****
ČUPIĆ: Akteri koji će sutra podeliti vlast, može se reći da su već i poznati. Ono što je, po meni, loša situacija u ovoj predizbornoj kampanji jeste rast populizma. Taj populizam se ogleda preko obećanja. Daju se obećanja koja su opšta. To su opšte fraze u kojim se kaže - poboljšaćemo, zaposlićemo. Populizam u tim obećanjima dolazi do izražaja onoga momenta kada se sami lideri, ili oni koji učestvuju u predizbornoj kampanji, obraćaju posebnim grupacijama. To je tipičan populizam. Svakoj grupaciji se obraćate tako što obećate ono što je za njih nedostatak, ili ono što je njihova potreba i interes. Kada skupite ta obećanja i sagledate realnost, uvidite da to uopšte nije realno, čak se nešto i kontra obećava. Jednima obećavate socijalnu pravdu, a drugima obećavate mogućnost da se još više ekonomski bogate. To pripada nečemu što je već viđeno i pripada populizmu. To je vrlo opasno jer iza takvih obećanja nema ozbiljne realizacije, to su kalkulacije. Te partije se bore da uđu u Parlament, a onda će u Parlamentu, i sutra u koalicijama koje budu stvarale, naći alibi. Pravdaće se tako što će reći da su to obećavali, ali su sada ušli u jedan kompromis, u jednu koaliciju, gde to ne može da se ispuni. Oni koji će biti u opoziciji će reći da su oni dobili vlast, sve to bi izvršili. Pošto ih sve znamo i poznajemo, mislim da tu neće biti nekog velikog pomaka.
Ono što su bitne stvari za oporavak ove zemlje i za ubrzaniji razvoj, mislim da u nekom post izbornom periodu neće doći na red. Ono što nisam čuo, a što sam smatrao da je trebalo da se istakne, je namirenje pravde, o tome se ćuti. To je jedna tema koja je prećutana, koja je najbolnija i koja je jedno od obećanja koje je bilo najznačajnije. Preko tog namirenja pravde, mnogo toga bi ovde na političkoj sceni bilo jasno i drugačije bi tekao i razvoj Srbije.
Vladavina prava i donošenje sistemskih zakona! Ovde je doneto mnogo pojedinačnih zakona, ali koji, kada iza njih ne postoji sistem i kada jedan iz drugog ne proizlaze, ništa ne znače. Čak mogu da iskomplikuju pravnu situaciju tako da jedni zakoni druge suspenduju i omogućavaju razne pravne mahinacije, koje mogu da oduže sporove i učine razna čuda. Bitan je oporavak političkih institucija, pročišćavanje određenih institucija posebno vitalnih za funkcionisanje države, policije, tužilaštva, sudova, poreskih i carinskih organa, inspekcijskih službi. Neke od ovih organa trebalo bi čak raspustiti i obustaviti na jedan period njihov rad i na osnovu ozbiljnih kriterija i komisija, koje bi bile formirane po visokim stručnim kriterijima, trebale bi da se pročiste i da na taj način počnu da funkcionišu. Inače, u ovakvom stanju, to će se samo nastaviti agoniju tih institucija i tih ljudi i stvarati agoniju kod nas građana.
Razračun sa korupcijom i kriminalom! Korupcija i kriminal su i dalje prva i možda najbolnija tačka ove zemlje. Korupcija je postala način života. Ljudi ništa ne mogu da reše bez korupcije, od onih najelementarnijih potreba i najbitnijih, kao što je zdravlje i obrazovanje, gde je to najvidljivije. Korupciju mnogi građani ne mogu da vide, odvija se u okviru vlasti, gde su velika ovlašćenja. Što su veća ovlašćenja, to su veće mogućnosti za ogromnu korupciju, u smislu dobiti ogromnih i velikih privilegija, bogatstva i kontrole svega. Nisam ni jednu partiju čuo koja je rekla da u strategiji borbe protiv korupcije postoji kratkoročna strategija, srednjoročna, dugoročna, pa vremenski rokovi, pa ko će to da obavi, na koji način će to da obavi. To smo sve slušali i pre 2000. godine u programu koji je sačinila ekspertska grupa G17, koji je bio dosta dobar, dosta razrađen, ali ne i potpun. Za ovih šest godina ništa nije učinjeno, tako da ni sada ne vidim da će se tu mnogo toga učiniti.
