U centru Beograda, pored kafića, jednog od omiljenih mesta okupljanja mladih, od ovog petka spomen ploča navijaču iz Tuluza Brisu Tatonu, podseća na besmisleno nasilje grupe navijača Partizana koje se završilo ubistvom. Bris Taton izgubio je život na beogradskom asfaltu samo zato što je govorio drugačiji jezik i navijao za drugi fudbalski klub.
Roditelji ubijenog mladića nisu bili danas prisutni ali su u svom pismu koje je pročitao francuski ambasador Žan Fransoa Teral, poručili Beograđanima “da se svi zajedno borimo protiv nasilja.”
Francuski ambasador ohrabrio je građane koji su iskazali solidarnost sa porodicom ubijenog Tatona i ustali protiv nasilja.
“Ni u jednom trenutku nismo pobrkali one kukavice koje su napale Brisa Tatona sa stanovnicima Beograda, sa srpskim narodom, posebno sa mladima koji su nam u svakom trenutku pokazali svu svoju solidarnost, pomoć i razumevanje”, istakao je ambasador Teral.
Dragan Đilas tokom otkrivanja spomen ploče Brisu Tatonu, 17. septembar 2010
Međutim, gradonačelnik Dragan Đilas nije u ovoj prilici zaobišao ono što se događa u sudnici i što, zapravo, otvara pravu priču o tome sa čim se srpsko društvo suočava danas.
“Imamo jednu stvar koja nije dobra, a to je da mnogo svedoka danas, iz straha za svoju bezbednost, menja svoje iskaze i odbija da svedoči. To je dokaz da se još nismo izborili sa onim ljudima koji navodno vole svoje klubove, a to koriste samo zato da bi nekoga maltretirali, prebili ili čak doveli do pravog ubistva”, ističe Đilas.
Advokat porodice Taton Slobodan Ružić, veruje da pravosuđe čini sve da osudi krivce, ali u sudnici je zapelo zbog toga što nema svedoka:
“Iz tih razloga verujem verujem da do prvostepene presude nećemo skoro doći, mada sam čuo neka očekivanja da može biti do kraja ove godine. Ne znam, videćemo."
RSE: A da li je uobičajeno da niko neće da svedoči i da se tako lako menjaju iskazi svedoka?
Ružić: To, naravno, nije uobičajeno. Mada se to moglo očekivati, jer se ljudi toliko plaše tih navijača i navijačkih grupa, da čak i oni koji su nešto rekli u istrazi, dođu na sud pa se više ne sećaju. Ja još više zameram onima koji su bili na Obilićevom vencu, koji su to videli i to mnogo bolje od svih ovih svedoka, što nemaju hrabrosti da se jave i da kažu šta su zaista videli. Ja sam čuo da ih je bilo nekoliko stotina. Pa, morao je neko nešto da vidi”.
Pre godinu dana građana koji su u kolonama došli da iskažu svoj gnev zbog ubistva francuskog mladica, izjavljivali su:
“Duboko sam potrešena kako je taj mladić stradao, na zverski, divljački način".
"To je užasno šta se desilo".
"To treba kazniti doživotnom robijom".
"Mislim da bi ih trebalo kazniti maksimalnom kaznom“.
Šta je danas sa tom atmosferom osude? Da li je pobedio strah, pitali smo sociološkinju Janju Beč Nojman. Ona smatra da se plaćaju računi za nepriznate i neosuđene zločine iz 90-ih godina, uz to, ona smatra da država ne šalje jasne poruke osude nasilja iz tog perioda, pa ni onih koji se danas dešavaju.
"Šta mladima govori slučaj Kovačević koji je praktično dobio zaštitu države od milion dolara pošto je pretukao američkog studenta, a zatim dočekan kao heroj u Beogradu, sećate li se toga", pita se Beč Nojman.
Vratimo se pitanju zašto nema svedoka u sudnici?
“Radi se o strahu ali i stidu, šta li će reći moja ulica, moj grad, moja firma..Znači, radi se o jednom ambijentu u kome se podržava ćutnja, da se ne izda svoj i to je ono što je jako opasno. To su posledice 90-ih. Zbog poricanja onoga što se dogodilo u BIH, Kosovu i na dugim mestima. Srbija spada u zemlje koje se definišu kao zemlje sa ekstremnim potencijalom za nasilje i za surovost. Ovo je društvo 20 godina pod esktremnim stresom, pod ekstremnom brutalnošću i surovošću činjenim drugima. Sada se to vratilo unutra, vratilo se kući", ističe Beč Nojman.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je na godišnjicu ubistva Brisa Tatona, a mesec dana uoči Parade ponosa , jednog ozbiljnog testa za Beograd , za odnos njegovih građana prema drugačijima, poručio:
“Siguran sam, govoreći u ime ljudi koji danas vode gradsku vlast, da ćemo se boriti da svako ko živi u Beogradu može slobodno da se šeta ovim gradom, da može slobodno da iskazuje svoja verska, nacionalna, seksualna opredeljenja, opredeljenja koji klub voli ili ne voli , jer to je nešto što je osnova svega. Bez toga nas nema u Evropi“, zaključuje Đilas.
