****
SVILANOVIĆ: Najviše me raduje i hrabri ogroman odziv građana Srbije na ovim izborima. Kada to poredim sa referendumom o Ustavu, koji je bio pre dva meseca i koji je prošao tako kako je prošao, uz sve sumnje da li je bilo 50 posto, ili ne, uz dva dana glasanja i ogromnu kampanju u svim elektronskim medijima, to je zaista podatak koji bi trebao svakoga da zaintrigira. Kako to da dva meseca kasnije, dve trećine ljudi koji žive u Srbiji i koji mogu da glasaju, odjednom žele da kažu šta misle? Mislim da je ovo bila jedna poštena kampanja. Mislim da su stranke ponudile dosta različitih programa. Bila je jedna lepeza dobrih ponuda, pa i Vuka Draškovića koji je rekao da treba ići u lustraciju, da treba otvoriti dosjee, da se vredi boriti za neke vrednosti. To sve me hrabri. Hrabri me i rezultat. Mislim da je rezultat ovih izbora pokazao ono što Srbija jeste. Možemo da budemo srećni, ili ne, manje ili više, ali mi i dalje imamo odnos 1:2 koji smo imali i 2000. godine. E, tu sada počinje onaj drugi deo priče.
Ono što eventualno izaziva zebnju je činjenica da se taj odnos 1:2 nije promenio, da ta podrška Socijalistima i Radikalima nije erodirala, nije manja nego što je bila, nego je ista. To može da se gleda kao i svaka druga čaša napunjena do pola - da li je polupuna ili poluprazna. Neko će reći, obzirom šta smo preživeli za ovih šest godina, uključujući i ubistvo Đinđića, uključujući strašno teške posledice tranzicije, bogaćenje ljudi kroz privatizaciju, osiromašenje onih koji ostaju bez posla, dobro je da nije i više onih koji su promenili svoje ideje. Neki drugi, pogotovo svi stranci, gledaju Srbiju kao problematičnu zemlju u kojoj posle svega i dalje postoji neka nacionalistička ili radikalno desničarska, ultranacionalistička opcija, koju oni nazivaju na sve ove načine, kao nešto što im je potpuno i dalje neshvatljivo. To je jedna trećina biračkog tela. Tu počinje zebnja.
Za mene su rezultati očekivani. Jedino iznenađenje su Socijalisti. Mislio sam da neće preći cenzus. Očekivao sam da će demokrati imati dva-tri poena više. Za DS sam mislio da će završiti na 25-26, a završili su na ispod 23. Koštunicu sam video sa 18, a završio je na ispod 17, ali to je i dalje minimalni promašaj. Stvarno ohrabrenje je LDP u Parlamentu, sa vrlo hrabrim idejama, sa vrlo otvorenom politikom bez ikakvih kompromisa.
Pred nama je dogovor o vladi. Bila je ogromna podrška građana koji su pokazali ogromno interesovanje time što su izašli na izbore i na taj način rekli da hoće da glasaju jer im je stalo do toga kako će izgledati ova zemlja za godinu, dve, tri ili četiri. Izgleda da su ljudi naučili da od njihovog glasa mnogo toga zavisi. To je ono što sada obavezuje i Tadića i Koštunicu i Dinkića i Čedu i sve druge koji su u Parlamentu. Ja od njih očekujem da se dogovore, da se formira vlada centra u kojoj će biti DS, DSS, G17 i manjine. Očekujem da Čeda bude nešto što se naziva demokratska opozicija, neko ko daje gas u Parlamentu, ko pritišće tu vladu i traži od nje da budu odlučniji i hrabriji i da ne odustaju od reformi. Radikali, šta god budu pričali, biće izvan te vlade i svaki sledeći put kada budu na izborima ostaće izvan vlade jer očigledno da nemaju nikakav koalicioni kapacitet dok god pričaju tu priču da su protiv Evrope, protiv NATO, protiv Amerike, protiv svih drugih. Koliko god da vole Rusiju, a volim je i ja, ne mogu politiku zasnivati samo na tome. Imam bojazan da to poverenje koje su građani dali ne bude iznevereno tako što neće biti dogovora u vladi. Ipak jesam optimista i verujem u ljude koji su u politici Srbije, kao što verujem u ovu zemlju. Mislim da će biti dogovora i da će ta vlada biti formirana.
