolazi do surogata koji je opasan, jer nam onda istorija po ko zna koji put može eksplodirati u lice. U tom kontekstu, sto godina od završetka ili početka Prvog svetskog rata gde će se pojaviti mnoštvo knjiga koje donose novo znanje, ali će se pojaviti i mnogo drugih vannaučnih tema koje idu za tim sa sopstvenu istoriju, istoriju sopstvenog naroda, prikažu na lepši način.
Dimić: Znate šta, motiv je vjerovatno politički. On je nesumnjivo politički. Odvajam ono što je htenje naučnika, istraživača da saopšte ono što je rezultat njihovih istraživanja, ali istovremeno postoji legitiman motiv politike neke države ili državni motiv da prosto sebe u jednoj situaciji kada se sa njenom istorijom, njenim doprinosom na neki način bagateliše ili već ne znam koji izraz da upotrebim, da ta država naprosto sebe svrsta uz jedan blok kome je pripadala u tom ratu. I na neki način oslobodi se dela hipoteka, ali i mnoštva stereotipa koji pritiskaju njenu politiku danas, znate, jer nesumnjivo je da je Srbija bila učesnica u tom ratu, da je podnela veliku žrtvu, nesumnjivo da je srpska vojska izvela tu odsudnu bitku Prvog svetskog rata, kada je probijanjem Solunskog fronta, tu rešavajuću bitku koju iščekuju i jedna i druga strana u ratu počev od 1914. nesumnjivo da je položila tu velike žrtve, nesumnjivo da su neki od simbola rata kao i ovaj cvet, ukazuju na Srbiju. Prema tome, to je jedan motiv.
S druge strane, ja mislim da bi ova vlast trebalo da ima podjednako dovoljno motiva da afirmiše svoj antifašizam, što se ne čini po mom sudu, jer u okruženju ima puno onih koji izmišljaju svoju prošlost, pa uz ostalo i svoju antifašističku prošlost, dok se Srbija na neki način nje stidi. Ako prihvatanjem ovog datuma ona jasno iskazuje svoje pripadništvo u Prvom svetskom ratu, mislim da bi morali više i da razmišljamo o 9. maju kao o danu antifašizma, jer to je nešto što je ugrađeno u temelje nove Evrope, ujedinjene Evrope, a Srbija, srpski narod, Jugoslavija, jugoslovenski narodi su tu imali nesumnjiv doprinos. Prema tome, mislim da ako su ta dva rata deo jedne iste priče, onda su i ti datumi deo nečega što mora biti ugrađeno u svest stanovnika, ljudi na ovim prostorima.
Profesor Dimić skreće pažnju da, ako država Srbija obeležavanjem Dana primirja Srbija jasno iskazuje svoje pripadništvo u Prvom svetskom ratu, to bi isto morala da čini i obeležavanjem 9. maja, Dana pobede u Drugom svetskom ratu i tako afirmiše svoj antifašizam, jer je to nešto što je ugrađeno u temelje nove Evrope.
Dimić: Naprosto, ja sam mišljenja da je Srbija koja je bila učesnik u Prvom svetskom ratu, treba da obilježava taj dan koji je, uz ostalo, veliki dan srpskog naroda, ako hoćete i srpske države, jer sa kraja Prvog svetskog rata, Srbija je dobila priliku da realizuje svoje ideje, svoje programe i ciljeve za koje je u temelje tog istog rata uložila više od milion žrtava, gotovo 25 posto ukupnog stanovništva. Kraj Prvog svetskog rata je otvorio jednu veliku perspektivu; ta velika perspektiva se ogledala u formiranju jedne velike evropske integracije kakva je bila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, i u tom kontekstu rat je za Srbiju završen u skladu sa onim što su bili njeni ciljevi 1914, godine, faktički iz decembra 1914., nastankom jedne velike država koja će obuhvatiti ceo srpski narod, ali istovremeno u svojim granicama okupiti i jugoslovenske narode iz okvira Habsburške monarhije. I u tom kontekstu, čini mi se da proslaviti ili obeležiti, možda je to bolji izraz, datum kakav je današnji ima puno smisla, jer govori o jednom pripadništvu, bloku država koje su na neki način na kraju Prvog svetskog rata iz njega izašle kao pobednice, uz svu onu solidarnost i nesolidarnost koja je postojala tokom ratnih godina. I još nešto što možda treba reći danas, u štampi se mogu pročitati različite stvari, kada je otpočeo Prvi svetski rat, države saveznice su ulazile u taj rat štiteći svoje interese, a ne interese Srbije. I tu treba da se napravi jedna velika razlika.
