Beogradski zidovi sve više su prostor za kreativno ispoljavanje društvene kritike. Nacionalizam, konzumerizam, prava seksualnih manjina, preispitivanje nacionalnih mitova – sve su to teme koje se mogu videti na fasadama tokom šetnje ulicama grada. S druge strane, neretko su grafiti medijum za širenje govora mržnje i šovinizma, pa se može reći da su zidovi poprište prave borbe između dva shvatanja sveta.
Šetajući dorćolskim ulicama, velike su šanse da će vas na zidu „presresti“ silueta majmuna koji u jednoj ruci drži krst, dok drugom pokazuje tri prsta. Ispod je ispisana poruka: „Evoluiraj već jednom!“
Na fasadi u drugom delu grada, pak, kolica iz supermarketa na povocu, poput psa, vode ženu i poručuju joj: „Umukni i kupuj!“ Autorka ovog grafita je jedna od najpoznatijih beogradskih street art umetnica koja se predstavlja kao TKV.
Ona kaže da različite društvene grupe koriste grafiti umetnost kao medijum za plasiranje svojih poruka.
„Neminovno je da te grad u kojem se nalaziš oblikuje i da stvari koje ti se dešavaju utiču na ono što radiš. Mislim da grafiti donekle i jesu odraz nekakvog bunta i stanja građana, tako da ovaj grad dobija onakve grafite kakve zaslužuje. Ali, nije sve što je nacrtano sprejem na zidu grafit. Ono što meni zapadne za oko su stvari koje su meni bliske, a to je cela graffiti kultura i način na koji neko crta. U suštini više obraćam pažnju na te stvari, nego na one koje su iscrtane random na zidu“, kaže TKV.
U jednom od svojih radova, beogradski umetnik koji se potpisuje kao DLT, prikazuje čoveka koji glavom pokušava da prođe kroz zid. SLiku prati verbalna poruka „Još samo malo“, koja se može čitati dvojako – kao ironija ili optimizam.
Uticaj svakodnevice na rad grafitera je, kaže Di El Ti, neminovan.
„To je odraz sredine, makar umetnik stvarao i apstraktne stvari. U mojim radovima inspiriše me i to što me okružuje i to što viđam, sve to prelamam kroz rad. Imam poruku koju hoću da prenesem, ali ona može da se čita na više načina i to mi je zanimljivo. Poslednja dva rada su vezana za policiju i bolnicu, dakle za trenutno stanje u državi“, kaže naš sagovornik.
Dve struje
No, osim društvene kritike i preispitivanja tabua, zidovi su idealno mesto za širenje poruka mržnje. Ultradesničarske organizacije neretko na njima plasiraju svoje homofobne i šovinističke parole, naročito uoči beogradske Parade ponosa. Policija je pre nekoliko meseci uhapsila osobu osumnjičenu da je ispisala grafit uvredljive sadržine na verskom objektu Šejh Mustafino turbe u Beogradu.
Prema rečima Ive Čukić, arhitekte i članice aktivističke grupe „Ministarstvo prostora“, poruke na zidovima ukazuju na dve struje koje deluju u prestonici Srbije.
„Jedna je ta desničarska koja je sebi očigledno kroz različite načine oglašavanja uspela da obezbedi i medijski prostor. To su dakle grafiti koje svakodnevno viđamo i pedstavljaju eksplicitan govor mržnje. S druge strane, imamo umetničku scenu koja se više opredeljujue za estetski doživljaj javnog prostora i njegovo osvežavanje nego što je to sama kritika“, kaže Čukićeva.
Pitamo je, zbog čega izostaje oštrija kritika.
„Murali i grafiti su“, objašnjava, „još uvek nelegalni. Zato se najčešće ide na taj estetski doživljaj. Ta umetnička struja se stoga uglavnom zavlači u prostore gde mogu da rade velike formate, a da ne dođe do nekog zabranjivanja, prekidanja njihovog rada i slično. Zato nemamo priliku da ih tako često viđamo.“
Umetnica TKV, međutim, smatra da su ultradesničarski grafiti dobili prostor u javnosti zbog svoje agresivnosti, ali veruje da se stvari mogu promeniti.
„To samo treba posmatrati kao fenomen u smislu kako su te organizacije prepoznale ne grafite, već način ispoljavanja svojih ciljeva is stavova. Čak mnogo više nego neki ljudi koji to rade zbog umetnosti. Problem je u tome što je uvek najglasniji onaj ko je najagresivniji, ali mislim da to može da se menja. To je samo jedan talas i to se uvek da promeniti“, smatra TKV.
Na jednom od objekata u blizini dorćolske marine, već neko vreme je grafitom predstavljen savremeni čovek. Umesto mesa i mišića, ima samo gole kosti, a umesto glave – televizor.
