* * * * *
SKROZA: Kada me pitaju šta trenutno radim ovih dana kao novinarka, obično kažem da čekam penziju jer mi je pomalo svega dosta. Ono čega mi je najviše dosta i od čega mi je najviše muka jeste percepcija novinara – ono kako ljudi vide novinare i novinarke u ovoj zemlji. Sve više imam utisak da se u ovoj zemlji od novinara traži da budu jedini koji će sto-procentno obavljati ono za šta su plaćeni radeći svoj posao. Od svih nas se očekuje da budemo mnogo oštriji, nego što su političari, mnogo upućeniji u ekonomiju, nego što su to ekonomisti, da se koristimo mnogo čistijim jezikom, nego što to čine lingvisti i ostali ljudi koji su za to školovani i da ne nabrajam dalje. Od nas se očekuje apsolutna perfekcija. Ono što ljudi zaboravljaju jeste da su novinari, a samim tim i mediji, zapravo slika društva u kome rade. Mi, takvi kakvi smo, sa hiljadu mana i vrlina koje imamo, smo zapravo produkt države u kojoj živimo. Ono kako nam izgledaju mediji zapravo je slika društva u kome živimo danas, društva u kome ne postoje neki čvrsti kriteriji, nepromenjive vrednosti, u kome ne postoje jasna pravila i jasni etički standardi. Takvi su nam i mediji. To i nije čudno. Naravno, novinari bi po prirodi stvari trebalo da tragaju za istinom i da se trude da to naše društvo izgleda bolje, ali mi se čini da se ni od novinara ne može tražiti nemoguća stvar. Najčešće primedbe na današnje novinare daju novinari starijih generacija koji su školovani i vaspitani u nekom drugom sistemu vrednosti, koji su radili u drugim uslovima. Oni, od nas mlađih, očekuju da budemo nešto kao mnogo oštriji, mnogo vredniji, ali i oni zaboravljaju u kakvom smo mi to društvu rasli, kako smo vaspitavani, pod kojim okolnostima i zašto smo se uopšte našli u novinarstvu.
Mislim da generaciju ovih mlađih novinara uglavnom čine ljudi koji su u tu čitavu priču ušli buneći se protiv nečega, a ne zbog toga što su želeli da budu baš novinari. Govorim o generacijama sedamdeset i neke. Nekada je to novinarstvo bio posao koji su radila velika gospoda, deca iz boljih kuća, koji su imali kontakte u diplomatskim, privrednim i drugim krugovima. Danas ta deca odlaze u inostranstvo i rade neke mnogo lukrativnije poslove. Generacije koje su danas mladi novinari su zapravo deca koja su došla iz raznih protesta. To određuje sliku današnjih medija. To je jedna od stvari od koje imam alergiju i stomačne probleme u poslednje vreme.
Druga stvar koja se tiče same profesije jeste činjenica da je to profesija koja strašno puno uzima, a u principu strašno malo daje. Kada spolja pogledate, novinari generalno ne gladuju. Oni u svojoj matičnoj redakciji, ili zahvaljujući raznoraznim tezgama, relativno pristojno zarađuju. Po neki čak i putuju. Ima tu seminara, kongresa, zadataka po inostranstvu, ali ipak, kada se to sve sabere i oduzme, nekako je više na strani minusa, nego na strani plusa. Prosečan novinar radi mnogo više od prosečnog bilo kog radnika u ovoj zemlji. Njegov radni dan traje mnogo duže i mnogo preko onih zacrtanih osam sati. Za to nikada ne dobija adekvatnu nagradu. Čak i kada ne radi konkretno, on suštinski radi jer je uvek na liniji. Njemu je zabranjeno da isključi telefon jer uvek može da se dogodi nešto za šta će biti potreban baš on, ili baš ona. Kada sa te strane posmatramo, to nije posao koji donosi više zadovoljstva. To je posao koji je naporan, koji je stresan, koji vuče hiljadu i jednu bolest. Dovoljno je samo pogledati ljude koji se bave novinarstvom. Uzmite njihove fotografije od prije pet godina i današnje fotografije. To su ljudi koji prebrzo ostare, prebrzo obole i prebrzo postanu istrošeni, potrošeni isceđeni, umorni i tako dalje. To je posao u koji se ulazi sa nekom spremnošću da će taj posao da te sažvače.