Ono što je otvoreno pitanje je opis poslovnih zadataka Vojislava Koštunice, šta on potpisuje ispod svoga imena kroz nekoliko narednih nedjelja ili nekoliko meseci koliko budu trajali ovi razgovori. Da li je on predsednički kandidat, da li je premijer, da li je on samo predsednik stranke? O tome bi trebao da se postigne dogovor. Od tog dogovora zavisi da li će on biti premijer, ili će premijer biti neko iz DS-a, možda i Tadić ili Božidar Đelić. Očekujem neku vrstu odgovornosti koju će pokazati predsednik i premijer u mojoj zemlji. Mislim da će se dogovoriti.
Ne verujem u ideju manjinske vlade. Ta ideja mi se ne dopada. Mislim da su velika iskušenja pred nama. U 2007. godini će se već za neki mesec razgovarati najozbiljnije o statusu Kosova. To i jeste jedna teška odluka i to je nešto kroz šta moramo da prođemo. Voleo bih da onoga dana kada ceo svet sedne na sednicu Saveta bezbednosti i počne da razgovara o statusu Kosova, da tu sedi i naš novoizabrani ministar koji predstavlja novu Srbiju, kojoj su poverenje dali građani na ovim izborima. Očekujem novu vladu do polovine marta meseca, najkasnije.
Verujem da će biti dovoljno hrabrosti i kod Tadića i Koštunice i verujem da će Dinkić pratiti te dogovore da se vlada formira. Srbija je praktično dala glas takvoj vladi, ne nekoj drugoj. Kada dobro pročitate rezultate izbora, vidite da je to nešto što je za očekivati, da će političari u Srbiji biti u stanju da se dogovore. To bi me ohrabrilo. Tada bih bio vrlo srećan. Imam mali strah i da se ljudi o kojima sam govorio malo boje tog Kosova i da sve svoje kalkulacije prave imajući u vidu neke varijante sa izlaskom iz vlade, sa obaranjem vlade, sa pretrčavanjem iz jednog bloka u drugi. Nadam se da se to neće raditi i da će napraviti vladu koja će imati oko 140 poslanika u Parlamentu, potpuno stabilno i koja će uspeti da naredne tri ili četiri godine vodi ovu zemlju kroz iskušenja koja dolaze, ali koja nisu nepoznata. Mislim da svaki građanin ove zemlje tačno zna šta ovu vladu očekuje. Svi mi tačno znamo, kao i svi ti ljudi koji su glasali, šta ovu vladu čeka. Zato su i glasali tako kako su glasali, neki da se ne uhapsi Ratko Mladić, pa su zato glasali za Radikale i Socijaliste, svi drugi da se uhapsi, pa su zato glasali i za Koštunicu i za Tadića i za Čedu Jovanovića i Dinkića. Nadam se da će takav nekakav dogovor da bude napravljen. Nadam se, i činim koliko god mogu, da i drugi izvan Srbije shvate da je takva vrsta podrške potrebna. U ovom trenutku u narednih nekoliko nedelja lopta je u dvorištu političara u Srbiji koji treba da naprave vladu. Oni to mogu da urade i ne treba im dopustiti ni da pomisle na raspisivanje novih izbora jer dvije trećine ljudi je reklo šta ima da kaže i sada je na političarima da naprave dogovor.
Dogovor je u Srbiji moguć.
****
BRKIĆ: Plaši me rezultat izbora. Vidim jedan veliki napor, i domaćih analitičara i međunarodne zajednice, da nas ubede, i nas i sebe, kako je na izborima pobedila demokratska opcija. Pripadam onoj grupi ljudi, građana Srbije, koji misle da je pobedila Miloševićeva opcija, jedna retrogradna, potpuno konzervativna, populistička i nacionalistička politika.
