Dok čitav svet dostojno obeležava sedamnaestu godišnjicu srebreničkog genocida, srpsko društvo o tom najstrašnijem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata - još uvek ćuti. A ako i progovori, čuje se uglavnom poricanje, relativizacija i licitacija brojkama žrtava. Analitičari ocenjuju da se taj duboki autizam srpskog društva tako dugo i tako uporno održava zato što je srebrenički genocid bio magnum crimen i zato što je toliko mnogo počinilaca tog zločina.
U Srbiji, na godišnjicu srebreničkog genocida podsetili su samo aktivisti NGO sektora. Okupili su se u centru Beograda na javnom skupu „Nikada nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici“, u organizaciji „Žena u crnom“. Držali su spiskove sa imenima više od 8 000 ubijenih ljudi i iskazali nezadovoljstvo odnosom države prema toj tragediji.
„Potpuno odsustvo bilo kakvog govora o genocidu u Srebrenici potvrđuje kontinuitet politike i ideologije koja je i dovela do genocida, a najviši izraz toga jeste izjava sadašnjeg predsednika Srbije koji negira ne samo odluke Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala nego pokazuje i duboki moralni pad“, kaže Staša Zajović iz "Žena u crnom".
Politika i društvo Srbije, i sedamnaest godina posle, postojano odbijaju suočavanje sa srebreničkim genocidom. Svedoči o tome i skupštinska rezolucija u kojoj nema reči „genocid“, postavljanje spomenika svim žrtvama ratova u Beogradu, zasedanje vojvođanske skupštine koje je počelo minutom ćutanja ne za žrtve Srebrenice nego, opet, za sve žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Helsinški odbor za ljudska prava upozorio je da je u Srbiji na delu snažan pokret poricanja i negiranja genocida u Srebrenici i zatražio od države da donese zakon koji bi to sankcionisao.
Mržnja oštra kao nož
Nasuprot čitavom civilizovanom svetu koji odaje dostojnu poštu hiljadama brutalno pobijenih ljudi u Srebrenici, među kojima su i dečaci koji nisu dočekali punoletstvo, i starci i starice na izmaku života, srpsko društvo je, reći će antropološkinja Janja Beč Neumann, izabralo da živi u kukavičkoj i bednoj strategiji poricanja genocida, koje se pretvorilo u svojevrsni logor autizma. Želje da se se iz tog autističkog poricanja izađe nema, kaže, zato što je zločin bio preveliki i zato što je zastrašujući broj počinilaca zločina i onih koji imaju opipljiv interes u tom poricanju.
„U Srbiji je, da citiram Danila Kiša, neznanje tupo kao malj i mržnja oštra kao nož. Neznanje, dakle. Naravno da je sve moguće preko interneta, ali nemaju svi internet. Zašto, recimo, nikada nije prikazan film „Trijumf zla“ o suđenju generalu Krstiću? Tu ima mnogo činjenica, a uz to još i takvih momenata gde svako može da se identifikuje sa tom majkom koja na kraju moli generala Krstića, ona ne plače, okreće mu se i kaže: ’Da vas nešto zamolim, recite mi da li znate gde su moja dva sina, možda su živi?’ Posle toliko godina ona još veruje da su oni živi – a nisu, naravno. To su strašne stvari“, zaključuje Janja Beč Neumann.
Upitana zašto je Srbija još u strategiji poricanja srebreničkog genocida, sagovornica našeg radija kaže:
„Mi smo u ovakvoj situaciji poricanja pre svega zato što je zločin bio preveliki. To je magnum crimen. Radi se na pokušaju drugačije interpretacije i stalno se igra igra brojevima, a to igranje brojevima u nauci o genocidu i holokaustu, čime se ja bavim, prvi je oblik poricanja genocida. Zašto se samo ’Žene u crnom’ time bave? Njihova jasna poruka ovog puta je bila da ne postoji politička želja i moralni kapacitet zajednice da se s time suoči. Zašto ne postoji moralni kapacitet? Zato što je preveliki broj ljudi bio uključen u to“, smatra Janja Beč Neumann.