Treća stvar, koja je možda više neko moje lično zapažanje, a ne neka konkretna činjenica, jesu te famozne reakcije slušalaca, gledalaca i čitalaca na ono što mi kao novinari radimo. Mislim da su ti ljudi koji prate naš rad sve više i više besni na političare, sve više i više besni na državu, a taj svoj bes pokazuju u svojim reakcijama, u pismima čitalaca, u javljanju u radio i televizijske programe, sada na sve popularnije blogove. Tu se vidi neki neumereni bes na novinare i neumereni zahtevi od strane naše publike. Od nas se traži da jedini radimo svoj posao onako sto-procentno, a niko se nikada ne zapita da li mi to u postojećim usovima suštinski možemo da radimo. Da li mogu da budem sto-procentno dobra novinarka ako kasirka u samoposluzi u kojoj kupujem me svakog dana iznervira činjenicom što ne zna da radi svoj posao, što ne zna da koristi fiskalnu kasu. Samim tim sam pod stresom. Ni ja ne mogu svoj posao sto-procentno da radim ako svi ti sitni faktori koji utiču na naš život ne funkcionišu. Banalan je primer, ali kada se malo bolje o tome razmisli, onda je jasno da tu postoji neka veza. Ne mogu novinari da budu jedini koji će svoj posao da rade sto-procentno. To je nemoguće.
Neko može da se zapita šta onda uopće radim u ovom poslu? Bez obzira na sve ovo što sam rekla, mislim da je to suštinski najlepši posao na svetu jer čoveku omogućava slobodu. Ukoliko radi u normalnoj redakciji, ukoliko radi sa normalnim ljudima, on ima slobodu da piše sve ono iza čega sam stoji, ima slobodu da bude svoj, ima slobodu da eksperimentiše sa jezikom, sa stilom, sa načinom na koji će da radi. Ovaj posao mu svakodnevno omogućava da samog sebe poboljša. Radeći ovaj posao, o ljudima kao takvim, sam saznala više nego što bih saznala da sam studirala psihologiju. Počela sam da pratim jezik tela, gestikulaciju, mimiku, način na koji se ljudi rukuju sa mnom. Godinama iz toga novinar može da izvuče različite zaključke o ljudima kao takvim i to mu onda otvara razne druge perspektive. Ono što je jedan od glavnih kvaliteta ovoga posla jeste činjenica da ni jedan novinarski dan nije ni nalik prethodnom. Sve što vam se danas dogodilo, sutra vam se sigurno neće dogoditi.
I konačno - ono što bi trebala da bude suština novinarstva je ukazivanje na sistemske probleme koji postoje u jednom društvu i samim tim pokušaj da se to društvo popravi. Čini mi se da je ta stavka zaista danas na poslednjem mestu jer čovek koji radi u novinarstvu, već posle godinu ili dve dana, shvati da to što on radi nema mnogo efekta, bar ne na prvi pogled. Mi smo hiljadu puta objavljivali hiljade dokumenata na koje niko nije reagovao, sve do trenutka kada to nekom ne bude politički zgodno. Vreme je početkom 2005. godine objavilo dokumenta zbog kojih će Bogoljub Karić devet meseci kasnije izgubiti licencu za mobilnu telefoniju. Devet meseci niko iz države nije se ni osvrnuo na te pisanije, da bi posle devet meseci, kada se on jako politički angažovao, to odjednom postalo aktualno. Onda se posle takvih događaja čovek upita za čije babe zdravlje ja to radim. Novinari često stavljaju glavu u torbu da bi došli do nekih dokumenata, često na moguće i nemoguće načine pokušavaju da istraže neku temu, a u najvećem broju slučajeva, sve to do čega oni dođu, svi oni koji su nadležni za tu problematiku ostaju onako nemi, nezainteresovani, indiferentni prema svemu tome što novinar ili novinarka napiše. Da je zemlja normalna, ja bih verovatno tu stavku o ukazivanju na sistemske probleme i poboljšanje zemlje u kojoj živimo, stavila na prvo mesto. Ovako, na žalost, to moram da stavim na zadnje – u ovom trenutku najmanje vidan kvalitet novinarstva.
U poslednje vreme u Srbiji velika je tema tabloidizacija medija. Nije problem tabloidizacija medija, problem je vidna povezanost nekih medija sa kriminalnim grupama. Mislim da je to problem o kome se sve više i više priča. Do sada smo najčešće pričali o famoznoj tabloidizaciji. Nije problem ona, već kapital koji stoji iza nekih medija. Sa tim u vezi naravno je i vlasnička struktura medija, način upravljanja medijima.
Tu su i problemi koji se tiču implementacije zakona. Nama je nekoliko godina trebalo da dobijemo Zakon o informisanju, Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, ali to još uvek ne funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše. Zakon o radio difuziji znamo kako funkcioniše. Bolje da i ne funkcioniše, nego da funkcioniše ovako kako funkcioniše. Postoje brojni sistemski problemi koji negde određuju i sudbinu medija danas. Čini mi se da će to postajati sve veći i veći problem, a novinarima će, zbog tih preteranih očekivanja javnosti, zbog ponašanja vlasnika medija prema njima, zbog novinarske razjedinjenosti, biti teško da se sa svim tim problemima izbore. Mislim da novinare u Srbiji generalno čekaju crni dani. Na žalost.
