Grafiti na zidovima Beograda, kao i u svakoj drugoj urbanoj sredini, žive zajedno sa njegovim stanovnicima. Ko bi želeo da ih sve obiđe i pogleda trebali bi mu dani, a sada su prvi put na jednom mestu prikazani najinteresantniji.
Većinu njih na beogradskoj izložbi pokazao je fotograf i dizajner Aleksandar Ðordević koji za RSE kaže da crteži na zidu od praistorije do danas govore univerzalnim jezikom.
„Kao i ljudima, i grafitima se svašta dešava. Govore mnogo o gradu u kom žive, i životu u tom gradu. Bez njih se jednostavno ne može,“ objašnjava Đorđević.
Aleksandar Đorđević izložio je 200 printova fotografija grafita sa beogradskih ulica, zidova novogradnje i fasada oronulih zgrada prestonice.
„Oni koji noću izlaze na ulice i žvrljaju po zidovima imaju potrebu da nešto kažu, osećaju da nešto moraju da prenesu drugima. To je suština grafita. Nekada je u pitanju društvena kritika koju daje neko ko ne može da se izrazi na neki drugi način, o nekakvoj nepravdi koju oseća ili doživljava. Često su to čisto grafički prikazi koji nemaju posebnu poruku. Jednostavno samo izgleda lepo. I obraduje nas ili naljuti kada izađemo ujutru iz kuće i vidimo da je to osvanulo na zidu.“
Aleksandar Đorđević počeo je da fotografiše pre dvadeset godina u Berlinu, početkom devedesetih, i od tada je prešao hiljade kilometara u potrazi za najzanimljivijim grafitima.
Posle mnogih dragulja ove ulične umetnosti koje je zabeležio u gradovima širom Evrope posebno se pozabavio njemu najdražim beogradskim grafitima, jer su naslikani u njegovom rodnom gradu, od kojih je mnoge na fotografijama sačuvao od zaborava.
„Ima grafita koji su u međuvremenu skinuti, prefarbani ili su srušeni zidovi na kojima su naslikani. Kao i ljudi, i oni su izloženi vremenskim uslovima i emocijama drugih pa se sa njima sve i svašta dešava... Kao da govore, smeju se i tuguju. Neko ispiše nešto pa onda neko drugi na taj grafit doda nešto svoje, žvrlja se, docrtavaju se brkovi i slične stvari, jer na taj način ljudi iskazuju potrebu da obogate izvornu ideju, izmene je ili prokomentarišu. To je praktično prva verzija „facebook wall-a“, tačnije facebook pre facebook-a. Jezik grafita je zahvaljujući internetu i globalizaciji univerzalan. Isti grafit koji je razumljiv ljudima u Berlinu i Njujorku razumljiv je i ljudima u Beogradu. I to je još jedna lepa stvar kada su u pitanju grafiti.“
Beograd, kao i svaki drugi grad na svetu, u današnje vreme nemoguće je zamisliti bez grafita jer, kako kažu grafiti umetnici, to bi bilo „kao kada bi jedno jutro osvanuo bez automobila“. Od zidnih crteža pećinskih ljudi do ovog doba postoji potreba da se zidovi ukrase ili da se nešto saopšti, kaže Đorđević, a beogradskih grafiti uglavnom su samo slikovni oblici bez neke poruke.
„Međutim, kada imaju društvenu poruku onda se na vrlo interesantan, šarmantan i duhovit način bave socijalnom kritikom. Postoje razne varijacije na teme koje je neko uradio ili se dešava da se grafiti praktično parodiraju. Ali ima i onih koji su dosta daleko od pozitivnih emocija. Ima jedan grafit koji kaže „Želim da odem odavde“, i taj mi je jedan od najtužnijih.“
Iako ova umetnost pripada svima, od klinaca koji žele da se naprave važni pred društvom i uzmu „svoje parče zida“ do svetski poznatih i proslavljenih autora kao što je Banksy, u Srbiji se pročulo tek za nekoliko grafiti majstora među kojima su i TKV, Rage i Weedzor.
Aleksandar Dorđević teško može da se odluči za najdraži beogradski grafit, ali kao posebnu činjenicu ističe da su proslavljeni inostrani umetnici Blu, Blek le Rat i Remed ostavili svoj trag na zidovima Beograda.