Paranoično loptanje brojkama
Kako bi u Srbiji trebalo obeležavati godišnjicu srebreničkog genocida – pitali smo građane Kragujevca. I u njihovim odgovorima se reflektuje poricanje ili umanjivanje tog zločina. Jedni pokazuju empatiju, drugi na pomen bošnjačkih žrtava odmah uzvraćaju srpskim; po jednima se u Srebrenici dogodio genocid, po drugima samo zločin. Ista priča – isto odstojanje, dakle:
Ljudski i moralno najmorbidnije, najjezivije, jeste to što u Srbiji, čim se otvori tema srebreničke tragedije – odmah počne licitiranje i loptanje brojkama ubijenih, kaže za Radio Slobodna Evropa i režiser Stevan Filipović:
„Kad čovek stavi na stranu političare i njihove kalkulantske razloge za poricanje genocida, na tom nekom osnovnom ljudskom nivou jako često čujete nekakvo loptanje brojkama ili, pak, to da kad neko kaže ‘Srebrenica’, odmah se pomene ‘Bratunac’ itd. Uopšte nema one normalne ljudske reakcije da je to nešto strašno. A to loptanje brojkama – da nije, navodno, bilo 8000 ubijenih – pa šta, onda je to manje strašan zločin?! Meni je to jezivo, taj nedostatak empatije i spremnosti da se kaže da je Srebrenica nešto nezamislivo strašno. A sve je to rezultat politike koja neće da imenuje krivce nego krivicu delegira na čitav narod, što je samo po sebi besmisleno“, kaže Filipović.
Postojana državna strategija koja se sprovodi i preko obrazovanja, dovela je do toga da je i generacija koja nije bila rođena u vreme srebreničkog genocida usisala poricanje tog zločina i mit o Srbima kao žrtvama, naglašava Janja Beč.
„To je potpuno paranoično. Tu ne postoji ono što je Hannah Arendt napisala u svojoj knjizi, vrativši se u Nemačku posle holokausta, da je ono što je strašno to što je nacizam tako formirao i održavao svest Nemaca da je samo ono što oni govore istina, uprkos tome što je to bio samo skup nekakvih floskula, propagande, laži itd. a ne skup činjenica koje su proverljive i dokazive. E, to je to – i mi smo u tom stanju“, kaže Janja Beč Neumann.
U Srbiji, na godišnjicu srebreničkog genocida podsetili su samo aktivisti NGO sektora. Okupili su se u centru Beograda na javnom skupu „Nikada nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici“, u organizaciji „Žena u crnom“. Držali su spiskove sa imenima više od 8 000 ubijenih ljudi i iskazali nezadovoljstvo odnosom države prema toj tragediji.
„Potpuno odsustvo bilo kakvog govora o genocidu u Srebrenici potvrđuje kontinuitet politike i ideologije koja je i dovela do genocida, a najviši izraz toga jeste izjava sadašnjeg predsednika Srbije koji negira ne samo odluke Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala nego pokazuje i duboki moralni pad“, kaže Staša Zajović iz "Žena u crnom".
Politika i društvo Srbije, i sedamnaest godina posle, postojano odbijaju suočavanje sa srebreničkim genocidom. Svedoči o tome i skupštinska rezolucija u kojoj nema reči „genocid“, postavljanje spomenika svim žrtvama ratova u Beogradu, zasedanje vojvođanske skupštine koje je počelo minutom ćutanja ne za žrtve Srebrenice nego, opet, za sve žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Helsinški odbor za ljudska prava upozorio je da je u Srbiji na delu snažan pokret poricanja i negiranja genocida u Srebrenici i zatražio od države da donese zakon koji bi to sankcionisao.
Mržnja oštra kao nož
Nasuprot čitavom civilizovanom svetu koji odaje dostojnu poštu hiljadama brutalno pobijenih ljudi u Srebrenici, među kojima su i dečaci koji nisu dočekali punoletstvo, i starci i starice na izmaku života, srpsko društvo je, reći će antropološkinja Janja Beč Neumann, izabralo da živi u kukavičkoj i bednoj strategiji poricanja genocida, koje se pretvorilo u svojevrsni logor autizma. Želje da se se iz tog autističkog poricanja izađe nema, kaže, zato što je zločin bio preveliki i zato što je zastrašujući broj počinilaca zločina i onih koji imaju opipljiv interes u tom poricanju.
