Maja i Svetlana su žene koje cijeli svoj radni vijek provode na selu I dobro žive od poljoprivrede. One sa velikom ljubavlju i predanošću pričaju o svom poslu i pored toga što na selu nema predaha, slobodnih dana, vikenda. Neposrednim čini in neprestani boravak u prirodi, a zadovoljnim što na kraju dana vide rezultate svog rada. Stresa je u njihovom poslu, kažu malo, jer sve zavisi od njihovog rada i ćudi prirode.
Tranziciju osjetile nijesu i za njih kriza ne postoji.
I Maju i Svetlanu zatekli smo u kratkom predahu između obaveza u kući i na njivi. Maja je okopavala malinjak i pripremala zemlju za sadnice, a Svetlana je završila sa prihranom dvanaestak krava. Obje nam sa ljubavlju pričaju o poslu, prirodi od čijih ritmova zavise. Neposredne su u komunikaciji, pozitvnog životnog stava.
Počeci nijesu bili laki, prisjeća se tidesetpetogodišnja Maja Kljajić iz Lubnica nadomak Berana. Danas majka četvoro djece koja lijepo živi od svog rada, sa nepunih 18 kada se udala, nije željela život na selu. Preplakala je, povjerava nam se, prve zasađene maline, a kada su one rodile, proradili su inat, volja i upornost
„Svi su tada govorili kako Maja neće pristati da kopa od jutra do sjutra, a ja sam rekla 'e, vala oće'. Onda su govorili kako Maja neće pristati da drži kravu, još u tuđu štalu. E, bogomi oće! Onda ja kupim kravu jer nijesam imala novca ni za dijete da izdržavamo. Kupim kravu pa je još držim u tuđu štalu, ne umijem ni da je dobro pomuzem. Poslije sam se plašila kako ću ja sve to da sredim. Pomogla mi je dosta moja komšinica. To na kraju ne bude krava nego majka sirotinjska“.
Za 43-trogodišnju Svetlanu Milošević iz okoline Kolašina, poznatu po kolašinskom, lisnatom siru, poslije dvije decenija bavljenja poljoprivredom nezamisliv je gradski ritam i posao u gradu.
„Ni u ludilu se ne bih mogla navići da živim u gradu i recimo da poštujem radno vrijeme i da se prijavim na posao kada sam došla ili da odem u određeno vrijeme. Znači, taj život na selu je samohodan jer kako vi sami osmislite dan tako ga i odradite“.
Tranziciju nijesu osjetile i na selu, kaže Svetlana, krize nema:
„Ja kažem da je čovjek na selu svoj na svome. Sramota je da neko kaže ko živi na selu, a da nema što djeci da spremi za ručak. To nije moguče ukoliko čovjek želi da radi. Znači, mi na selu imamo sigurnost, a bogomi kada čovjek hoće sve da kupi, počev od povrća, voća do mliječnih proizvoda to je teško. Koliki je prosjek plata ja se često pitam kako ti ljudi uopšte prežive“.
I pored teškog rada od „jutra do sjutra“, bez godišnjih odmora, slobodnih vikenda, odličnog su zdravlja, čvrstog sna i kažu manje izložene stresu nego žene u gradu. Ako i bude stresnijih situacija, imaju svoje sisteme i lišavaju ga se u prirodi:
„Kada ti uđeš u malinjak ti sve zaboraviš jer u malinjaku su razne varijante roze boje i to vas smiruje. Vjerovatno nas bude i dosta često puta pa se družimo. Uveče onda sve što uberemo uglavnom prodamo pa dobiješ volju. I kada mi dođe nervoza pa izađem iz kuće prošetam livadom, uberem cvijet mene to ispuni i ja za pola sata ponovo budem raspoložena osoba“.
Svetlanu su vrijeđale predrasude prema ljudima sa sela i poljoprivrednicima. Danas ih, kaže, ne doživljava lično. Naprotiv.
„Da, ja sam seljak i ponosim se time. Zato što su mi kao prvo zdrava djeca i to mi je najvažnije, što smo psihički zdravi ljudi iako je fizički posao jako naporan. Možda i obolim od reume jednog dana ali je to od napora fizičkih no, nema stresa i nemam problema sa srcem kao što ljudi u gradu često imaju“.
Podjela na muške i ženske poslove u selu nema. Ipak, sve je pitanje stava, pa tako Maja suprugu ne dozvoljava da joj se pridruži u određenim poslovima:
„On nikada ne ulazi u štalu, nikada ne ulazi u svinjac. Nema potrebe. Jedino ako se teli krava on se pojavi i kaže lijepo je tele i ode“.
Dok brakovi u gradu najčešće pucaju zbog neslaganja karaktera, kod Maje bi razlog bila nova kultura i eksperimentima te vrste sklonost supruga.
„Muž je razmišljao o uzgoju aronije i toje predlagao da uvezemo još prije devet godina. Ja sam rekla da ću se razvesti od njega ako to učini. No, on je valjda bio na sajmu i tamo je čuo da neko nešto na tome radi i onda je to predložio kod nas“.
Maja i Svetlana uputile su djecu u rad i naučile ih da svakodnevnio dišu dah egzistencije.
Svetlana zapaža da mladi malo borave u prirodi, da se od nje, kao i od ljudi otuđuju, pa ima i svoje razloge zbog kojih nije dozvolila kompjuter u kući:
„Treba se družiti sa ljudskim bićima, sa prirodom, ne samo sa ovim tehničkim stvarima. Na televiziji često govore kako roditelj treba da nadgleda dijete šta ono radi. Zamislite da mu kupim računar i onda da stalno pratim šta on radi? Moji sinovi su sada srednjoškolci i sazrijevaju. Kada odrastu i budu formirani, pametni ljudi neka onda oni sebi kupe računar. Je li trebalo da kada su bili mlađi da sam im kupila računar pa da zebem da ih neko preko interneta navuče na nešto loše? Meni ta boljoglava nije trebala, pravo da vam kažem. Meni se čini da je bolje što sam ih naučila da rade“.
Sretne što žive od svog rada i ne zavise od monetarnih, makoroekonomskih i drugih kretanja ove dvije vrijedne žene ne razumiju zašto ljudi napuštaju i zapuštaju svoja imanja i kandiduju se za sve duži red nezaposlenih.
„Ja sada ne mogu uzeti diplomu i raditi kao doktor, ali doktor bi možda mogao da radi ovo što ja radim. Danas ljudi neće da se bave poljoprivredom, neće ni da čuju za to. Imanja su danas, na žalost, otišla u draču“.