To što su interesi Srbije istovremeno bili i njihovi interesi, to je nešto drugo, ali mislim da treba jasno reći da je Rusija, Francuska, Velika Britanija, da su sve one u rat sa Habsburškom monarhijom i Nemačkom ulazile u skladu sa svojim interesima. Kada se gleda razlog za početak jednog takvog rata, treba ga tražiti u prosto jednom savezu elita o kome je pisao i Fritz Fischer i profesor Andrej Mitrović na primeru Habsburške monarhije, znači intelektualnih, ali i ekonomskih i krupnog plemstva, krupnog činovništva, krupnih industrijalaca koji su naprosto formirali svest da Nemačka treba da posegne za svetskom moći. I taj je savez, i ta ideja o osvajanju prostora, posebno artikulisana u poslednjim decenijama devetnaestog veka. Onda se pokušala realizovati uz traženje konkretnog uzroka u prvim godinama dvadesetog veka. I suštinski, taj pucanj u Sarajevu koji je na neki način značio povod za Prvi svetski rat, imao je svoj mnogo, mnogo dublji uzrok. U toj potrebi da se Rusija gurne na istok, da se izvrši kontrola nad Francuskom u Evropi, da se zakorači na ne samo na Balkan, nego i preko njega ka tim prostorima na istoku gde se nalazi novo gorivo, nafta koja je neophodna za razvoj, gde se planiralo da dođe do pregrupisavanja kolonija u Africi, i to su bili razlozi koji su Rusiju, Francusku i Englesku terali da se suprotstave, na neki način, Nemačkoj, Habsburškoj monarhiji u tom velikom sukobu.
RSE: Povodom pripreme stote godišnjice početka Velikog rata, a i povodom obilježavanja Dana primirja, najmanje se govori o ideji jugoslovenstva. Više se govori o tome da treba zaštiti Srbiju od pokušaja revizije istorije i bacanja krivice za Prvi svjetski rat na nju.
Dimić: Pa, meni se čini da to pitanje ko će biti optužen po ne znam koji put za početak Prvog svetskog rata, da je to pitanje koje ne treba uputiti istoričaru, već pre svega onima koji se bave politikom, jer istorija je neumitna, ona ima svoje podatke, ona ima svoje činjenice, ona ima istoričare koji je tumače, ali naravno, na istoriju kao priču o prošlosti ima mnogo ataka sa strane, iz sfere van naučnog. Na kraju krajeva, kada govorimo o reviziji, svako naučno pomeranje je svojevrsna revizija i ona je legitimna. Ali kada politika počne da svojim interesima kreira sliku prošlosti, onda se dolazi do surogata koji je opasan, jer nam onda istorija po ko zna koji put može eksplodirati u lice. U tom kontekstu, sto godina od završetka ili početka Prvog svetskog rata gde će se pojaviti mnoštvo knjiga koje donose novo znanje, ali će se pojaviti i mnogo drugih vannaučnih tema koje idu za tim sa sopstvenu istoriju, istoriju sopstvenog naroda, prikažu na lepši način.
RSE: I na kraju gospodine Dimiću, da se vratimo na ovaj današnji datum koji je naša tema. Šta mislite da je motiv za tu odluku da se više progovori o tome u Srbiji, u današnoj Srbiji?
Dimić: Znate šta, motiv je vjerovatno politički. On je nesumnjivo politički. Odvajam ono što je htenje naučnika, istraživača da saopšte ono što je rezultat njihovih istraživanja, ali istovremeno postoji legitiman motiv politike neke države ili državni motiv da prosto sebe u jednoj situaciji kada se sa njenom istorijom, njenim doprinosom na neki način bagateliše ili već ne znam koji izraz da upotrebim, da ta država naprosto sebe svrsta uz jedan blok kome je pripadala u tom ratu. I na neki način oslobodi se dela hipoteka, ali i mnoštva stereotipa koji pritiskaju njenu politiku danas, znate, jer nesumnjivo je da je Srbija bila učesnica u tom ratu, da je podnela veliku žrtvu, nesumnjivo da je srpska vojska izvela tu odsudnu bitku Prvog svetskog rata, kada je probijanjem Solunskog fronta, tu rešavajuću bitku koju iščekuju i jedna i druga strana u ratu počev od 1914. nesumnjivo da je položila tu velike žrtve, nesumnjivo da su neki od simbola rata kao i ovaj cvet, ukazuju na Srbiju. Prema tome, to je jedan motiv.
S druge strane, ja mislim da bi ova vlast trebalo da ima podjednako dovoljno motiva da afirmiše svoj antifašizam, što se ne čini po mom sudu, jer u okruženju ima puno onih koji izmišljaju svoju prošlost, pa uz ostalo i svoju antifašističku prošlost, dok se Srbija na neki način nje stidi. Ako prihvatanjem ovog datuma ona jasno iskazuje svoje pripadništvo u Prvom svetskom ratu, mislim da bi morali više i da razmišljamo o 9. maju kao o danu antifašizma, jer to je nešto što je ugrađeno u temelje nove Evrope, ujedinjene Evrope, a Srbija, srpski narod, Jugoslavija, jugoslovenski narodi su tu imali nesumnjiv doprinos. Prema tome, mislim da ako su ta dva rata deo jedne iste priče, onda su i ti datumi deo nečega što mora biti ugrađeno u svest stanovnika, ljudi na ovim prostorima.