*****
DURMAN: Jako mnogo sveta se nalazi na nekim medijskim jaslama. Šta ti radni ljudi i građani u medijima mogu da očekuju? Ne mogu da očekuju praktično ništa zato što je ovo jedna sirotinjska država i sirotinjska situacija. U Hrvatskoj se navodno okreće oko 600 miliona eura u medijskom biznisu, a ovde se to tačno ne zna. Samo se licitira sa sumom od 90 miliona eura pa do nekih 200. Koliko je to tačno para, ne zna se. Niko ne zna koliko ima elektronskih medija u zemlji Srbiji. Radio-difuzna agencija je prošle godine u toku leta pozvala stanice da se jave da bi bile evidentirane. Rekli su da ima nekih 750 radio-televizijskih stanica u zemlji Srbiji. Kod nas u redakciji Linka, a moramo o tome da vodimo računa pošto časopis ide u svaki medij, imali smo preko 800 evidentiranih kod nas. Zašto se nisu javili Radio-difuznoj agenciji? Verovatno jer su se bojali da će da se udari neki namet na vilajet i da neće valjati ako se prijave. Znači niko ne zna koliko stanica ima u Srbiji.
Isto tako se ne zna koliko ljudi u zemlji Srbiji se bavi medijima. Spominje se cifra od 20 hiljada medijskih zaposlenika i 12 hiljada novinara. Po našoj proceni ih je od 35 do 40 hiljada. Ako uzmemo Hrvatsku, koja ima 4,5 miliona stanovnika, i Srbiju koja je skoro dva puta veća, a vidimo da su pare tri puta manje, onda je jasno zbog čega su hrvatski mediji ono što jesu i zbog čega samo u Novom Sadu HTV ima više gledalaca nego TV NS. Tamo ljudi imaju pare i vode računa o kvalitetu. Posledica siromaštva ovde je pad kvaliteta i prolazi sve i svašta.
Novinari kao struka ne zarađuju puno. Ima par medijskih poslanika koji mogu da naprave pare. Snimatelj visoko-budžetskog reklamnog spota uzme 1000 eura na dan. Postoji par uredničkih imena koji imaju par hiljada eura mesečno. Ono što mi znamo je da je prosečna novinarska plata u Srbiji oko 20 hiljada dinara. Postoje dve grupe novinara u Srbiji. Naravno, ima ih više i možemo ih podeliti na prljave, dobre, zle, lepe, pametne, ali imam na umu nešto drugo. Imam na umu podelu po tome kako su uslovljeni. Ovi koji su stariji, koji su započeli karijeru pre devedesetih, ili su dobro zakoračili u te svoje karijere negde u ona vremena dok nisu postojali privatni mediji nego je sve bilo nešto kao društveno vlasništvo, nikada nisu o svom poslu razmišljali samo kao o poslu koji treba da im donese pare. Mislili smo da radimo nešto jako važno, da imamo neku veliku misiju. Sada nam strašno ide na živce kada vidimo da se minuti pucaju bez veze, kada vidimo da je neki tekst objavljen samo zbog toga da bi se nešto objavilo, kada se pojavljuju materijalne greške u tekstu. To su neke stvari koje malo nerviraju. Nije to nikakvo čistunstvo. Mi smo tu da radimo neki posao jer neko nas čita, neko nas gleda, neko nas sluša i hajde da uradimo to što se čestitije može.
Za klince je to drugačije. Za klince je to posao samo ako može da se uzme lova i nema onoga što je bilo pre desetak godina, da urednik uzme tekst, da ga čita, pa ga vraća milion puta saradniku dok ga ne nauči zanatu. Sada je to sve nekako tanko. Šta se dešava? Posao je malo plaćen. Posao ne uživa neki naročiti ugled, osim ako se ne radi o vedetama koje se pojavljuju pred kamerama.
Zašto se onda ljudi bave tim poslom? U zemlji Srbiji postoji u ovom trenutku najmanje 1000 mladih ljudi koji se spremaju da sutra jedu ovaj hleb. Gde će oni da rade? Procenjuje se da će osam hiljada ljudi, koji su sada novinari i koji sada primaju platu, izgubiti posao zbog privatizacije. Nije tu samo privatizacija. Tu je i medijska koncentracija. Mi sada imamo osam hiljada ljudi koji će da odu i hiljadu ljudi koji se spremaju da dođu. Na šta će sve to da ispadne, videćemo.
