Ima li kraja igrama oko Mladića

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je slučaj Mladić. Sagovornici su bili beogradski advokat Rajko Danilović i Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava iz Beograda.

Bilo je reči o tome da li se za Ratkom Mladićem uopšte ozbiljno traga, zašto je pravosuđe dopustilo da Mladićevi jataci budu oslobođeni zbog zastare procesa, da li obaveštajne službe i danas štite Mladića, da li je odnos prema Mladiću posledica nespremnosti Srbije da se suoči sa zločinima počinjenim u njeno ime, da li se vrh Srbije plaši da bi Mladić mogao da otkrije veze Beograda sa genocidom u Srebrenici, da li bi Mladić već bio u Hagu da je Evropska unija njegovo hapšenje postavila kao asolutni uslov za evropsku integraciju Srbije, kao i o tome da se ni u ovoj godini ne može očekivati hapšenje Mladića jer Srbija ulazi u predizborni period, pa će vlast u borbi za glasove izbegavati da se previše bavi Mladićem.

Omer Karabeg: Već godinama slušamo priču se intenzivno traga za Mladićem, kako je pretresena ta i ta kuća, uhapšen taj i taj jatak, a nikakvih rezultata nema. Verujete li da se za Mladićem ozbiljno traga?

Rajko Danilović: Ako se gleda period od osam ili deset godina, ne može se tvrditi da se intenzivno tragalo. Može se čak tvrditi da se u jednom periodu, kada je na vlasti bio Vojislav Koštunica, ne samo da nije tragalo nego se čak, da budem malo zloban, i kafa pila sa Mladićem, družilo se sa njim, štitio ga je ceo aparat bezbedonosti koji je trebalo da ga hvata. Više ga je štitio nego što ga je lovio. Poslednjih nekoliko godina, međutim, čini se da postoji tendencija da se on uhapsi i pošalje u Hag. Bilo je naizgled dramatičnih pokušaja hvatanja haškog begunca broj 1, ali nije bilo ozbiljnih akcija, niti bilo kakvih ozbiljnih rezultata, ako se izuzme pronalaženje njegovih dnevnika i dokumentacije koju će Haški tribunal moći da koristi.

Milan Antonijević: Slažem se da se period traganja za Mladićem može podeliti na vreme dok je Kostunica bio premijer i na period posle njega. Ali ono što je zajedničko za oba ta perioda je da nema rezultata. Kada pogledate šta se desilo sa Mladićevim jatacima, situacija izgleda veoma loše. Došlo je do zastare tog postupka, tako da se čini da je sistem, koji je Mladiću omogućio da ovoliko godina bude van domašaja pravde, očigledno veoma jak i da on obuhvata i tužilaštava, i sudove, i policiju i službe bezbednosti. I mi stvarno ne znamo koji je ključ za hvatanje Ratka Mladića.

Omer Karabeg: Kažete da su predmeti protiv jataka zastareli. Kako se to moglo desiti?

Milan Antonijević: Naravno da se to može staviti na teret tužilaštva i sudstva koji su dozvolili da toliko godina postupak uopšte ne bude započet, a potom, kada je 2006. godine konačno krenuo, da se sve završi tako što su neki osumnjičeni bili oslobođeni zbog zastare postupka, a drugi zbog nedostatka dokaza. I mi ni danas ne znamo kako je moguće da se neko, za kim navodno traga cela država, sakriva na raznim mestima od Beograda, preko vojnih objekata u kojima je očigledno bio početkom 2000. godine, do ko zna gde.

Rajko Danilović: Očigledno je da je bezbedonosna zajednica pustila svoje pipke i do suda i do tužilaštva. Pa i ovi koji su sakrivali Mladića, njegovi jataci, bili su štićeni. Obaveštajne službe i organi, koji su formirani u zajednici sa tužiocem Haškog tribunala, nisu obavili svoj posao, nisu ušli u trag Mladiću. Ni ne nazire se gde bi on mogao biti, nema pomena o tome da je on negde primećen, uočen, viđen. Vidimo samo nekoliko spektakularnih akcija pretresanja stanova nekih njegovih prijatelja i rođaka i ništa više. On je odjednom propao u zemlju. A nema nikakvog znaka ni da je pobegao iz zemlje, da se sakrio negde izvan Srbije. On je verovatno na relaciji Srbija - Republika Srpska.