„U Srbiji je, da citiram Danila Kiša, neznanje tupo kao malj i mržnja oštra kao nož. Neznanje, dakle. Naravno da je sve moguće preko interneta, ali nemaju svi internet. Zašto, recimo, nikada nije prikazan film „Trijumf zla“ o suđenju generalu Krstiću? Tu ima mnogo činjenica, a uz to još i takvih momenata gde svako može da se identifikuje sa tom majkom koja na kraju moli generala Krstića, ona ne plače, okreće mu se i kaže: ’Da vas nešto zamolim, recite mi da li znate gde su moja dva sina, možda su živi?’ Posle toliko godina ona još veruje da su oni živi – a nisu, naravno. To su strašne stvari“, zaključuje Janja Beč Neumann.
Upitana zašto je Srbija još u strategiji poricanja srebreničkog genocida, sagovornica našeg radija kaže:
„Mi smo u ovakvoj situaciji poricanja pre svega zato što je zločin bio preveliki. To je magnum crimen. Radi se na pokušaju drugačije interpretacije i stalno se igra igra brojevima, a to igranje brojevima u nauci o genocidu i holokaustu, čime se ja bavim, prvi je oblik poricanja genocida. Zašto se samo ’Žene u crnom’ time bave? Njihova jasna poruka ovog puta je bila da ne postoji politička želja i moralni kapacitet zajednice da se s time suoči. Zašto ne postoji moralni kapacitet? Zato što je preveliki broj ljudi bio uključen u to“, smatra Janja Beč Neumann.
Paranoično loptanje brojkama
Kako bi u Srbiji trebalo obeležavati godišnjicu srebreničkog genocida – pitali smo građane Kragujevca. I u njihovim odgovorima se reflektuje poricanje ili umanjivanje tog zločina. Jedni pokazuju empatiju, drugi na pomen bošnjačkih žrtava odmah uzvraćaju srpskim; po jednima se u Srebrenici dogodio genocid, po drugima samo zločin. Ista priča – isto odstojanje, dakle:
Ljudski i moralno najmorbidnije, najjezivije, jeste to što u Srbiji, čim se otvori tema srebreničke tragedije – odmah počne licitiranje i loptanje brojkama ubijenih, kaže za Radio Slobodna Evropa i režiser Stevan Filipović:
„Kad čovek stavi na stranu političare i njihove kalkulantske razloge za poricanje genocida, na tom nekom osnovnom ljudskom nivou jako često čujete nekakvo loptanje brojkama ili, pak, to da kad neko kaže ‘Srebrenica’, odmah se pomene ‘Bratunac’ itd. Uopšte nema one normalne ljudske reakcije da je to nešto strašno. A to loptanje brojkama – da nije, navodno, bilo 8000 ubijenih – pa šta, onda je to manje strašan zločin?! Meni je to jezivo, taj nedostatak empatije i spremnosti da se kaže da je Srebrenica nešto nezamislivo strašno. A sve je to rezultat politike koja neće da imenuje krivce nego krivicu delegira na čitav narod, što je samo po sebi besmisleno“, kaže Filipović.
Postojana državna strategija koja se sprovodi i preko obrazovanja, dovela je do toga da je i generacija koja nije bila rođena u vreme srebreničkog genocida usisala poricanje tog zločina i mit o Srbima kao žrtvama, naglašava Janja Beč.
„To je potpuno paranoično. Tu ne postoji ono što je Hannah Arendt napisala u svojoj knjizi, vrativši se u Nemačku posle holokausta, da je ono što je strašno to što je nacizam tako formirao i održavao svest Nemaca da je samo ono što oni govore istina, uprkos tome što je to bio samo skup nekakvih floskula, propagande, laži itd. a ne skup činjenica koje su proverljive i dokazive. E, to je to – i mi smo u tom stanju“, kaže Janja Beč Neumann.