*****
VELJANOVSKI: Novinarstvo je u Srbiji, kao i sve drugo, u nekoj tranziciji. Nije stvar samo u tome da se promenio politički i ekonomski sistem, da se menja sistem obrazovanja, da se menja način života, da moramo da se prilagođavamo nekim novim vrednostima, pa i da stvaramo sistem vrednosti, nego i to da u svakoj pojedinačnoj profesiji moramo da nađemo neki novi ugao posmatranja stvari, pa i novi oslonac na kome možemo čvršće da stojimo nego ranije. Kada uporedim vremena kada sam ja počeo da radim u novinarstvu, a to je bilo sredinom sedamdesetih, i ovo danas, nekako ima osećaj da je pojam novinarske hrabrosti i slobode informisanja i izražavanja mišljenja nešto sasvim drugo. To se ne može istim rečima opisati.
Jesmo bili u jednom ideološkom miljeu, imali smo jednu uređivačku koncepciju, a danas imamo milion uređivačkih koncepcija. Tada je novinarska hrabrost bila iskočiti iz tog klišea koji je nametala jedna partijska, ideološka, matrica. To je onda značilo na neki način se sukobiti sa sistemom, ići uz vetar. Oni koji su imali hrabrosti da to urade, postali su poznati, ali se nekako njihova sudbina na različite načine završavala. Uglavnom nisu doživljavali neku veliku sankciju. Sećam se ljudi koji su u tom slučaju premeštani sa mesta na mesto. Nekada čak i na bolje pozicije nego na kojima su bili. I oni koji su talasali ovde, ponekada su bili upućivani na dopisnička mesta u inostranstvu, što je tada bila lepša pozicija nego raditi ovde.
Danas je sve sasvim drugačije. Danas ljudi koji osvajaju slobodu u novinarstvu to nekada čine profesionalnim i etičkim sredstvima, a vrlo često čine neprofesionalnim, neetičkim sredstvima. Danas je lako biti protiv režima. Tu smo slobodu uspeli da osvojimo. To je jedna sasvim druga priča. Kao da se tu novinarima izgubio nekakav oslonac o koji se oni oslanjaju da bi ili postali poznata imena, ili da bi postigli u novinarstvu nešto zapaženo, zanimljivo, interesantno, što privlači pažnju.
Ja sam prošao kroz mnoge faze, od svojih prvih novinarskih dana u Studiju B, kasnije i u Radio Beogradu i bio glavni urednik. Sećam se sa velikim zadovoljstvom tih dana kada sam bio glavni urednik na Prvom programu Radio Beograd. To je već bilo vreme krize 1989., 1990. 1991. godina. Avgusta 1991. godine su nas Miloševci posmenjivali i posle smo morali da odemo sa naših poslova. Mi smo tada, uveren sam da se to pamti, pokazali kako jedna medijska kuća, koja je apsolutno državna, kojom rukovodi vrh države, uspeva da se suprotstavi osnovnoj jednoumnoj liniji tog političkog vrha. Mi smo tada, uprkos stalnim kritikama, nagoveštajima da ćemo biti smenjeni i izbačeni sa posla, puštali u program prve izdanke opozicionih stranaka, ljude koji još i nisu bili opozicione stranke, nego su samo bili nekadašnji disidenti, nekadašnja alternativa.
Pokušavam danas mojim studentima novinarstva na Fakultetu političkih nauka da skeniram ceo taj period, da ih ne opterećujem previše detaljima jer oni su mladi i imaju novinarsku budućnost. Moja generacija uglavnom ima novinarsku prošlost, ako je i ima. Pokušavam da iz toga izvučem samo poente. Poenta bi za njihovo u budućnosti bavljenje novinarstvom trebala da bude da moraju da budu veoma obrazovani, da moraju mnogo da znaju, da njihova novinarska hrabrost treba da bude zasnovana, pre svega, na zaštiti i odbrani etičkih vrednosti, civilizacijskih vrednosti, demokratskih vrednosti i da moraju i sami da imaju neku vrstu senzibiliteta prema tome da kada osete neku nepravdu, u bilo kom smislu prema bilo kojoj društvenoj grupi ili pojedincu, da mora da proradi njihov nerv. Prilično sam zadovoljan time, mada i među tim mladim ljudima prepoznajem po nekada one koji će možda jednoga dana biti nastavljači onih struja i onih ideologija koje su nas dovele u ovo teško vreme, ali sa velikim zadovoljstvom moram da konstatujem da je takvih ipak manje. Nadam se da ćemo jednoga dana ipak imati bolje novinarstvo, da ćemo imati manje novinara, ali više dobrih novinara, da ćemo imati manje medija, ali više dobrih medija. Pokušavam da i sada, posle 30 godina rada u novinarstvu, na neki način tome doprinesem koliko mogu.
* * * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
SKROZA: Kada me pitaju šta trenutno radim ovih dana kao novinarka, obično kažem da čekam penziju jer mi je pomalo svega dosta. Ono čega mi je najviše dosta i od čega mi je najviše muka jeste percepcija novinara – ono kako ljudi vide novinare i novinarke u ovoj zemlji. Sve više imam utisak da se u ovoj zemlji od novinara traži da budu jedini koji će sto-procentno obavljati ono za šta su plaćeni radeći svoj posao. Od svih nas se očekuje da budemo mnogo oštriji, nego što su političari, mnogo upućeniji u ekonomiju, nego što su to ekonomisti, da se koristimo mnogo čistijim jezikom, nego što to čine lingvisti i ostali ljudi koji su za to školovani i da ne nabrajam dalje. Od nas se očekuje apsolutna perfekcija. Ono što ljudi zaboravljaju jeste da su novinari, a samim tim i mediji, zapravo slika društva u kome rade. Mi, takvi kakvi smo, sa hiljadu mana i vrlina koje imamo, smo zapravo produkt države u kojoj živimo. Ono kako nam izgledaju mediji zapravo je slika društva u kome živimo danas, društva u kome ne postoje neki čvrsti kriteriji, nepromenjive vrednosti, u kome ne postoje jasna pravila i jasni etički standardi. Takvi su nam i mediji. To i nije čudno. Naravno, novinari bi po prirodi stvari trebalo da tragaju za istinom i da se trude da to naše društvo izgleda bolje, ali mi se čini da se ni od novinara ne može tražiti nemoguća stvar. Najčešće primedbe na današnje novinare daju novinari starijih generacija koji su školovani i vaspitani u nekom drugom sistemu vrednosti, koji su radili u drugim uslovima. Oni, od nas mlađih, očekuju da budemo nešto kao mnogo oštriji, mnogo vredniji, ali i oni zaboravljaju u kakvom smo mi to društvu rasli, kako smo vaspitavani, pod kojim okolnostima i zašto smo se uopšte našli u novinarstvu.
Mislim da generaciju ovih mlađih novinara uglavnom čine ljudi koji su u tu čitavu priču ušli buneći se protiv nečega, a ne zbog toga što su želeli da budu baš novinari. Govorim o generacijama sedamdeset i neke. Nekada je to novinarstvo bio posao koji su radila velika gospoda, deca iz boljih kuća, koji su imali kontakte u diplomatskim, privrednim i drugim krugovima. Danas ta deca odlaze u inostranstvo i rade neke mnogo lukrativnije poslove. Generacije koje su danas mladi novinari su zapravo deca koja su došla iz raznih protesta. To određuje sliku današnjih medija. To je jedna od stvari od koje imam alergiju i stomačne probleme u poslednje vreme.
Druga stvar koja se tiče same profesije jeste činjenica da je to profesija koja strašno puno uzima, a u principu strašno malo daje. Kada spolja pogledate, novinari generalno ne gladuju. Oni u svojoj matičnoj redakciji, ili zahvaljujući raznoraznim tezgama, relativno pristojno zarađuju. Po neki čak i putuju. Ima tu seminara, kongresa, zadataka po inostranstvu, ali ipak, kada se to sve sabere i oduzme, nekako je više na strani minusa, nego na strani plusa. Prosečan novinar radi mnogo više od prosečnog bilo kog radnika u ovoj zemlji. Njegov radni dan traje mnogo duže i mnogo preko onih zacrtanih osam sati. Za to nikada ne dobija adekvatnu nagradu. Čak i kada ne radi konkretno, on suštinski radi jer je uvek na liniji. Njemu je zabranjeno da isključi telefon jer uvek može da se dogodi nešto za šta će biti potreban baš on, ili baš ona. Kada sa te strane posmatramo, to nije posao koji donosi više zadovoljstva. To je posao koji je naporan, koji je stresan, koji vuče hiljadu i jednu bolest. Dovoljno je samo pogledati ljude koji se bave novinarstvom. Uzmite njihove fotografije od prije pet godina i današnje fotografije. To su ljudi koji prebrzo ostare, prebrzo obole i prebrzo postanu istrošeni, potrošeni isceđeni, umorni i tako dalje. To je posao u koji se ulazi sa nekom spremnošću da će taj posao da te sažvače.