Nesuočavanje s prošlošću

Omer Karabeg: Verujete li da za Mladićem traga 10.000 ljudi, kao što je to početkom godine izjavio glavni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević?

Milan Antonijević: Nije na meni da brojim ljude koji tragaju za Ratkom Mladićem, ali, ako je stvarno država sve svoje kapacitete uložila u potragu za jednim čovekom, ako je reč o 10.000 ljudi, onda je stvarno porazno što nema nikavog rezultata.

Rajko Danilović: U ono vreme kad je to bio uslov da se ide ka Evropi formirani su timovi za hvatanje Mladića. Ne znam baš da li je bilo 10.000 ljudi, to mi liči na hvalisanje, ali rezultat je bio nikakav.

Omer Karabeg: Čini se da je problem u tome što je Mladićevo hapšenje od početka postavljeno, ne kao moralna obaveza Srbije, nego kao ispunjavanje naloga međunarodne zajednice. Znači, hapsimo ga zato što to od nas traže Brisel i Vašington, a ne zato što je u interesu Srbije da najteži zločini budu kažnjeni.

Milan Antonijević: Mislim da se to polako topi. Odavno nisam čuo da vlast pravda potragu za Mladićem time da to čini po nalogu Brisela. Tih slučajeva je bilo ranije kada su se pred posetu Serža Bramerca izvodile spektakularne akcije kako bi se pokazalo da se nešto radi, ali kasnije je to prestalo. Mislim da među političarima, koji vode Srbiju, polako sazreva uverenje da taj teret treba skinuti ne zbog Brisela, ne zbog evropskih integracija, već zbog odnosa sa susedima, a i zbog same Srbije.

Rajko Danilović: Ja mislim da se to ne odnosi samo na slučaj Mladić. Srbija nema snage da se suoči sa svojom nedavnom prošlošću. Tu postoji jedna inertnost kod Srba i to vrlo široko rasprostranjena bez obzira na političke opcije i programe. Izbegava se suočavanje srpskog društva sa prošlošću, sa zločinima koji su u ime tog društva počinjeni diljem Jugoslavije i, što je još gore, obnavljaju se sukobi koji su odavno završeni i čiji je ishod jasan i ponovo še vraćamo na poziciju koja je za osudu i koja je zločinačka. To je najvidljivije u slučaju Mladića, ali bojim se da je to još i šire, da se ne odnosi samo na njega.

Milan Antonijević: Činjenica je da su se političari veoma retko usuđivali da otvoreno govore o onome što se dešavalo tokom devedesetih godina. Istraživanja marketinških agencija o tome koliko će im popularnost biti narušena, ako otvore ta pitanja, učinila su svoje. Međutim, odgovorna politika mora da govori o činjenicama, da istini pogleda u oči. Ja shvatam da su ta pitanja bolna, da je teško priznati krivicu, ali ovde se ne radi o krivici naroda već o krivici onih koji su vodili državu, koji su vodili vojsku i činili zločine.

Omer Karabeg: Stalno se govori da Mladića štite ostaci bivše vojne obaveštajne službe. Da li je moguće da su oni jači od celokupnog policijskog aparata Srbije koji, kako se tvrdi, traga za Mladićem?