Otkud ta razlika? To je suština priče kuda bi Srbija mogla da ide posle izbora. Suštinska razlika je u tome kako gledati na DSS i njenog lidera Vojislava Koštunicu. Ako svet pokušava da ga ugura u neko usko udelo koje su mu doneli, pa sada pokušavaju da ga uvuku, a ono kipi sa svih strana, da li je njegova politička opcija demokratska, proevropska opcija kojoj pripada ovaj demokratski blok u koji pokušavaju da ga strpaju, ili je on po jednoj populističkoj filozofiji, po mentalnom sklopu bliži radikalsko-socijalističko-nacionalističkoj opciji? Po mom ukusu, on je prirodni saveznik Radikala i Socijalista. Ne samo što u okviru svoje partije ima dva koaliciona partnera koji su takođe iznikli iz te vrste korenja, nego zato što se čovek tako ponaša, tako govori i njegova politička filozofija nema mnogo veze sa evropskim vrednostima, iako ga njegove apologete u medijima i među nezavisnim intelektualcima smeštaju, tobože, u demokratsku opciju. To su oni koji za Radikale kažu da su demokratska partija samo zato što su učestvovali u izradi Ustava. Kao da Hitlerova Nacional-socijalistička partija nije pravila nemački Ustav, pa vidimo koliko je bila demokratska. Od percepcije i shvatanja DSS-a i njenog lidera zavisi kakva će Srbija biti posle izbora, da li će pobediti taj demokratski blok, proevropski blok, ili će to biti povratak u mračnu i ružnu prošlost.
Mislim da nisam jedini koji se plaši varijante da bi možda vlast u Srbiji mogla da se povampiri i da se u proleće 2007. godine vrati vlast koju smo srušili u jesen 2000. godine, i to u slučaju da Koštunica, zajedno sa Radikalima i Socijalistima, skine masku i kaže - evo mi smo ta Srbija. Ne bi me čudilo da u slučaju nezadovoljstva Artisarijevim predlogom za Kosovo bude iskopana ta varijanta kao moguća politička opcija koja bi želela da vodi Srbiju u naredne dve-tri-četiri godine. Mislim da je to jedna potpuno pogubna opcija. U Srbiji od 1. januara 2007. godine fali potpuno jasna, transparentna i čista ideja prihvatanja evropskih vrednosti, evropskih pravila igre, evropskih vrednosnih sudova, evropske pameti i evropske političke filozofije. Ako Srbija sada ne dobije mogućnost da to prihvati, bojim se da za dugo posle toga neće imati šansu i priliku da se time bavi. Postoji jedan preovlađujući mentalitet u Srbiji. To je taj mentalitet koji je Koštunica, dok je bio na vlasti u ove tri godine, uspešno implementirao u srpsko društvo, a to je teza sabornosti kao generalnom principu političke volje u jednom društvu.
Evo male digresije: Slovenci su na prelazu iz 2006. u 2007. godinu imali fantastičan primer sabornosti. Dva miliona Slovenaca je stalo pod jednu kapu jer su se dogovorili da će biti zemlja koja će potpuno disciplinovano prihvatiti euro kao nacionalnu valutu. Niko nije iskočio. Ni jedna firma nije podigla cene. Inflacija se uopšte nije pojavila. Ceo svet je bio fasciniran činjenicom da su Slovenci, kao jedan disciplinovan narod, to prihvatili.
Srbija je često u prilici da se okuplja pod jednom kapom oko raznih društvenih tema, 365 dana u godini, a sve te teme su teme prošlosti. Inače princip sabornosti, kada se trenira godinu dana, nije zdrav za jedno društvo jer taj princip stvara jednu vrstu socijalističkog egalitarizma. Niko ne može da štrči. Takva društva su društva regresa. Društva progresa su ona u kojoj je politička filozofija i društvena ideja konkurencija. Ne konkurencija u smislu čovek je čoveku vuk, nego konkurencija ideja, konkurencija ljudi, konkurencija projekata, političkih partija. Kada imate jedno društvo u kome vrca od konkurencije ideja, to je društvo progresa. Kada stalno razmišljate o sabornosti, vi sve te dobre ideje, koje bi išle u konkurenciju, zatamnjujete i stvarate jedno društvo prosečnosti i društvo regresa. To je što se bojim da može da se dogodi Srbiji posle izbora.
Ohrabruje me spremnost međunarodne zajednice da pomogne Srbiji i da najzad razume šta se u Srbiji događa. Mislim da će biti mnogo kooperativniji i da će mnogo više nuditi šargarepu nego batinu.