Treća stvar, koja je možda više neko moje lično zapažanje, a ne neka konkretna činjenica, jesu te famozne reakcije slušalaca, gledalaca i čitalaca na ono što mi kao novinari radimo. Mislim da su ti ljudi koji prate naš rad sve više i više besni na političare, sve više i više besni na državu, a taj svoj bes pokazuju u svojim reakcijama, u pismima čitalaca, u javljanju u radio i televizijske programe, sada na sve popularnije blogove. Tu se vidi neki neumereni bes na novinare i neumereni zahtevi od strane naše publike. Od nas se traži da jedini radimo svoj posao onako sto-procentno, a niko se nikada ne zapita da li mi to u postojećim usovima suštinski možemo da radimo. Da li mogu da budem sto-procentno dobra novinarka ako kasirka u samoposluzi u kojoj kupujem me svakog dana iznervira činjenicom što ne zna da radi svoj posao, što ne zna da koristi fiskalnu kasu. Samim tim sam pod stresom. Ni ja ne mogu svoj posao sto-procentno da radim ako svi ti sitni faktori koji utiču na naš život ne funkcionišu. Banalan je primer, ali kada se malo bolje o tome razmisli, onda je jasno da tu postoji neka veza. Ne mogu novinari da budu jedini koji će svoj posao da rade sto-procentno. To je nemoguće.
Neko može da se zapita šta onda uopće radim u ovom poslu? Bez obzira na sve ovo što sam rekla, mislim da je to suštinski najlepši posao na svetu jer čoveku omogućava slobodu. Ukoliko radi u normalnoj redakciji, ukoliko radi sa normalnim ljudima, on ima slobodu da piše sve ono iza čega sam stoji, ima slobodu da bude svoj, ima slobodu da eksperimentiše sa jezikom, sa stilom, sa načinom na koji će da radi. Ovaj posao mu svakodnevno omogućava da samog sebe poboljša. Radeći ovaj posao, o ljudima kao takvim, sam saznala više nego što bih saznala da sam studirala psihologiju. Počela sam da pratim jezik tela, gestikulaciju, mimiku, način na koji se ljudi rukuju sa mnom. Godinama iz toga novinar može da izvuče različite zaključke o ljudima kao takvim i to mu onda otvara razne druge perspektive. Ono što je jedan od glavnih kvaliteta ovoga posla jeste činjenica da ni jedan novinarski dan nije ni nalik prethodnom. Sve što vam se danas dogodilo, sutra vam se sigurno neće dogoditi.
I konačno - ono što bi trebala da bude suština novinarstva je ukazivanje na sistemske probleme koji postoje u jednom društvu i samim tim pokušaj da se to društvo popravi. Čini mi se da je ta stavka zaista danas na poslednjem mestu jer čovek koji radi u novinarstvu, već posle godinu ili dve dana, shvati da to što on radi nema mnogo efekta, bar ne na prvi pogled. Mi smo hiljadu puta objavljivali hiljade dokumenata na koje niko nije reagovao, sve do trenutka kada to nekom ne bude politički zgodno. Vreme je početkom 2005. godine objavilo dokumenta zbog kojih će Bogoljub Karić devet meseci kasnije izgubiti licencu za mobilnu telefoniju. Devet meseci niko iz države nije se ni osvrnuo na te pisanije, da bi posle devet meseci, kada se on jako politički angažovao, to odjednom postalo aktualno. Onda se posle takvih događaja čovek upita za čije babe zdravlje ja to radim. Novinari često stavljaju glavu u torbu da bi došli do nekih dokumenata, često na moguće i nemoguće načine pokušavaju da istraže neku temu, a u najvećem broju slučajeva, sve to do čega oni dođu, svi oni koji su nadležni za tu problematiku ostaju onako nemi, nezainteresovani, indiferentni prema svemu tome što novinar ili novinarka napiše. Da je zemlja normalna, ja bih verovatno tu stavku o ukazivanju na sistemske probleme i poboljšanje zemlje u kojoj živimo, stavila na prvo mesto. Ovako, na žalost, to moram da stavim na zadnje – u ovom trenutku najmanje vidan kvalitet novinarstva.
U poslednje vreme u Srbiji velika je tema tabloidizacija medija. Nije problem tabloidizacija medija, problem je vidna povezanost nekih medija sa kriminalnim grupama. Mislim da je to problem o kome se sve više i više priča. Do sada smo najčešće pričali o famoznoj tabloidizaciji. Nije problem ona, već kapital koji stoji iza nekih medija. Sa tim u vezi naravno je i vlasnička struktura medija, način upravljanja medijima.
Tu su i problemi koji se tiču implementacije zakona. Nama je nekoliko godina trebalo da dobijemo Zakon o informisanju, Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, ali to još uvek ne funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše. Zakon o radio difuziji znamo kako funkcioniše. Bolje da i ne funkcioniše, nego da funkcioniše ovako kako funkcioniše. Postoje brojni sistemski problemi koji negde određuju i sudbinu medija danas. Čini mi se da će to postajati sve veći i veći problem, a novinarima će, zbog tih preteranih očekivanja javnosti, zbog ponašanja vlasnika medija prema njima, zbog novinarske razjedinjenosti, biti teško da se sa svim tim problemima izbore. Mislim da novinare u Srbiji generalno čekaju crni dani. Na žalost.