„Naravno da su to fantastične stvari. Imao sam priliku da vidim grafite koje je Blu uradio u Berlinu, a onda dođem u Beograd i ovde vidim njegov grafit. I to je mnogo lep osećaj koji mi daje ideju da je Beograd ipak svet.“
Većinu njih na beogradskoj izložbi pokazao je fotograf i dizajner Aleksandar Ðordević koji za RSE kaže da crteži na zidu od praistorije do danas govore univerzalnim jezikom.
„Kao i ljudima, i grafitima se svašta dešava. Govore mnogo o gradu u kom žive, i životu u tom gradu. Bez njih se jednostavno ne može,“ objašnjava Đorđević.
Aleksandar Đorđević izložio je 200 printova fotografija grafita sa beogradskih ulica, zidova novogradnje i fasada oronulih zgrada prestonice.
„Oni koji noću izlaze na ulice i žvrljaju po zidovima imaju potrebu da nešto kažu, osećaju da nešto moraju da prenesu drugima. To je suština grafita. Nekada je u pitanju društvena kritika koju daje neko ko ne može da se izrazi na neki drugi način, o nekakvoj nepravdi koju oseća ili doživljava. Često su to čisto grafički prikazi koji nemaju posebnu poruku. Jednostavno samo izgleda lepo. I obraduje nas ili naljuti kada izađemo ujutru iz kuće i vidimo da je to osvanulo na zidu.“
Aleksandar Đorđević počeo je da fotografiše pre dvadeset godina u Berlinu, početkom devedesetih, i od tada je prešao hiljade kilometara u potrazi za najzanimljivijim grafitima.
Posle mnogih dragulja ove ulične umetnosti koje je zabeležio u gradovima širom Evrope posebno se pozabavio njemu najdražim beogradskim grafitima, jer su naslikani u njegovom rodnom gradu, od kojih je mnoge na fotografijama sačuvao od zaborava.
„Ima grafita koji su u međuvremenu skinuti, prefarbani ili su srušeni zidovi na kojima su naslikani. Kao i ljudi, i oni su izloženi vremenskim uslovima i emocijama drugih pa se sa njima sve i svašta dešava... Kao da govore, smeju se i tuguju. Neko ispiše nešto pa onda neko drugi na taj grafit doda nešto svoje, žvrlja se, docrtavaju se brkovi i slične stvari, jer na taj način ljudi iskazuju potrebu da obogate izvornu ideju, izmene je ili prokomentarišu. To je praktično prva verzija „facebook wall-a“, tačnije facebook pre facebook-a. Jezik grafita je zahvaljujući internetu i globalizaciji univerzalan. Isti grafit koji je razumljiv ljudima u Berlinu i Njujorku razumljiv je i ljudima u Beogradu. I to je još jedna lepa stvar kada su u pitanju grafiti.“
Beograd, kao i svaki drugi grad na svetu, u današnje vreme nemoguće je zamisliti bez grafita jer, kako kažu grafiti umetnici, to bi bilo „kao kada bi jedno jutro osvanuo bez automobila“. Od zidnih crteža pećinskih ljudi do ovog doba postoji potreba da se zidovi ukrase ili da se nešto saopšti, kaže Đorđević, a beogradskih grafiti uglavnom su samo slikovni oblici bez neke poruke.
„Međutim, kada imaju društvenu poruku onda se na vrlo interesantan, šarmantan i duhovit način bave socijalnom kritikom. Postoje razne varijacije na teme koje je neko uradio ili se dešava da se grafiti praktično parodiraju. Ali ima i onih koji su dosta daleko od pozitivnih emocija. Ima jedan grafit koji kaže „Želim da odem odavde“, i taj mi je jedan od najtužnijih.“
Iako ova umetnost pripada svima, od klinaca koji žele da se naprave važni pred društvom i uzmu „svoje parče zida“ do svetski poznatih i proslavljenih autora kao što je Banksy, u Srbiji se pročulo tek za nekoliko grafiti majstora među kojima su i TKV, Rage i Weedzor.
Aleksandar Dorđević teško može da se odluči za najdraži beogradski grafit, ali kao posebnu činjenicu ističe da su proslavljeni inostrani umetnici Blu, Blek le Rat i Remed ostavili svoj trag na zidovima Beograda.
„Naravno da su to fantastične stvari. Imao sam priliku da vidim grafite koje je Blu uradio u Berlinu, a onda dođem u Beograd i ovde vidim njegov grafit. I to je mnogo lep osećaj koji mi daje ideju da je Beograd ipak svet.“