****
LIHT: Zebnju u postizbornom periodu mi stvara to da će se proces stvaranja vlade previše odužiti. Već po treći put imamo izbore gde široki demokratski, prodemokratski i proevropski front partija dobijaju dve trećine glasova. Po meni, to je jedan jako dobar znak da se smiruje politička scena u Srbiji, da se stabilizuje i da samim tim obavezuje prodemokratske partije da u što kraćem roku formiraju vladu, ne samo zbog svega onoga što se iznosilo ovih dana. Slažem se sa mišljenjima da je jako mnogo toga sa čime će se Srbija nužno suočiti vrlo brzo, tako da je jako važno da što pre bude jedna stabilna većinska vlada koja će sa svim tim izazovima moći da se suoči, sa izazovima kao što je Kosovo, kao što je završetak saradnje sa Sudom u Hagu i kao što je, još uvek neizvestan, ishod bosanske tužbe. Mislim da je vrlo važno da se i ta stvar pominje. Ona se često, u poslednje vreme, zaboravlja, a to je još jedan od mogućih ogromnih izazova koji mogu da suoče građane Srbije sa vrlo neprijatnom činjenicom, neprijatnom situacijom. Ali ja bih rekla, pre svega zbog toga što je Srbija toliko zaostala na putu ka evropskim i evro-atlantskim integracijama, da je izuzetno važno da se vlada što pre osnuje.
Mi smo izgubili ovih par meseci jednog vrlo konkretnog i intenzivnog rada vlade jer se prvo pripremalo za referendum, pa onda je bio referendum o Ustavu, pa je bila dugačka izborna kampanja. Hteli, ne hteli, da priznaju političari, ogroman deo njihove energije je otišao na te kampanje, umesto da se koncentrišu na jedan vrlo intenzivan rad, upravo na svim ovim procesima o kojima sam govorila. Prema tome, moja je zebnja da se gubi previše vremena, a može se izgubiti i previše vremena u konstituisanju nove vlade.
Ohrabruje me nekoliko stvari. Ohrabruje me to što je politička scena Srbije sve stabilnija, imajući u vidu sve ono čemu je ovo društvo i ova država bilo izloženo. Mislim da je to jedna vrlo dobra činjenica. Došlo je do ozbiljnih strukturalnih reformi i unutar administracije, više nego što je to poznato javnosti. Još uvek ta reforma administracije i pravosuđa nije tamo gde bi smo želeli da bude, ali je jako važno da su ministarstva počela da pripremaju svoje strategije, da su počela da određuju sve jasnije svoje prioritete, da će sada, već drugu godinu, pripremiti planove rada sa jasno određenim prioritetima i da je došlo do ozbiljne saradnje između pojedinih ministarstava. To je daleko od onoga što bi smo želeli, ali očigledno je da se čak i tamo gde je bilo ogromnog zastoja, u toj institucionalnoj reformi države, nešto konkretno i događa.
Sve više se uviđa neophodnost intenzivnije saradnje između izvršne i zakonodavne vlasti. Previše je izvršna vlast bila dominantna u odnosu na zakonodavnu, pa i u odnosu na pravosudnu vlast. Čini mi se da sazreva svest sve više, i kod jednog broja političara, da je neophodno da se ojača i zakonodavna i izvršna vlast. Kao neko ko sarađuje vrlo mnogo sa parlamentarcima, jako mi je drago što ta svest kod njih sazreva, tako da mene ohrabruju svi ti procesi. Iskreno se nadam da ćemo u sledećem periodu imati jednu većinsku, stabilnu, demokratsku vladu koja će znati šta radi, koja će imati jasne prioritete i koja će imati jasnu strategiju, ali i viziju. Da li je dovoljno transparentan taj novi proces kome sada prisustvujemo? On obično u svetu i nije toliko transparentan. To je nešto čemu se ne radujem, ali to je činjenica.
Međutim, bilo bi važno da se prodemokratske partije definitivno dogovore. Svih dva miliona i 600 hiljada glasača, koji su glasali za te stranke, glasali su jer veruju u evropsku, demokratsku budućnost Srbije. Ako bilo ko od stranaka uđe u vrlo neprincipijelnu koaliciju sa onima za koje građani nisu glasali, sigurna sam da će te stranke platiti jako veliku cenu na sledećim izborima. Mene bi to manje brinulo, ali se bojim da će Srbija platiti veliku cenu, a to me već vrlo brine.