*****
DURMAN: Jako mnogo sveta se nalazi na nekim medijskim jaslama. Šta ti radni ljudi i građani u medijima mogu da očekuju? Ne mogu da očekuju praktično ništa zato što je ovo jedna sirotinjska država i sirotinjska situacija. U Hrvatskoj se navodno okreće oko 600 miliona eura u medijskom biznisu, a ovde se to tačno ne zna. Samo se licitira sa sumom od 90 miliona eura pa do nekih 200. Koliko je to tačno para, ne zna se. Niko ne zna koliko ima elektronskih medija u zemlji Srbiji. Radio-difuzna agencija je prošle godine u toku leta pozvala stanice da se jave da bi bile evidentirane. Rekli su da ima nekih 750 radio-televizijskih stanica u zemlji Srbiji. Kod nas u redakciji Linka, a moramo o tome da vodimo računa pošto časopis ide u svaki medij, imali smo preko 800 evidentiranih kod nas. Zašto se nisu javili Radio-difuznoj agenciji? Verovatno jer su se bojali da će da se udari neki namet na vilajet i da neće valjati ako se prijave. Znači niko ne zna koliko stanica ima u Srbiji.
Isto tako se ne zna koliko ljudi u zemlji Srbiji se bavi medijima. Spominje se cifra od 20 hiljada medijskih zaposlenika i 12 hiljada novinara. Po našoj proceni ih je od 35 do 40 hiljada. Ako uzmemo Hrvatsku, koja ima 4,5 miliona stanovnika, i Srbiju koja je skoro dva puta veća, a vidimo da su pare tri puta manje, onda je jasno zbog čega su hrvatski mediji ono što jesu i zbog čega samo u Novom Sadu HTV ima više gledalaca nego TV NS. Tamo ljudi imaju pare i vode računa o kvalitetu. Posledica siromaštva ovde je pad kvaliteta i prolazi sve i svašta.
Novinari kao struka ne zarađuju puno. Ima par medijskih poslanika koji mogu da naprave pare. Snimatelj visoko-budžetskog reklamnog spota uzme 1000 eura na dan. Postoji par uredničkih imena koji imaju par hiljada eura mesečno. Ono što mi znamo je da je prosečna novinarska plata u Srbiji oko 20 hiljada dinara. Postoje dve grupe novinara u Srbiji. Naravno, ima ih više i možemo ih podeliti na prljave, dobre, zle, lepe, pametne, ali imam na umu nešto drugo. Imam na umu podelu po tome kako su uslovljeni. Ovi koji su stariji, koji su započeli karijeru pre devedesetih, ili su dobro zakoračili u te svoje karijere negde u ona vremena dok nisu postojali privatni mediji nego je sve bilo nešto kao društveno vlasništvo, nikada nisu o svom poslu razmišljali samo kao o poslu koji treba da im donese pare. Mislili smo da radimo nešto jako važno, da imamo neku veliku misiju. Sada nam strašno ide na živce kada vidimo da se minuti pucaju bez veze, kada vidimo da je neki tekst objavljen samo zbog toga da bi se nešto objavilo, kada se pojavljuju materijalne greške u tekstu. To su neke stvari koje malo nerviraju. Nije to nikakvo čistunstvo. Mi smo tu da radimo neki posao jer neko nas čita, neko nas gleda, neko nas sluša i hajde da uradimo to što se čestitije može.
Za klince je to drugačije. Za klince je to posao samo ako može da se uzme lova i nema onoga što je bilo pre desetak godina, da urednik uzme tekst, da ga čita, pa ga vraća milion puta saradniku dok ga ne nauči zanatu. Sada je to sve nekako tanko. Šta se dešava? Posao je malo plaćen. Posao ne uživa neki naročiti ugled, osim ako se ne radi o vedetama koje se pojavljuju pred kamerama.
Zašto se onda ljudi bave tim poslom? U zemlji Srbiji postoji u ovom trenutku najmanje 1000 mladih ljudi koji se spremaju da sutra jedu ovaj hleb. Gde će oni da rade? Procenjuje se da će osam hiljada ljudi, koji su sada novinari i koji sada primaju platu, izgubiti posao zbog privatizacije. Nije tu samo privatizacija. Tu je i medijska koncentracija. Mi sada imamo osam hiljada ljudi koji će da odu i hiljadu ljudi koji se spremaju da dođu. Na šta će sve to da ispadne, videćemo.
