Azilanti, čiji su premeštaj iz Bogovađe u barake u Obrenovcu protestima sprečili stanovnici okolnih sela, tokom noći su privremeno smešteni u hotel Obrenovac. Državni sekretar MUP-a Srbije Vladimir Božović rekao je da je noćas izbio požar u jednoj od baraka u kojoj je trebalo da budu smešteni azilanti i da postoje indicije da je požar izazvan namerno.
Nekoliko stotina meštana Ušća kod Obrenovca čitav dan je blokiralo ulaze u to naselje u kojem je trebalo da budu smešteni azilanti za koje nema mesta u Centru za azil u Bogovađi kod Lajkovca. Tokom noći jedna baraka je zapaljena, međutim požar je brzo ugašen.
Demonstranti su najavili radikalne proteste ukoliko država ne odustane od odluke da strance privremeno naseli u njihovom mestu. RSE je u sredu posetio i Bogovađu.
U napetoj atmosferi, podeljeni policijskim patrolama, jedni naspram drugih u vejavici stoje meštani Ušća i azilanti koji iščekuju da budu smešteni u radničke barake nekadašnjeg preduzeća PIM u tom selu od 1.500 stanovnika. Za 75 azilanata, koji su dovezeni autobusom iz Bogovađe, pripremljeni su topli kreveti ali su još prazni jer ih njihove buduće komšije ne žele, izveštava Zoran Glavonjić.
Od devet sati ujutro tik kod Termoelektrane Nikola Tesla B, 22 kilometra od centra Obrenovca, meštani su blokirali sve prilaze selu pa azilanti u neizvesnosti čekaju gde će prespavati iduću noć dok iz autobusa gledaju kako demonstranti postavljaju šator i dopremaju zalihe hrane pripremajući se da u blokadi ostanu što duže.
Milan Aničić (26), predsednik Mesne zajednice Ušće, kaže za RSE da će tu ostati do daljeg.
“Iskreno da vam kažem, ovde svašta može da se desi ako vlast ne odustane od toga da ih naseli kod nas. Niko ne želi azilante, bićemo ovde koliko god je potrebno, ako treba blokiraćemo i glavni put ka Šapcu”, kaže Aničić.
Promrzli azilanti, koji su protekle nedelje i prve snežne dane zbog manjka mesta u Centru za azil u Bogovađi proveli pod vedrim nebom u tamošnjim šumama, odluku o njihovoj daljoj sudbini čekaju u snegu do članaka, u oskudnoj garderobi i iscepanoj obući. Većina njih je iz Sirije, Avganista, Bangladeša i Somalije. Par sati pošto su pristigli nadomak Ušća službenici Komesarijata za izbeglice podelili su im jedini obrok za taj dan, hleb i parizer.
Kada su na kratko izašli iz autobusa Muamer Sankari (26) iz Malija, Šamon Menhaz (36) Pakistana i Ahmed Abdul (25) iz Alžira rekli su za RSE da posle golgote koju su prošli samo žele da se malo ogreju i odmore.
“Ne znam zašto nam ovi ljudi ne daju da se smestimo, zašto ne vole imigrante. Tužan sam zbog svega ovoga i mnogo umoran. Pet dana sam u Srbiji, vidite da nam nije lako, smrzavamo se i voleo bih da dobijemo bilo kakav smeštaj i budemo slobodni.”
“Svuda ima dobrih i loših ljudi, ali ne teba nas unapred optuživati. Kada sam došao u Srbiju danima sam spavao u šumi, smrzavam se i treba mi sklonište od zime. Moja poruka ovim ljudima je da imaju srca jer mi nismo kriminalci.”
“Ne plašim se, zašto bih se plašio. Želimo samo da se naspavamo, to je sve. Nije me briga gde, u barakama, ovde na njivi u snegu ili u šumi. Toliko sam umoran i promrzao. A ovim ljudima bih poručio: Ja sam samo ljudsko biće, kao i vi.”
"Ne treba mi pasoš, samo normalan život"
Ognjen Zorić i Milan Nešić posetili su u sredu Bogovađu i Centar za azilante u tom mestu. U šumi, u neposrednoj blizini Centra, na snegu, između drveća, postavljeno je nekoliko šatora. Šatori su urušeni pod težinom snega koji pada već gotovo 24 sata. Okolo je, pod vedrim nebom, na snegu položeno nešto ćebadi i odeće. Tu zatičemo Musu iz Sirije i Halida iz Palestine.
„Tu smo već dvadeset dana.“
RSE: Noćas je pao sneg...