SVILANOVIĆ: Najviše me raduje i hrabri ogroman odziv građana Srbije na ovim izborima. Kada to poredim sa referendumom o Ustavu, koji je bio pre dva meseca i koji je prošao tako kako je prošao, uz sve sumnje da li je bilo 50 posto, ili ne, uz dva dana glasanja i ogromnu kampanju u svim elektronskim medijima, to je zaista podatak koji bi trebao svakoga da zaintrigira. Kako to da dva meseca kasnije, dve trećine ljudi koji žive u Srbiji i koji mogu da glasaju, odjednom žele da kažu šta misle? Mislim da je ovo bila jedna poštena kampanja. Mislim da su stranke ponudile dosta različitih programa. Bila je jedna lepeza dobrih ponuda, pa i Vuka Draškovića koji je rekao da treba ići u lustraciju, da treba otvoriti dosjee, da se vredi boriti za neke vrednosti. To sve me hrabri. Hrabri me i rezultat. Mislim da je rezultat ovih izbora pokazao ono što Srbija jeste. Možemo da budemo srećni, ili ne, manje ili više, ali mi i dalje imamo odnos 1:2 koji smo imali i 2000. godine. E, tu sada počinje onaj drugi deo priče.
Ono što eventualno izaziva zebnju je činjenica da se taj odnos 1:2 nije promenio, da ta podrška Socijalistima i Radikalima nije erodirala, nije manja nego što je bila, nego je ista. To može da se gleda kao i svaka druga čaša napunjena do pola - da li je polupuna ili poluprazna. Neko će reći, obzirom šta smo preživeli za ovih šest godina, uključujući i ubistvo Đinđića, uključujući strašno teške posledice tranzicije, bogaćenje ljudi kroz privatizaciju, osiromašenje onih koji ostaju bez posla, dobro je da nije i više onih koji su promenili svoje ideje. Neki drugi, pogotovo svi stranci, gledaju Srbiju kao problematičnu zemlju u kojoj posle svega i dalje postoji neka nacionalistička ili radikalno desničarska, ultranacionalistička opcija, koju oni nazivaju na sve ove načine, kao nešto što im je potpuno i dalje neshvatljivo. To je jedna trećina biračkog tela. Tu počinje zebnja.
Za mene su rezultati očekivani. Jedino iznenađenje su Socijalisti. Mislio sam da neće preći cenzus. Očekivao sam da će demokrati imati dva-tri poena više. Za DS sam mislio da će završiti na 25-26, a završili su na ispod 23. Koštunicu sam video sa 18, a završio je na ispod 17, ali to je i dalje minimalni promašaj. Stvarno ohrabrenje je LDP u Parlamentu, sa vrlo hrabrim idejama, sa vrlo otvorenom politikom bez ikakvih kompromisa.
Pred nama je dogovor o vladi. Bila je ogromna podrška građana koji su pokazali ogromno interesovanje time što su izašli na izbore i na taj način rekli da hoće da glasaju jer im je stalo do toga kako će izgledati ova zemlja za godinu, dve, tri ili četiri. Izgleda da su ljudi naučili da od njihovog glasa mnogo toga zavisi. To je ono što sada obavezuje i Tadića i Koštunicu i Dinkića i Čedu i sve druge koji su u Parlamentu. Ja od njih očekujem da se dogovore, da se formira vlada centra u kojoj će biti DS, DSS, G17 i manjine. Očekujem da Čeda bude nešto što se naziva demokratska opozicija, neko ko daje gas u Parlamentu, ko pritišće tu vladu i traži od nje da budu odlučniji i hrabriji i da ne odustaju od reformi. Radikali, šta god budu pričali, biće izvan te vlade i svaki sledeći put kada budu na izborima ostaće izvan vlade jer očigledno da nemaju nikakav koalicioni kapacitet dok god pričaju tu priču da su protiv Evrope, protiv NATO, protiv Amerike, protiv svih drugih. Koliko god da vole Rusiju, a volim je i ja, ne mogu politiku zasnivati samo na tome. Imam bojazan da to poverenje koje su građani dali ne bude iznevereno tako što neće biti dogovora u vladi. Ipak jesam optimista i verujem u ljude koji su u politici Srbije, kao što verujem u ovu zemlju. Mislim da će biti dogovora i da će ta vlada biti formirana.
