Na Dan borbe protiv fašizma, srpska policija nije dopustila grupi antifašista da se prošetaju platoom ispred Doma narodne skupštine. Zabrana je objašnjena time što su, kako je rečeno, pod krovom parlamentarnog zdanja zasedali narodni poslanici.
Ipak, skup nazvan “Solidarno protiv fašizma” održan je na Trgu Nikole Pašića, to jest onom koji se u vreme komunizma zvao Trg Marksa i Engelsa. Mučni osećaj ostavilo je, ne samo to što su se političari uglavnom distancirali od antifašista, nego što i na samim skupovima nije prisustvovao posebno veliki broj ljudi, iako su građani Srbije koliko pre nešto više od mesec dana bili suočeni sa eskalacijom nasilja izazvanom delovanjem ekstremističkih grupa.
“Ulicama ovog grada nam ne možete zabraniti da se šetamo! Mi smo prijavili ovaj skup ima nedelju dana!”
Natezanje uglavnom pripadnika nevladine organizacije “Žene u crnom” i policajaca potrajalo je barem četrdeset minuta:
“Molim vas mi samo hoćemo da idemo našim gradom i nećemo nikoga uznemiravati!”
Ovim rečima predsednica “Žena u crnom” Staša Zajević pokušala je da objasni očigledno pretpostavljenom policajcu Markoviću (prezime se moglo pročitati sa pločice koju je nosio na grudima) da ne postoji razlog koji može opravdati sprečavanje mirovnih i antifašističkih aktivista da se slobodno šetaju gradom.
“Predsednik Republike je takođe obećao da će poštovati zakon i Ustav! Molim vas, mi idemo!”
Na sva uveravanja odgovoreno je tvrdnjom da u Skpštini zasedaju poslanici, te da okupljanja zbog toga nisu dopuštena. U koškanju sa policajcima, koji su se uhvatili za ruke i, postupajući po narebi da spreče šetnju formirali kordon, jedna osoba je i pala na beton, ali na sreću nije se ozbiljnije povredila. Kompromis je ipak postignut:
“Učinićemo da ovde pređete ulicu. Negde gde je ova fontana. Sa strane. Zelena površina. Ova fontanica tu.”
Saobaraćaj je na trenutak bio zaustavljen u centru grada kako bi tredesetak antifašista prešlo ulicu i prošetalo se uz pokliče:
“Antifa, antifa, antifašistkinja ja…..!”
"Hožemo da idemo našim gradom!"
Došli su do spomenika Nikoli Pašiću gde su ih čekali predstavnici Udruženja antifašisti i antifašistkinje. Njih nekoliko stotina. To što ih prolaznici nezainteresovano posmatraju, nije im zasmetalo:
“To samo pokazuje kakvo je stanje u ovom našem društvu danas”.
“Problem je u tome što se većina ljudi identifikuje u smislu ako je nešto antifašizam, da je to istovremeno i titoizam”.
“Najveći je problem to što fašisti sami po sebi nikada nisu problem. Oni su uvek manjina. Ali je problem što je većina nespremna da reaguje na nasilnu manjinu.”
“Da bilo bi fantastično da ovde ima običnih građana, običnih ljudi koji su čuli za ovo pa došli. Ali ne treba zaboraviti da nema nikakve medijske kampanje, nema mogućnosti za tako nešto, nema mogućnosti da se čuje bilo šta na vestima…”
GRAĐANI NEZAINTERESOVANI
Incidenti koji su se događali pod prozorima Skupštine Srbije nisu podstakli niti jednog političara da se prirduži demonstrantima.
“Mislim da oni ovde ne očekuju nikakvu promociju. Kao što je bilo kod spomenika kad smo polagali Francuzu koga smo ovde mučki ubili. Tada je to bila njihova politička promocija. Ovde gospoda verovatno to ne očekuju.”
“Iskreno, mislim da je generalno za politiku dobro ono što se desilo poslednjih deset godina. Da svi budemo međusobno sukobljeni. Da se što više međusobno mrzimo i da što više gubimo fokus u odnosu na to ko je kriv pa smo sad ovako jadni i bedni.”
Može li se nezainteresovanost političke elite za odbranu vrednosti koje savremeni svet baštini od ’45. godine smatrati njenim političkim stavom, pa i razlogom koji je pogodovao jačanju fašističkih pokreta u Srbiji. O tome za naš program govori sociolog iz Centra za razvoj civilnog društva Vladimir Ilić:
“Pominjente političke elite kao da su one homogene. One su vrlo heterogene i mahom ih na okupu drži bojazan da će ispustiti vlast iz ruku. Paradoksalno, ali još najodlučniji protiv fašista su izgleda SPS-ovci. Bez obzira na njihovu strašnu politiku iz devedesetih godina.”
RFE: “Kako objašnjavate taj paradoks?”
