Srbiju uporno pohode aveti prošlosti. Nastavljaju se procesi rehabilitacije, nakon četničkog vođe Draže Mihailovića, u toku je sudski postupak rehabilitacije predsednika kvinsliške vlade Milana Nedića, davno su izjednačeni četnički i partizanski pokret, odnos prema ratovima iz 90-ih nikada nije definisan...
A povodom godišnjice smrti Slobodana Miloševića prošle nedelje u raznim medijima, od veoma tiražnih novina do javnog servisa, otvorena je polemika o liku i delu Slobodana Miloševića. Kroz dijalog o Miloševiću, iznose se, naravno, sudovi o svemu što se događalo u 90-im godinama, čiji su akteri danas na vlasti. U jednom od tekstova se prognozira, na primer, da će Miloševićev postizborni govor 2. oktobra 2000. godine „za 50 godina biti obavezno štivo u školama i da će istorija biti blagonaklonija prema njemu kad ga konačno bude ocenjivala”.
Da li je uz glasno ćutanje današnjih najviših funkcionera, bivših Miloševićevih saradnika, načinjen korak dalje u rehabilitaciji Miloševića i njegove politike? Dragomir Anđelković, koji se smatra ideološki bliskim naprednjacima, na to pitanje odgovara negativno, ali odmah zatim dodaje i da je prošlo vreme Miloševićeve satanizacije:
„Mislim da se nije otišlo u pravcu preteranog afirmisanja Miloševićeve politike, a sa druge strane prošao je talas satanizacije Miloševića koji smo imali posle 5. oktobra, kada je taj odnos bio kao da je on državni neprijatelj. Danas nije takav odnos prema njemu ali nema ni preterano pozitivnog odnosa. Zvanična politika se prema njemu ne opredeljuje“, kaže Anđelković i skreće pažnju da je deo opozicije promenio odnos prema njemu. Šešelj ili DSS sada o Miloševiću govore pozitivno.
O Miloševiću nema jednoglasja, smatra Anđelković, ni državnog veličanja, a ni njegovog državnog omalovažavanja. „Prošlo je vreme kad je oko toga bilo mnogo zle krvi, pa se sada stvari objektivnije sagledavaju“, kaže Dragomir Anđelković.
Naš drugi sagovornik, Dejan Ilić, komentator sajta Peščanik, kaže da Miloševića nema potrebe rehabilitovati, jer njega srpsko društvo nije ni osudilo. U Srbiji danas, kaže Ilić, ponovo je na sceni politika devedesetih.
„To je jedan kontinuitet. Nikada se ovde nije raskrstilo sa Miloševićevom politikom. Ono što se Miloševiću zameralo je šteta koju je naneo srpskom narodu, a ne to što je bio na čelu države koja je činila štetu susednim narodim, ne njegova ratnička politika. Dakle, najveći broj ljudi ovde, posebno politička elita, nije imala problem sa tim. I ako pogledate šta se ovde govori od 2012. kada se vratio stari režim, vi ćete čuti da Srbiju nije uništio Milošević, već je ona uništena posle 2000. godine, a do tada je sve bilo u redu. Meni je potpuno neverovatno da mi imamo stari režim u Srbiji. To je meni za čuđenje“, kaže Ilić dodajući da i Milošević u tom kontekstu dobija mesto koje dobija. Problem je, po njemu, što posle 2000-e nije napravljen diskontinuitet sa Miloševićevom politikom.
Ma koliko trenutno pokušaji rehabilitaciji Miloševića i njegove politike delovali tragikomično, ne bi ih trebalo potceniti, napisao je komentator Novog magazina Dimitrije Boarov.
Na pitanje u tekstu lista Politika da li smo pročitali testament Slobodana Miloševića, Boarov odgovara:
“Ne da smo ga pročitali, nego zapravo taj ‘testament’ stalno živimo na ivici gladi, do koje nas je dovela upravo njegova provincijska, megalomanska politika..... Već sam se nekoliko puta javno pitao zašto o Miloševićevim vremenima, bezvlašću i ekonomskoj propasti gotovo da nije objavljena nijedna ozbiljna naučna knjiga, doktorska disertacija ili sociološka analiza – ni u razdoblju posle 5. oktobra 2000. godine. Već i ta okolnost upućuje na odgovor na pitanje – zašto su i kako su mogući sve češći pokušaji da se Milošević i njegova politika rehabilituju i pozitivno predstave. Ma koliko trenutno ti pokušaji delovali tragikomično, ne bi ih trebalo potceniti”, piše Boarov.