Ono što je otvoreno pitanje je opis poslovnih zadataka Vojislava Koštunice, šta on potpisuje ispod svoga imena kroz nekoliko narednih nedjelja ili nekoliko meseci koliko budu trajali ovi razgovori. Da li je on predsednički kandidat, da li je premijer, da li je on samo predsednik stranke? O tome bi trebao da se postigne dogovor. Od tog dogovora zavisi da li će on biti premijer, ili će premijer biti neko iz DS-a, možda i Tadić ili Božidar Đelić. Očekujem neku vrstu odgovornosti koju će pokazati predsednik i premijer u mojoj zemlji. Mislim da će se dogovoriti.
Ne verujem u ideju manjinske vlade. Ta ideja mi se ne dopada. Mislim da su velika iskušenja pred nama. U 2007. godini će se već za neki mesec razgovarati najozbiljnije o statusu Kosova. To i jeste jedna teška odluka i to je nešto kroz šta moramo da prođemo. Voleo bih da onoga dana kada ceo svet sedne na sednicu Saveta bezbednosti i počne da razgovara o statusu Kosova, da tu sedi i naš novoizabrani ministar koji predstavlja novu Srbiju, kojoj su poverenje dali građani na ovim izborima. Očekujem novu vladu do polovine marta meseca, najkasnije.
Verujem da će biti dovoljno hrabrosti i kod Tadića i Koštunice i verujem da će Dinkić pratiti te dogovore da se vlada formira. Srbija je praktično dala glas takvoj vladi, ne nekoj drugoj. Kada dobro pročitate rezultate izbora, vidite da je to nešto što je za očekivati, da će političari u Srbiji biti u stanju da se dogovore. To bi me ohrabrilo. Tada bih bio vrlo srećan. Imam mali strah i da se ljudi o kojima sam govorio malo boje tog Kosova i da sve svoje kalkulacije prave imajući u vidu neke varijante sa izlaskom iz vlade, sa obaranjem vlade, sa pretrčavanjem iz jednog bloka u drugi. Nadam se da se to neće raditi i da će napraviti vladu koja će imati oko 140 poslanika u Parlamentu, potpuno stabilno i koja će uspeti da naredne tri ili četiri godine vodi ovu zemlju kroz iskušenja koja dolaze, ali koja nisu nepoznata. Mislim da svaki građanin ove zemlje tačno zna šta ovu vladu očekuje. Svi mi tačno znamo, kao i svi ti ljudi koji su glasali, šta ovu vladu čeka. Zato su i glasali tako kako su glasali, neki da se ne uhapsi Ratko Mladić, pa su zato glasali za Radikale i Socijaliste, svi drugi da se uhapsi, pa su zato glasali i za Koštunicu i za Tadića i za Čedu Jovanovića i Dinkića. Nadam se da će takav nekakav dogovor da bude napravljen. Nadam se, i činim koliko god mogu, da i drugi izvan Srbije shvate da je takva vrsta podrške potrebna. U ovom trenutku u narednih nekoliko nedelja lopta je u dvorištu političara u Srbiji koji treba da naprave vladu. Oni to mogu da urade i ne treba im dopustiti ni da pomisle na raspisivanje novih izbora jer dvije trećine ljudi je reklo šta ima da kaže i sada je na političarima da naprave dogovor.
Dogovor je u Srbiji moguć.
****
BRKIĆ: Plaši me rezultat izbora. Vidim jedan veliki napor, i domaćih analitičara i međunarodne zajednice, da nas ubede, i nas i sebe, kako je na izborima pobedila demokratska opcija. Pripadam onoj grupi ljudi, građana Srbije, koji misle da je pobedila Miloševićeva opcija, jedna retrogradna, potpuno konzervativna, populistička i nacionalistička politika.
