Piše: Marija Kugelj (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Letonski institut spoljne politike je na zahtev Ministarstva odbrane objavio istraživanje pod nazivom “Ruska politika prema susednim državama do 2020 godine: pretnje i mogućnosti”. U tom se dokumentu nude preporuke za efikasnu teritorijalnu odbranu, ukoliko dodje do napada s istoka. Istraživači pobijaju uvreženo mišljenje da Letoniju, zbog geografskog položaja, nije moguće zaštititi od spoljnog napada.
“Ma ne izmišljamo mi toplu vodu, sva su ova pitanja u vojnim krugovima, među oficirima, već odavno izanalizirana. No političarima i društvu nedostaje informacija profesionalaca. Mi, autori istraživanja, odavno ne radimo za Ministarstvo odbrane, ali smo iskusni u vojnim pitanjima. Andris Spruds je politolog, Ugis Romanovs - pukovnik s dugom karijerom u oružanim snagama, ja sam gotovo dvadeset godina služio u armiji, kao analitičar", kaže za RSE jedan iz grupe autora Martineš Verdineš.
RSE: Istraživanje bi navodno trebalo da pobije mit o tome da teritoriju Letonije nije moguće zaštititi?
Verdineš: Kad bi to bilo tačno, ne bi bilo smisla imati armiju, trebalo bi tražiti druge garante bezbednosti. Letoniju je svakako moguće zaštititi, naročito ako se preduzmu određene mere, i to ako se one preduzmu blagovremeno, а ne u poslednjem trenutku. Profesionalci znaju: armija se gradi ne za jedan dan, već ciglu po ciglu tokom dugog perioda, a raditi to u poslednjem trenutku nije profesionano. “Ulagati u armiju” trebalo je još juče, i kada mi sad to već radimo danas, treba da delujemo odlučnije i u koordinaciji s drugim pribaltičkim zemljama. Tada će teritorija celog Pribaltika biti manje ranjiva.
RSE: Koji su mogući scenariji?
Verdineš: Prvi je rat četvrte generacije kakav možemo da vidimo na Krimu i u Ukrajini. Drugi, najmanje verovatan, je konvencionalna ratna operacija, regionalni konflikt, rat s borbenim linijama. Treća mogućnost je blickrig, veoma brz oružani proboj koji bi u kratkom vremenu ceo svet stavio pred svršen čin. Ovakav scenario je za nas najopasniji. Blickrig počinje praktično bez pripreme, nije ga moguće uočiti, teško se pripremiti za njega. Za ovakav slučaj mi moramo da imamo dobro razvijenu obaveštajnu službu i jedinice visoke borbene gotovosti koje bi mogle reagovati u trenutku. Država treba da ima dovoljno snage da bi mogla da dočeka stupanje na snagu petog člana sporazuma NATO-a о zajedničkoj odbrani od agresije.
RSE: Da li bi nakon početka borbenih dejstava Letonija uspela da se održi dva-tri dana?
Verdineš: Mi smo pokušali da pokažemo da Letonija treba da ima oružane snage s takvim stepenom borbene gotovosti da može da obezbedi – od 24 časa do 72 časa odbrane, možda i nešto više. Ovde je važno koji trenutak ćemo smatrati za početak operacije. Stanovništvo o tome saznaje iz vesti, ali operacija za vojnike počinje u trenutku kada se iza granice primeti pokret. Kada već govorimo o munjevitom ratu – upravo u tome i jeste opasnost, jer je pored naših granica već sada koncentrisana ozbiljna količina vojnika koji bi mogli biti dovedeni u punu ratnu spremnost. Polazeći od toga, mi već sada možemo da pretpostavimo koje snage mogu biti pokrenute i koliko mi ljudi trebamo da bismo efikasno zadržali protivnika i dobili na vremenu. Potrebno nam je nekoliko brigada regularne vojske u stalnoj gotovosti.
RSE: Ako sam dobro shvatila, radi se o specijalnoj jednici, o snagama brzog reagovanja?
Verdineš: Ne, sasvim je dovoljna pešadija. Mi imamo jednu pešadijsku brigadu, koju bi trebalo popuniti, a onda nam je potrebna još jedna. Dodajmo tome još nekoliko stotina boraca specijalnih jedinica, pomoć narodne odbrane. Ako organizujemo minimum 3 hiljade dobro obučenih, adekvatno naoružanih, pripremljenih i motivisanih vojnika koji brane svoju otadžbinu, u tom slučaju bi za savladavanje odbrane protivnik pored naših granica morao da skoncentriše 15-20 hiljada ljudi. To je abeceda ratovanja: odnos između snaga koje napadaju i onih koje se brane je jedan prema tri na otvorenom ratištu, a još i veći u gradskim uslovima. Protivnik svoje trupe mora premeštati, što nama daje mogućnost da se blagovremeno pripremimo i alarmiramo saveznike.