“Dodvoravanje segmentu biračkog tela koji za njih mahom glasa. Partizani i oni koji su na ovaj ili onaj način napredovali u vreme nasilne komunističke modernizacije od ’45. do 90. godine”.
Antifašisti u centru Beograda nisu, međutim, samo podsećali na zla koje su fašisti za sobom ostavili u Srbiji. Horski, deo njih, podsećao je i na ne tako davne ovdašnje zločine dajući im upravo fašistički predznak, onaj koji se mnogi ovdašnji političari ustručavaju da koriste u ektiketiranju politike iz devedesetih.
“Negiranje genocida u Srebrenici.
Kaznite!!!!
Masovne grobnice Miloševićevog režima.
Otkrite!!!!”
Konfuzija koja prati javni život u Srbiji može važiti za sva polja tako da se ujednačen stav prema fašizmu ne očekuje baš kao ni o bilo kom drugom pitanju. Vladimir Ilić:
“Ne usuđujem se da pravim bilo kakve prognoze. Neobično mi je da će danas biti skupova nevladinih organizacija, skupova antifašističkih udruženja i akademija na kojoj će da govori Vuk Jeremić u Narodonom pozorištu”.
Na skupu koji povodom Dana borbe protiv fašizma organizuje Vlada Srbije:
“I to Jeremić koji nam je pre nekoliko dana objasnio da Turskoj nije mesto u Evropi. Što nipošto nije fašistička izjava ali jeste ekskluzivistička izjava. Hoću da kažem da je i naš antifašizam toliko razuđen da ne bih se usudio da pravim bilo kakve pouzdanije procne.”
Ipak, ako ništa druge, sve daje osnova za prognozu da će sudovi u Srbiji nastaviti rehabilitaciju onih koji su s razlogom ili bez osuđivani kao kolaboracionisti. Poslednji potez te vrste o kome se ni stručna javnost nije saglasila bila je rehabilitacije Dragiše Cvetkovića.
Jasno je da se nova istorija često i izuzetno nekritički piše, a da istovremeno društvo nema taj mehanizam koji bi obezbedio da se mnoge jezive istine iz prošlosti ne samo sačuvaju od zaborava, nego da budu i pouka za one koji dolaze. Da je tako proverili smo pored jednog spomenika u centru Beograda, na Terazijama:
RFE: “Znate koji je ovo spomenik?”
“Ne znam stvarno.”
RFE: “Ni ne pretpostavljate?”
“Nikako.”
“Ne, ne znam.”
“Pojma nemam. Kome?”
Radi se o spomeniku građanima Srbije, antifašistima, koje su fašisti baš na mestu gde je spomenik postavljen, ’41. godine obesili u samo centru grada.
Ipak, skup nazvan “Solidarno protiv fašizma” održan je na Trgu Nikole Pašića, to jest onom koji se u vreme komunizma zvao Trg Marksa i Engelsa. Mučni osećaj ostavilo je, ne samo to što su se političari uglavnom distancirali od antifašista, nego što i na samim skupovima nije prisustvovao posebno veliki broj ljudi, iako su građani Srbije koliko pre nešto više od mesec dana bili suočeni sa eskalacijom nasilja izazvanom delovanjem ekstremističkih grupa.
“Ulicama ovog grada nam ne možete zabraniti da se šetamo! Mi smo prijavili ovaj skup ima nedelju dana!”
Natezanje uglavnom pripadnika nevladine organizacije “Žene u crnom” i policajaca potrajalo je barem četrdeset minuta:
“Molim vas mi samo hoćemo da idemo našim gradom i nećemo nikoga uznemiravati!”
Ovim rečima predsednica “Žena u crnom” Staša Zajević pokušala je da objasni očigledno pretpostavljenom policajcu Markoviću (prezime se moglo pročitati sa pločice koju je nosio na grudima) da ne postoji razlog koji može opravdati sprečavanje mirovnih i antifašističkih aktivista da se slobodno šetaju gradom.
“Predsednik Republike je takođe obećao da će poštovati zakon i Ustav! Molim vas, mi idemo!”
Na sva uveravanja odgovoreno je tvrdnjom da u Skpštini zasedaju poslanici, te da okupljanja zbog toga nisu dopuštena. U koškanju sa policajcima, koji su se uhvatili za ruke i, postupajući po narebi da spreče šetnju formirali kordon, jedna osoba je i pala na beton, ali na sreću nije se ozbiljnije povredila. Kompromis je ipak postignut:
“Učinićemo da ovde pređete ulicu. Negde gde je ova fontana. Sa strane. Zelena površina. Ova fontanica tu.”
Saobaraćaj je na trenutak bio zaustavljen u centru grada kako bi tredesetak antifašista prešlo ulicu i prošetalo se uz pokliče:
“Antifa, antifa, antifašistkinja ja…..!”