Otkud ta razlika? To je suština priče kuda bi Srbija mogla da ide posle izbora. Suštinska razlika je u tome kako gledati na DSS i njenog lidera Vojislava Koštunicu. Ako svet pokušava da ga ugura u neko usko udelo koje su mu doneli, pa sada pokušavaju da ga uvuku, a ono kipi sa svih strana, da li je njegova politička opcija demokratska, proevropska opcija kojoj pripada ovaj demokratski blok u koji pokušavaju da ga strpaju, ili je on po jednoj populističkoj filozofiji, po mentalnom sklopu bliži radikalsko-socijalističko-nacionalističkoj opciji? Po mom ukusu, on je prirodni saveznik Radikala i Socijalista. Ne samo što u okviru svoje partije ima dva koaliciona partnera koji su takođe iznikli iz te vrste korenja, nego zato što se čovek tako ponaša, tako govori i njegova politička filozofija nema mnogo veze sa evropskim vrednostima, iako ga njegove apologete u medijima i među nezavisnim intelektualcima smeštaju, tobože, u demokratsku opciju. To su oni koji za Radikale kažu da su demokratska partija samo zato što su učestvovali u izradi Ustava. Kao da Hitlerova Nacional-socijalistička partija nije pravila nemački Ustav, pa vidimo koliko je bila demokratska. Od percepcije i shvatanja DSS-a i njenog lidera zavisi kakva će Srbija biti posle izbora, da li će pobediti taj demokratski blok, proevropski blok, ili će to biti povratak u mračnu i ružnu prošlost.
Mislim da nisam jedini koji se plaši varijante da bi možda vlast u Srbiji mogla da se povampiri i da se u proleće 2007. godine vrati vlast koju smo srušili u jesen 2000. godine, i to u slučaju da Koštunica, zajedno sa Radikalima i Socijalistima, skine masku i kaže - evo mi smo ta Srbija. Ne bi me čudilo da u slučaju nezadovoljstva Artisarijevim predlogom za Kosovo bude iskopana ta varijanta kao moguća politička opcija koja bi želela da vodi Srbiju u naredne dve-tri-četiri godine. Mislim da je to jedna potpuno pogubna opcija. U Srbiji od 1. januara 2007. godine fali potpuno jasna, transparentna i čista ideja prihvatanja evropskih vrednosti, evropskih pravila igre, evropskih vrednosnih sudova, evropske pameti i evropske političke filozofije. Ako Srbija sada ne dobije mogućnost da to prihvati, bojim se da za dugo posle toga neće imati šansu i priliku da se time bavi. Postoji jedan preovlađujući mentalitet u Srbiji. To je taj mentalitet koji je Koštunica, dok je bio na vlasti u ove tri godine, uspešno implementirao u srpsko društvo, a to je teza sabornosti kao generalnom principu političke volje u jednom društvu.
Evo male digresije: Slovenci su na prelazu iz 2006. u 2007. godinu imali fantastičan primer sabornosti. Dva miliona Slovenaca je stalo pod jednu kapu jer su se dogovorili da će biti zemlja koja će potpuno disciplinovano prihvatiti euro kao nacionalnu valutu. Niko nije iskočio. Ni jedna firma nije podigla cene. Inflacija se uopšte nije pojavila. Ceo svet je bio fasciniran činjenicom da su Slovenci, kao jedan disciplinovan narod, to prihvatili.
Srbija je često u prilici da se okuplja pod jednom kapom oko raznih društvenih tema, 365 dana u godini, a sve te teme su teme prošlosti. Inače princip sabornosti, kada se trenira godinu dana, nije zdrav za jedno društvo jer taj princip stvara jednu vrstu socijalističkog egalitarizma. Niko ne može da štrči. Takva društva su društva regresa. Društva progresa su ona u kojoj je politička filozofija i društvena ideja konkurencija. Ne konkurencija u smislu čovek je čoveku vuk, nego konkurencija ideja, konkurencija ljudi, konkurencija projekata, političkih partija. Kada imate jedno društvo u kome vrca od konkurencije ideja, to je društvo progresa. Kada stalno razmišljate o sabornosti, vi sve te dobre ideje, koje bi išle u konkurenciju, zatamnjujete i stvarate jedno društvo prosečnosti i društvo regresa. To je što se bojim da može da se dogodi Srbiji posle izbora.
Ohrabruje me spremnost međunarodne zajednice da pomogne Srbiji i da najzad razume šta se u Srbiji događa. Mislim da će biti mnogo kooperativniji i da će mnogo više nuditi šargarepu nego batinu.