*****
VELJANOVSKI: Novinarstvo je u Srbiji, kao i sve drugo, u nekoj tranziciji. Nije stvar samo u tome da se promenio politički i ekonomski sistem, da se menja sistem obrazovanja, da se menja način života, da moramo da se prilagođavamo nekim novim vrednostima, pa i da stvaramo sistem vrednosti, nego i to da u svakoj pojedinačnoj profesiji moramo da nađemo neki novi ugao posmatranja stvari, pa i novi oslonac na kome možemo čvršće da stojimo nego ranije. Kada uporedim vremena kada sam ja počeo da radim u novinarstvu, a to je bilo sredinom sedamdesetih, i ovo danas, nekako ima osećaj da je pojam novinarske hrabrosti i slobode informisanja i izražavanja mišljenja nešto sasvim drugo. To se ne može istim rečima opisati.
Jesmo bili u jednom ideološkom miljeu, imali smo jednu uređivačku koncepciju, a danas imamo milion uređivačkih koncepcija. Tada je novinarska hrabrost bila iskočiti iz tog klišea koji je nametala jedna partijska, ideološka, matrica. To je onda značilo na neki način se sukobiti sa sistemom, ići uz vetar. Oni koji su imali hrabrosti da to urade, postali su poznati, ali se nekako njihova sudbina na različite načine završavala. Uglavnom nisu doživljavali neku veliku sankciju. Sećam se ljudi koji su u tom slučaju premeštani sa mesta na mesto. Nekada čak i na bolje pozicije nego na kojima su bili. I oni koji su talasali ovde, ponekada su bili upućivani na dopisnička mesta u inostranstvu, što je tada bila lepša pozicija nego raditi ovde.
Danas je sve sasvim drugačije. Danas ljudi koji osvajaju slobodu u novinarstvu to nekada čine profesionalnim i etičkim sredstvima, a vrlo često čine neprofesionalnim, neetičkim sredstvima. Danas je lako biti protiv režima. Tu smo slobodu uspeli da osvojimo. To je jedna sasvim druga priča. Kao da se tu novinarima izgubio nekakav oslonac o koji se oni oslanjaju da bi ili postali poznata imena, ili da bi postigli u novinarstvu nešto zapaženo, zanimljivo, interesantno, što privlači pažnju.
Ja sam prošao kroz mnoge faze, od svojih prvih novinarskih dana u Studiju B, kasnije i u Radio Beogradu i bio glavni urednik. Sećam se sa velikim zadovoljstvom tih dana kada sam bio glavni urednik na Prvom programu Radio Beograd. To je već bilo vreme krize 1989., 1990. 1991. godina. Avgusta 1991. godine su nas Miloševci posmenjivali i posle smo morali da odemo sa naših poslova. Mi smo tada, uveren sam da se to pamti, pokazali kako jedna medijska kuća, koja je apsolutno državna, kojom rukovodi vrh države, uspeva da se suprotstavi osnovnoj jednoumnoj liniji tog političkog vrha. Mi smo tada, uprkos stalnim kritikama, nagoveštajima da ćemo biti smenjeni i izbačeni sa posla, puštali u program prve izdanke opozicionih stranaka, ljude koji još i nisu bili opozicione stranke, nego su samo bili nekadašnji disidenti, nekadašnja alternativa.
Pokušavam danas mojim studentima novinarstva na Fakultetu političkih nauka da skeniram ceo taj period, da ih ne opterećujem previše detaljima jer oni su mladi i imaju novinarsku budućnost. Moja generacija uglavnom ima novinarsku prošlost, ako je i ima. Pokušavam da iz toga izvučem samo poente. Poenta bi za njihovo u budućnosti bavljenje novinarstvom trebala da bude da moraju da budu veoma obrazovani, da moraju mnogo da znaju, da njihova novinarska hrabrost treba da bude zasnovana, pre svega, na zaštiti i odbrani etičkih vrednosti, civilizacijskih vrednosti, demokratskih vrednosti i da moraju i sami da imaju neku vrstu senzibiliteta prema tome da kada osete neku nepravdu, u bilo kom smislu prema bilo kojoj društvenoj grupi ili pojedincu, da mora da proradi njihov nerv. Prilično sam zadovoljan time, mada i među tim mladim ljudima prepoznajem po nekada one koji će možda jednoga dana biti nastavljači onih struja i onih ideologija koje su nas dovele u ovo teško vreme, ali sa velikim zadovoljstvom moram da konstatujem da je takvih ipak manje. Nadam se da ćemo jednoga dana ipak imati bolje novinarstvo, da ćemo imati manje novinara, ali više dobrih novinara, da ćemo imati manje medija, ali više dobrih medija. Pokušavam da i sada, posle 30 godina rada u novinarstvu, na neki način tome doprinesem koliko mogu.
* * * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.