Rajko Danilović: U ovom poslu su jači, nema šta. U Srbiji nije izvršena ama baš nikakva kritika delovanja obaveštajne zajednice, pogotovo njene uloge u ratovima. Zbog toga su te snage i dalje vrlo moćne. Oni imaju informacije, a informacije su najvažnije u ovom poslu. Ja cenim što moj mladi kolega apeluje da se stavi tačka na prošlost. Ali bojim se da toga nema. Nema, naravno, ni otvorenog podržavanja zla koje je činjeno u prošlosti, ali kada dođe stani-pani, odjednom se u medijima pojave one iste priče od pre deset, petnaest i dvadeset godina, isti pogledi, ista svrstavanja. Tačno je da političari nerado ulaze u tu raspravu jer stalno misle o svom rejtingu i o tome koliko bi glasova izgubili ako otvore takvu raspravu. Setimo se samo koliko je bilo problema oko donošenja deklaracije o Srebrenici i kako je odmah nakon toga zločin u Srebrenici počeo da se osporava srpskim žrtvama, navodno većim i gorim, iako ceo svet danas uzima Srebrenicu kao paradigmu, kao metaforu zločina.Evo, u Libiji se dešava zločin, jedan diktator zločinački postupa prema narodu, pa se Srebrenica uzima kao merilo tog zločina. Mi još nismo potpuno svesni vlastite odgovornosti. Naravno da nismo svi učestvovali u ratovima, naravno da je krivična odgovornost za ratne zločine individualna, sve je to tačno, ali naša politička i ideološka svest pokušava da to opravda ili bar da nađe neke razloge koji umanjuju zločine, ako baš ne može u potpunosti da ih opravda.

Brisel propustio šansu

Omer Karabeg: Mislite li vi da je odnos prema Mladiću rezultat odnosa prema genocidu u Srebrenici? Jeste da je deklaracija o osudi tog zločina izglasana u Skupštini Srbije, ali genocid u njoj nije pomenut.

Milan Antonijević: Da. Tada političari nisu imali dovoljno hrabrosti da pomenu samu reč genocid, međutim, od kada je doneta ta deklaracija nije bilo nikakvog negiranja zločina u Srebrenici od strane najvećih političkih stranaka, niti poigravanje sa brojem stradalih. To govori o tome da su političari ipak shvatili da je teško osporavati činjenice, mnogobrojne presude Haškog tribunala i mišljenje Međunarodnog suda pravde. Mediji su, međutim, još uvek veoma opasno oružje.Još uvek nije na pravi način otvoreno pitanje odgovornosti medija za raspirivanje mržnje i netrpeljivosti, za stvaranje osećanja da su nam svi susedi naprijatelji. Mislim da je to ključno pitanja jer se ta mašinerija može opet slično ponašati u kriznim situacijama.

Rajko Danilović: Mediji su sigurno vrlo odgovorni, ali ne bih ja to svodio na medije. Mislim da je to mnogo više utemeljeno u političkom biću srpskog društva - i u građanima i u eliti. Postoji tu međusobni savez, podudarnost, sličnost. Haški sud nam je mogao pomoći da se suočimo sa istinom, ali je vrlo malo stvari sa tih suđenja izašlo u javnost zahvaljujući izboru branilaca koji su pod kontrolom obaveštajne zajednice, a ni novinari se nisu proslavili.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da postojeća vlada redovno optužuje onu prethodnu zbog toga što je Mladić još uvek na slobodi. Uvek se tvrdi da je ona prethodna vlada imala šansu da ga uhapsi, ali to nije učinila, pa tako sa zakašnjenjem od nekoliko godina saznajemo da je Mladić bio na dohvat ruke, da je bio tu i tu, da se šetao ulicama Beograda, da je živeo i nekom novobeogradskom stanu, ali, eto, oni bivši nisu hteli da ga uhapse.

Milan Antonijević: Ne bih da aboliram nikoga, niti da umanjim odgovornost onih koji u proteklih nekoliko godina vode Srbiju, ali je očigledno da je vladi Vojislava Koštunice bio dostupniji veći broj podataka o kretanju Ratka Mladića. Njen odnos prema Mladiću prilično nas je koštao ugleda u međunarodnoj zajednici jer je u jednom trenutku postalo očigledno da ljudi koji vode ovu zemlju ne žele da optuženik za teške ratne zločine bude uhvaćen.