****
LIHT: Zebnju u postizbornom periodu mi stvara to da će se proces stvaranja vlade previše odužiti. Već po treći put imamo izbore gde široki demokratski, prodemokratski i proevropski front partija dobijaju dve trećine glasova. Po meni, to je jedan jako dobar znak da se smiruje politička scena u Srbiji, da se stabilizuje i da samim tim obavezuje prodemokratske partije da u što kraćem roku formiraju vladu, ne samo zbog svega onoga što se iznosilo ovih dana. Slažem se sa mišljenjima da je jako mnogo toga sa čime će se Srbija nužno suočiti vrlo brzo, tako da je jako važno da što pre bude jedna stabilna većinska vlada koja će sa svim tim izazovima moći da se suoči, sa izazovima kao što je Kosovo, kao što je završetak saradnje sa Sudom u Hagu i kao što je, još uvek neizvestan, ishod bosanske tužbe. Mislim da je vrlo važno da se i ta stvar pominje. Ona se često, u poslednje vreme, zaboravlja, a to je još jedan od mogućih ogromnih izazova koji mogu da suoče građane Srbije sa vrlo neprijatnom činjenicom, neprijatnom situacijom. Ali ja bih rekla, pre svega zbog toga što je Srbija toliko zaostala na putu ka evropskim i evro-atlantskim integracijama, da je izuzetno važno da se vlada što pre osnuje.
Mi smo izgubili ovih par meseci jednog vrlo konkretnog i intenzivnog rada vlade jer se prvo pripremalo za referendum, pa onda je bio referendum o Ustavu, pa je bila dugačka izborna kampanja. Hteli, ne hteli, da priznaju političari, ogroman deo njihove energije je otišao na te kampanje, umesto da se koncentrišu na jedan vrlo intenzivan rad, upravo na svim ovim procesima o kojima sam govorila. Prema tome, moja je zebnja da se gubi previše vremena, a može se izgubiti i previše vremena u konstituisanju nove vlade.
Ohrabruje me nekoliko stvari. Ohrabruje me to što je politička scena Srbije sve stabilnija, imajući u vidu sve ono čemu je ovo društvo i ova država bilo izloženo. Mislim da je to jedna vrlo dobra činjenica. Došlo je do ozbiljnih strukturalnih reformi i unutar administracije, više nego što je to poznato javnosti. Još uvek ta reforma administracije i pravosuđa nije tamo gde bi smo želeli da bude, ali je jako važno da su ministarstva počela da pripremaju svoje strategije, da su počela da određuju sve jasnije svoje prioritete, da će sada, već drugu godinu, pripremiti planove rada sa jasno određenim prioritetima i da je došlo do ozbiljne saradnje između pojedinih ministarstava. To je daleko od onoga što bi smo želeli, ali očigledno je da se čak i tamo gde je bilo ogromnog zastoja, u toj institucionalnoj reformi države, nešto konkretno i događa.
Sve više se uviđa neophodnost intenzivnije saradnje između izvršne i zakonodavne vlasti. Previše je izvršna vlast bila dominantna u odnosu na zakonodavnu, pa i u odnosu na pravosudnu vlast. Čini mi se da sazreva svest sve više, i kod jednog broja političara, da je neophodno da se ojača i zakonodavna i izvršna vlast. Kao neko ko sarađuje vrlo mnogo sa parlamentarcima, jako mi je drago što ta svest kod njih sazreva, tako da mene ohrabruju svi ti procesi. Iskreno se nadam da ćemo u sledećem periodu imati jednu većinsku, stabilnu, demokratsku vladu koja će znati šta radi, koja će imati jasne prioritete i koja će imati jasnu strategiju, ali i viziju. Da li je dovoljno transparentan taj novi proces kome sada prisustvujemo? On obično u svetu i nije toliko transparentan. To je nešto čemu se ne radujem, ali to je činjenica.
Međutim, bilo bi važno da se prodemokratske partije definitivno dogovore. Svih dva miliona i 600 hiljada glasača, koji su glasali za te stranke, glasali su jer veruju u evropsku, demokratsku budućnost Srbije. Ako bilo ko od stranaka uđe u vrlo neprincipijelnu koaliciju sa onima za koje građani nisu glasali, sigurna sam da će te stranke platiti jako veliku cenu na sledećim izborima. Mene bi to manje brinulo, ali se bojim da će Srbija platiti veliku cenu, a to me već vrlo brine.