RSE: Kritičari vašeg plana su izračunali da bi svaki od tri hiljade vojnika morao da brani 80-100 metara granice koja se sastoji od više od 500 km morske, te preko 350 km kopnene granice sa Rusijom i Belorusijom.
Verdineš: Kao prvo, savremeni rat je mobilan. Kao drugo, nije neophodno da se brani svaki pedalj zemlje, dovoljno je da se kontrolišu osnovne komunikacione arterije, naseljena mesta, mostovi i ostali elementi infrastrukture. Nekoliko hiljada profesionalnih, borbeno spremnih vojnika organizovanih u jedinice bi u potpunosti s ovim mogli da se izbore. Potrebni su sposobni, elitni komandanti taktičkog nivoa koji će decentralizirati snage. Vojnici ne treba da budu skoncentrisani u jednom naseljenom mestu čak ni u mirnodopsko vreme, a logistika i skladišta trebaju da se nalaze u različitim regionima zemlje, kako bi jedinice koje se tamo nađu mogle da se snabdevaju. Tehnika je pri premeštanju i pokretu najugroženija; rastojanje između onoga kome se dostavlja i skladišta treba da se smanji. Mi treba da se pripremimo za realna, а ne apstraktna borbena dejstva.
RSE: Američki stručnjaci koji su nedavno boravili u Letoniji došli su do zaključka da će se tenkovi u pribaltičkim šumama zaglaviti. Da li ste dovoljno dobro upoznali i teren?
Verdineš: U oblasti kartografije odavno se radi. Naša teritorija zaista nije baš pogodna za tešku tehniku. Ovaj efekat (ili defekt) delovao bi ne samo na naša oklopna vozila, već i na oklopna vozila protivnika. Tenkovi spadaju u ofanzivno naoružanje, teritorija pruža efikasniju odbranu. Nama su potrebna oklopna vozila s manje agresivnom ofanzivnom namenom. Pogoduju nam oklopna i borbena izviđačko-patrolna vozila koja su već zakupljena.
RSE: Da li smatrate da je potrebno da se sklapaju bilateralni sporazumi, ne polažući svu nadu na peti član NATO sporazuma?
Verdineš: Verovatno da mogućnost bilarteralnog sporazuma sa SAD uz razmeštanje američke vojne baze na našoj teritoriji (kakva je već na Islandu, na primer) u uslovima nedostatka para ne bi bila loša. Ali na našim vratima nisam primetio kolonu zemalja koje bi htele da nam garantuju bezbednost.
Učešće u NATO-u podrazumeva i bilateralne odnose među partnerima, i takva saradnja postoji. Pogledajte odluke koje se donose u Litvaniji i Estoniji. Estonija nikada nije odustala od obavezne vojne službe, Litvanija ju je nedavno ponovo uvela. Naš model je otišao korak dalje čak i unutar baltičkih zemalja: Letonija ima ne tako brojnu profesionalnu vojsku i razvijenu narodnu samoodbranu koja je punopravni deo armije. U početku se narodna samoodbrana smatrala za nevladinu organizaciju, kako je to do dan danas u Estoniji.
Na primer, Estonija je ovog proleća pokazala da može na obuku da okupi preko 10 hiljada vojnika, uključujući i vojnike u rezervi. Litvanci takođe trenutno razvijaju minimum dve brigade, redove rezervnih vojnika će im popunjavati mladi ljudi koji će proći obaveznu vojnu obuku. Od kad smo ukinuli obavezni vojni rok, kod nas ova kategorija stari. U oktobru ove godine prvi put će biti organizovana vojna vežba za vojnike koji su već odslužili vojni rok. Neće mnogo njih dobiti poziv, nekoliko stotina. Biće zanimljivo videti koliko će ih se odazvati.
Što se tiče krupnih projekata, ponovo će biti formirano nešto nalik rasformiranom Baltičkom bataljonu, odluka o tome je davno doneta. Što se tiče direktnih sporazuma između Letonije i susednih joj država, ne vidim da su oni neophodni sve dok se nalazimo u istoj organizaciji. Sve dok neko ne krene da osporava efikasnost petog paragrafa, na njega treba i možemo da računamo.