Roditelji ubijenog mladića nisu bili danas prisutni ali su u svom pismu koje je pročitao francuski ambasador Žan Fransoa Teral, poručili Beograđanima “da se svi zajedno borimo protiv nasilja.”
Francuski ambasador ohrabrio je građane koji su iskazali solidarnost sa porodicom ubijenog Tatona i ustali protiv nasilja.
“Ni u jednom trenutku nismo pobrkali one kukavice koje su napale Brisa Tatona sa stanovnicima Beograda, sa srpskim narodom, posebno sa mladima koji su nam u svakom trenutku pokazali svu svoju solidarnost, pomoć i razumevanje”, istakao je ambasador Teral.
Međutim, gradonačelnik Dragan Đilas nije u ovoj prilici zaobišao ono što se događa u sudnici i što, zapravo, otvara pravu priču o tome sa čim se srpsko društvo suočava danas.
“Imamo jednu stvar koja nije dobra, a to je da mnogo svedoka danas, iz straha za svoju bezbednost, menja svoje iskaze i odbija da svedoči. To je dokaz da se još nismo izborili sa onim ljudima koji navodno vole svoje klubove, a to koriste samo zato da bi nekoga maltretirali, prebili ili čak doveli do pravog ubistva”, ističe Đilas.
Advokat porodice Taton Slobodan Ružić, veruje da pravosuđe čini sve da osudi krivce, ali u sudnici je zapelo zbog toga što nema svedoka:
“Iz tih razloga verujem verujem da do prvostepene presude nećemo skoro doći, mada sam čuo neka očekivanja da može biti do kraja ove godine. Ne znam, videćemo."
RSE: A da li je uobičajeno da niko neće da svedoči i da se tako lako menjaju iskazi svedoka?
Ružić: To, naravno, nije uobičajeno. Mada se to moglo očekivati, jer se ljudi toliko plaše tih navijača i navijačkih grupa, da čak i oni koji su nešto rekli u istrazi, dođu na sud pa se više ne sećaju. Ja još više zameram onima koji su bili na Obilićevom vencu, koji su to videli i to mnogo bolje od svih ovih svedoka, što nemaju hrabrosti da se jave i da kažu šta su zaista videli. Ja sam čuo da ih je bilo nekoliko stotina. Pa, morao je neko nešto da vidi”.
Pre godinu dana građana koji su u kolonama došli da iskažu svoj gnev zbog ubistva francuskog mladica, izjavljivali su:
“Duboko sam potrešena kako je taj mladić stradao, na zverski, divljački način".
"To je užasno šta se desilo".
"To treba kazniti doživotnom robijom".
"Mislim da bi ih trebalo kazniti maksimalnom kaznom“.
Šta je danas sa tom atmosferom osude? Da li je pobedio strah, pitali smo sociološkinju Janju Beč Nojman. Ona smatra da se plaćaju računi za nepriznate i neosuđene zločine iz 90-ih godina, uz to, ona smatra da država ne šalje jasne poruke osude nasilja iz tog perioda, pa ni onih koji se danas dešavaju.
"Šta mladima govori slučaj Kovačević koji je praktično dobio zaštitu države od milion dolara pošto je pretukao američkog studenta, a zatim dočekan kao heroj u Beogradu, sećate li se toga", pita se Beč Nojman.
Vratimo se pitanju zašto nema svedoka u sudnici?
“Radi se o strahu ali i stidu, šta li će reći moja ulica, moj grad, moja firma..Znači, radi se o jednom ambijentu u kome se podržava ćutnja, da se ne izda svoj i to je ono što je jako opasno. To su posledice 90-ih. Zbog poricanja onoga što se dogodilo u BIH, Kosovu i na dugim mestima. Srbija spada u zemlje koje se definišu kao zemlje sa ekstremnim potencijalom za nasilje i za surovost. Ovo je društvo 20 godina pod esktremnim stresom, pod ekstremnom brutalnošću i surovošću činjenim drugima. Sada se to vratilo unutra, vratilo se kući", ističe Beč Nojman.
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je na godišnjicu ubistva Brisa Tatona, a mesec dana uoči Parade ponosa , jednog ozbiljnog testa za Beograd , za odnos njegovih građana prema drugačijima, poručio:
“Siguran sam, govoreći u ime ljudi koji danas vode gradsku vlast, da ćemo se boriti da svako ko živi u Beogradu može slobodno da se šeta ovim gradom, da može slobodno da iskazuje svoja verska, nacionalna, seksualna opredeljenja, opredeljenja koji klub voli ili ne voli , jer to je nešto što je osnova svega. Bez toga nas nema u Evropi“, zaključuje Đilas.