Rajko Danilović: U Srbiji postoji želja da se ta stvar odloži jer nije prijatno suočiti se sa saznanjem da je političko rukovodstvo Srbije učestvovalo u zločinačkom poduhvatu. A hapšenje Mladića bi otvorilo to pitanje.

Omer Karabeg: Ima onih koji misle da Beograd izbegava hapšenje Mladića i zbog toga što bi on mogao da otkrije neke činjenice koje bi dovele Srbiju u direktnu vezu sa Srebrenicom, pa bi to, možda, Bosni i Hercegovini otvorilo mogućnost da zatraži obnovu procesa pred Međunarodnim sudom pravde.

Rajko Danilović: Ja mislim da su takva razmišljanja realna i da takva opasnost postoji. Otuda inhibicije i među obaveštajnim službama i među političarima. Jednostavno postoji tendencija da se ta neprijatna stvar što više odlaže.

Milan Antonijević: To se videlo i tokom suđenja Slobodanu Miloševiću. Mnogi su bili sretni što se taj proces otegao i što na kraju nije ni došlo do presude jer ko zna šta bi u njoj moglo stajati. U svakom slučaju oni koji su učestovali u svemu tome, od kojih su neki i direktno bili vezani za tajne službe, ne žele da Mladić progovori jer on mnogo zna.

Omer Karabeg: Što se više bliže izbori, čini se da je sve manja mogućnost da Mladić bude uhapšen jer takve se stvari ne rade u predizbornoj godini kada se vodi borba za svaki glas.

Milan Antonijević: Ne očekujem da se bilo ko upusti u tu avanturu, ali ni ne isključujem tu mogućnost. Srbija je zemlja koja je nudila razna iznenađenja.

Omer Karabeg: Gospodine Daniloviću, mislite li da će ova predizborna godina još više udaljiti datum hapšenja Mladića?

Rajko Danilović: Da. Lako je odgovoriti na to pitanje. Suočavanje sa tim zadatakom u predizbornoj godini je neprijatno čak i za one koji su za hapšenje. Prema tome, predizborna godina je razlog da se ta stvar odloži. I uopšte mislim da vreme radi za one koji su umešani u tu stvar. Što se više udaljavaju od ružne prošlosti, to im se čini da su bezbedniji.

Omer Karabeg: Mislite li da bi Mladić već bio i Hagu da je Brisel hapšenje Mladića postavio kao apsolutni uslov da Srbija dobije status kandidata?

Milan Antonijević: Ne mislim da se uslovljavanjem može promeniti odnos Srbije prema ratnim zločinima i nisam uveren da takvi protisci daju rezultat. U Srbiji, na žalost, postoji nešto što se zove inat koji može mobilisati veliki broj ljudi čak i protiv onih poteza koji su korisni za Srbiju, a to je sigurno hapšenje Ratka Mladića.

Rajko Danilović: Ja mislim da je Brisel propustio tu šansu, a imao je. Bio je blizu takve odluke i Srbija je bila spremna da mnogo prilježnije radi na hvatanju Mladića. Ali onoga momenta kada se videlo da je Srbija ipak krenula prema Evropi, makar i malim koracima, Brisel se malo primirio. Važnije mu je bilo da integriše Srbiju nego da joj postavlja takav uslov.

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da će Mladić biti uhapšen do zatvaranja Haškog tribunala 2014. godine?

Rajko Danilović: Teško, ali je moguće. Ja mislim da je vlast konačno shvatila da taj posao mora da završi. Kako, to ne znam, ali ga mora završiti i moguće je da će biti uhapšen.

Milan Antonijević: Ja se nadam da će se to desiti. Međutim, i sam Haški tribunal je ustanovio jedan rezidualni mehanizam koji će omogućiti da se Ratku Mladiću sudi i nakon zatvaranja tribunala što znači da se računa i s tom mogućnošću.