„Da i veoma je hladno. Veoma veoma je hladno. Nemamo hrane, nemamo baš ništa moj prijatelju...“
RSE: Sve što imate je ovo što imate ovde?
„Spavamo u ovoj šumi, nemamo tuš, nemamo dušek... razumeš. Baš ništa nemamo. Veliki je problem, znaš, spavati u šumi, strašno je hladno“.
RSE: Koliko je još ljudi u ovom kampu sa vama?
„Dvadeset. Vidiš ovaj šator, ovde spava troje ljudi“.
RSE: Musa, ti si veoma mlad. Gde je tvoja porodica? U Siriji ili ovde sa tobom?
„U Siriji je moja familija. Ja zapravo i nemam porodicu... imam mlađu sestru, ona je u Siriji sa bakom. Moji mama i tata su mrtvi.“
Malo dalje od Muse i Halida, u napuštenim kolima spava Nusi. Došao je, kaže iz Eritreje.
„Spavam van kampa, u šumi, to je oko 500 metara od centra. Prošle noći pao je sneg i ne znam kako da ti opišem koliko je teško. Veoma, veoma, veoma je teško“.
RSE: Ali ti nisi dovoljno toplo obučen za spavanje napolju...
„Tako je... neki ljudi su mi dali ćebe. Nas dvoje se pokrivamo s tim ćebetom.“
Naši sagovornici su među onima koji nisu imali sreće da budu zbrinuti u samom Centru za azilante, čiji je kapacitet oko 150 ljudi. Do protekle noći, u okolnim šumama je bilo oko 250 onih koji su pobegli iz svojih, uglavnom ratom zahvaćenih zemalja. Od noćas međutim traje akcija Komesarijata za izbeglice, koji pokušava da im nađe smeštaj. Upravnik Centra za azil, Stojan Sjekloća, kaže da je najveći deo njih zbrinut.
“Akcije, da ih tako nazovem, zbinjavanja 250 azilanata iz krajnje nehumanih uslova..."
RSE: To su ljudi koji su u šumi, u okolini...
“Da, to su bili krajnje nehumani uslovi, šatori. Mi smo praktično 200 ljudi zbrinuli. Ukoliko bude još neko ostao, a moguće je, nismo stigli do svih tih lokacija, mi ćemo danas i u danima pred nama i njih adekvatno zbrinuti”, rekao nam je Sjekloća.
Fotogalerija
Na snijegu u šumi: Azilanti bez utočišta
Snijeg i zima dodatno su otežali položaj pojedinih azilanata koji su neko vreme živeli u šumama u okolini Bogovađe, jer za njih u tamošnjem Centru za azil nije bilo mesta. Iako je Vlada donela odluku da im se utočište pruži u okolini Obrenovca, to nije naišlo na odobrenje tamošnjih vlasti. Foto: RSE / Vesna Anđić, 27. novembar 2013.
Lokalno stanovništvo podeljeno je prema ljudima koje je sudbina privremeno dovela u Bogovađu. Dok jedni kažu da sa njima nemaju problema, drugi se protive njihovom boravku u tom mestu. Na obližnjoj prodavnici nalazimo i plakat kojim se 1. decembra poziv na protest zbog azilanata.
U samom Centru za azilante, uslovi života su nešto bolji. Ipak, život tih ljudi ilustruje činjenica da se, po našem dolasku, okupio veliki broj njih koji su nas pitali da li imamo da im damo kapu ili cipele. Mnogi su u mokroj obući, a neki čak bosih nogu u papučama. Svi oni u Srbiju su došli da, kako kaže jedan mladić iz Avganistana koji je tokom šestomesečnog boravka naučio i pomalo srpski, potraže sreću.
“Hoću da živim kao čovek. U mojoj državi je bio rat, ne možemo da živimo. Ne trebaju mi pare, ne treba mi pasoš, samo da živim normalno”, rekao nam je ovaj mladi Avganistanac na srpskom.
Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. do februara 2019. Uređivao i vodio dnevne radijske informativne emisije. Sa terena izveštavao o razornim poplavama koje su pogodile Srbiju proleća i jeseni 2014. godine, u saradnji sa kolegama uradio desetine reportaža sa balkanske migrantske rute, kako iz Srbije, tako i iz Mađarske i Makedonije. Bavio se dnevno-političkim, ekonomskim, društvenim i temama iz oblasti evrointegracija Srbije. Kada se ne bavi najvećom strašću, novinarstvom, uživa sa svojim timom - Aleksom i Dušicom.