Poruka je jasna. Stoga je možda umesto svakodnevnog gledanja besprizornih rijaliti emisija, produktivnije gledati u zidove. Naročito u one koji imaju nešto da nam saopšte.
Šetajući dorćolskim ulicama, velike su šanse da će vas na zidu „presresti“ silueta majmuna koji u jednoj ruci drži krst, dok drugom pokazuje tri prsta. Ispod je ispisana poruka: „Evoluiraj već jednom!“
Na fasadi u drugom delu grada, pak, kolica iz supermarketa na povocu, poput psa, vode ženu i poručuju joj: „Umukni i kupuj!“ Autorka ovog grafita je jedna od najpoznatijih beogradskih street art umetnica koja se predstavlja kao TKV.
Ona kaže da različite društvene grupe koriste grafiti umetnost kao medijum za plasiranje svojih poruka.
„Neminovno je da te grad u kojem se nalaziš oblikuje i da stvari koje ti se dešavaju utiču na ono što radiš. Mislim da grafiti donekle i jesu odraz nekakvog bunta i stanja građana, tako da ovaj grad dobija onakve grafite kakve zaslužuje. Ali, nije sve što je nacrtano sprejem na zidu grafit. Ono što meni zapadne za oko su stvari koje su meni bliske, a to je cela graffiti kultura i način na koji neko crta. U suštini više obraćam pažnju na te stvari, nego na one koje su iscrtane random na zidu“, kaže TKV.
U jednom od svojih radova, beogradski umetnik koji se potpisuje kao DLT, prikazuje čoveka koji glavom pokušava da prođe kroz zid. SLiku prati verbalna poruka „Još samo malo“, koja se može čitati dvojako – kao ironija ili optimizam.
Uticaj svakodnevice na rad grafitera je, kaže Di El Ti, neminovan.
„To je odraz sredine, makar umetnik stvarao i apstraktne stvari. U mojim radovima inspiriše me i to što me okružuje i to što viđam, sve to prelamam kroz rad. Imam poruku koju hoću da prenesem, ali ona može da se čita na više načina i to mi je zanimljivo. Poslednja dva rada su vezana za policiju i bolnicu, dakle za trenutno stanje u državi“, kaže naš sagovornik.
Dve struje
No, osim društvene kritike i preispitivanja tabua, zidovi su idealno mesto za širenje poruka mržnje. Ultradesničarske organizacije neretko na njima plasiraju svoje homofobne i šovinističke parole, naročito uoči beogradske Parade ponosa. Policija je pre nekoliko meseci uhapsila osobu osumnjičenu da je ispisala grafit uvredljive sadržine na verskom objektu Šejh Mustafino turbe u Beogradu.
Prema rečima Ive Čukić, arhitekte i članice aktivističke grupe „Ministarstvo prostora“, poruke na zidovima ukazuju na dve struje koje deluju u prestonici Srbije.
„Jedna je ta desničarska koja je sebi očigledno kroz različite načine oglašavanja uspela da obezbedi i medijski prostor. To su dakle grafiti koje svakodnevno viđamo i pedstavljaju eksplicitan govor mržnje. S druge strane, imamo umetničku scenu koja se više opredeljujue za estetski doživljaj javnog prostora i njegovo osvežavanje nego što je to sama kritika“, kaže Čukićeva.
Pitamo je, zbog čega izostaje oštrija kritika.
„Murali i grafiti su“, objašnjava, „još uvek nelegalni. Zato se najčešće ide na taj estetski doživljaj. Ta umetnička struja se stoga uglavnom zavlači u prostore gde mogu da rade velike formate, a da ne dođe do nekog zabranjivanja, prekidanja njihovog rada i slično. Zato nemamo priliku da ih tako često viđamo.“
Umetnica TKV, međutim, smatra da su ultradesničarski grafiti dobili prostor u javnosti zbog svoje agresivnosti, ali veruje da se stvari mogu promeniti.
„To samo treba posmatrati kao fenomen u smislu kako su te organizacije prepoznale ne grafite, već način ispoljavanja svojih ciljeva is stavova. Čak mnogo više nego neki ljudi koji to rade zbog umetnosti. Problem je u tome što je uvek najglasniji onaj ko je najagresivniji, ali mislim da to može da se menja. To je samo jedan talas i to se uvek da promeniti“, smatra TKV.
Na jednom od objekata u blizini dorćolske marine, već neko vreme je grafitom predstavljen savremeni čovek. Umesto mesa i mišića, ima samo gole kosti, a umesto glave – televizor.
Poruka je jasna. Stoga je možda umesto svakodnevnog gledanja besprizornih rijaliti emisija, produktivnije gledati u zidove. Naročito u one koji imaju nešto da nam saopšte.