Došli su do spomenika Nikoli Pašiću gde su ih čekali predstavnici Udruženja antifašisti i antifašistkinje. Njih nekoliko stotina. To što ih prolaznici nezainteresovano posmatraju, nije im zasmetalo:
“To samo pokazuje kakvo je stanje u ovom našem društvu danas”.
“Problem je u tome što se većina ljudi identifikuje u smislu ako je nešto antifašizam, da je to istovremeno i titoizam”.
“Najveći je problem to što fašisti sami po sebi nikada nisu problem. Oni su uvek manjina. Ali je problem što je većina nespremna da reaguje na nasilnu manjinu.”
“Da bilo bi fantastično da ovde ima običnih građana, običnih ljudi koji su čuli za ovo pa došli. Ali ne treba zaboraviti da nema nikakve medijske kampanje, nema mogućnosti za tako nešto, nema mogućnosti da se čuje bilo šta na vestima…”
GRAĐANI NEZAINTERESOVANI
Incidenti koji su se događali pod prozorima Skupštine Srbije nisu podstakli niti jednog političara da se prirduži demonstrantima.
“Mislim da oni ovde ne očekuju nikakvu promociju. Kao što je bilo kod spomenika kad smo polagali Francuzu koga smo ovde mučki ubili. Tada je to bila njihova politička promocija. Ovde gospoda verovatno to ne očekuju.”
“Iskreno, mislim da je generalno za politiku dobro ono što se desilo poslednjih deset godina. Da svi budemo međusobno sukobljeni. Da se što više međusobno mrzimo i da što više gubimo fokus u odnosu na to ko je kriv pa smo sad ovako jadni i bedni.”
Može li se nezainteresovanost političke elite za odbranu vrednosti koje savremeni svet baštini od ’45. godine smatrati njenim političkim stavom, pa i razlogom koji je pogodovao jačanju fašističkih pokreta u Srbiji. O tome za naš program govori sociolog iz Centra za razvoj civilnog društva Vladimir Ilić:
“Pominjente političke elite kao da su one homogene. One su vrlo heterogene i mahom ih na okupu drži bojazan da će ispustiti vlast iz ruku. Paradoksalno, ali još najodlučniji protiv fašista su izgleda SPS-ovci. Bez obzira na njihovu strašnu politiku iz devedesetih godina.”
RFE: “Kako objašnjavate taj paradoks?”
“Dodvoravanje segmentu biračkog tela koji za njih mahom glasa. Partizani i oni koji su na ovaj ili onaj način napredovali u vreme nasilne komunističke modernizacije od ’45. do 90. godine”.
Antifašisti u centru Beograda nisu, međutim, samo podsećali na zla koje su fašisti za sobom ostavili u Srbiji. Horski, deo njih, podsećao je i na ne tako davne ovdašnje zločine dajući im upravo fašistički predznak, onaj koji se mnogi ovdašnji političari ustručavaju da koriste u ektiketiranju politike iz devedesetih.
“Negiranje genocida u Srebrenici.
Kaznite!!!!
Masovne grobnice Miloševićevog režima.
Otkrite!!!!”
Konfuzija koja prati javni život u Srbiji može važiti za sva polja tako da se ujednačen stav prema fašizmu ne očekuje baš kao ni o bilo kom drugom pitanju. Vladimir Ilić:
“Ne usuđujem se da pravim bilo kakve prognoze. Neobično mi je da će danas biti skupova nevladinih organizacija, skupova antifašističkih udruženja i akademija na kojoj će da govori Vuk Jeremić u Narodonom pozorištu”.
Na skupu koji povodom Dana borbe protiv fašizma organizuje Vlada Srbije:
“I to Jeremić koji nam je pre nekoliko dana objasnio da Turskoj nije mesto u Evropi. Što nipošto nije fašistička izjava ali jeste ekskluzivistička izjava. Hoću da kažem da je i naš antifašizam toliko razuđen da ne bih se usudio da pravim bilo kakve pouzdanije procne.”
Ipak, ako ništa druge, sve daje osnova za prognozu da će sudovi u Srbiji nastaviti rehabilitaciju onih koji su s razlogom ili bez osuđivani kao kolaboracionisti. Poslednji potez te vrste o kome se ni stručna javnost nije saglasila bila je rehabilitacije Dragiše Cvetkovića.
Jasno je da se nova istorija često i izuzetno nekritički piše, a da istovremeno društvo nema taj mehanizam koji bi obezbedio da se mnoge jezive istine iz prošlosti ne samo sačuvaju od zaborava, nego da budu i pouka za one koji dolaze. Da je tako proverili smo pored jednog spomenika u centru Beograda, na Terazijama:
RFE: “Znate koji je ovo spomenik?”
“Ne znam stvarno.”
RFE: “Ni ne pretpostavljate?”
“Nikako.”
“Ne, ne znam.”
“Pojma nemam. Kome?”
Radi se o spomeniku građanima Srbije, antifašistima, koje su fašisti baš na mestu gde je spomenik postavljen, ’41. godine obesili u samo centru grada.