Ipak će ovi izbori biti borba za vlast, parcijalna borba određenih ljudi i grupacija da se dokopaju vlasti i naravno svega što ide uz tu vlast - određenih privilegija, sticanje određenog bogatstva, ličnih i partijskih koristi. Čini mi se da ulazimo u tu fazu gde oni koji momentalno nisu u vlasti, a hoće da uđu u vlast, pripremaju cele ekipe, ko će šta zauzeti, koje mesto i ko će kako i na koji način iskoristiti to dok je na vlasti. Ali neke sistemske promene, koje bi značile razračune i mogućnost da ta vlast sutra postane kontrolisana, da ona služi i da je u službi građana, mislim da za sada neće nastati. Ni posle ovih izbora to ne očekujem.
Akteri koji će sutra podeliti vlast, može se reći da su već poznati. Ne može ni jedna partija posebno da osvoji 50 i više procenata, da bi formirala vladu, pa da je u onom što je obećala građani nekako pritisnu da izvrši. To će biti koalicije, pa čak i onih najradikalnijih u svojim zahtevima. Kada uđu u koaliciju, oni će se jednostavno pomiriti sa činjenicom da to što su obećali ne mogu da realizuju, a onda, kada ljudi koji se nađu na vlasti to ne mogu, krenu da rešavaju svoju situaciju. To će, naravno vremenom, pod pritiskom međunarodne zajednice i ulaskom u Evropu, biti razrešeno na jedan potpuno drugačiji način. Ovde ne postoje ozbiljne političke snage koje bi bile u stanju da se uhvate u koštac sa tim negativnim pojavama, sa tim što zaustavlja društvo, što ubija naše vreme, što nas vodi iz agoniju u agoniju, iz afere u aferu, u neka tako fasadna stanja, gde se samo fasada popravlja, a unutra je sve ostalo trulo.
****
ALIGRUDIĆ: Uočavam potrebu da pojedine političke stranke koje učestvuju u izbornoj kampanji pokušavaju da stvore atmosferu glasanja za dva tabora, kao da se Srbija deli između dve strane, jednih koji žele put u Evropu, koji žele demokraciju u Evropskoj uniji, i onih koji misle da to jesu neke vrednosti, ali da treba ići na neku drugu stranu. To su samo dva različita politička pogleda na neku realnost.
DSS, kao i ja, misli da je evropski put i put integracije u Evropsku uniju jedan od najbezbednijih, najsigurnijih i najbržih puteva za Srbiju, za oporavak, ali to ne znači, da ako se iz bilo kog razloga desi da to ne bude moguće, da to nije krivica ove države, ili krivica Srbija, nije krivica političara u Srbiji, nije tragedija i da to nije nešto zbog čega treba da patimo i da kažemo da smo propustili sve šanse ovog sveta. Postoje druge države u Evropi koje nisu članice Evropske unije, koje su, zahvaljujući svojim vrednostima i naporima uspele da dostignu nivo koji je vrlo zavidan. To nije urađeno preko noći. Taj pristup je decenijski.
Tako recimo mi u DSS-u pokušavamo da napravimo jednu priču u kojoj će se prepoznati da se Srbija ne može deliti na dobro i zlo. Uvek u bitci dobra i zla, bar kada je u pitanju demokratski politički sistem u kojem se partije smenjuju na vlasti, u jednom trenutku pobedi neko zlo. To nije dobra politička poruka. Mislimo da je dobra poruka ako se kaže da postoje različita politička gledišta na stvari. Svako će da izlaže svoj program, pa ćemo videti šta ćemo i kako ćemo. Ko zadovolji ono što stoji u programu, pobediće na izborima, a verujem da će to biti naša stranka. Neke stranke će tražiti ove elemente u predizbornoj kampanji drugih stranaka i pitaće se s kim hoćemo, s kim možemo, s kim ne možemo. To je podcenjivanje samih sebe. Ne mogu da shvatim političke stranke koje se time služe u političkoj kampanji i ispada kao da one ne postoje za sebe, nego postoje zaradi nečega drugog, ili radi nekog udruživanja u neku koaliciju koja može biti principijelno, po nekom shvatanju ista, a opet po nekom drugom političkom shvatanju to ne mora biti. Šta će stvarno biti na kraju, nije pitanje i nikakva skrivalica. Tu je jasna stvar. Mi smo to izložili. To je Evropska unija, to je zaštita integriteta zemlje, to je smanjenje nezaposlenosti, privredni rast i borba protiv organizovanog kriminala. To se sve stavi u jednu priču i onda se dalje o tome razgovara.
Interesantno je još nešto što mi se ne sviđa u kampanji. Oni koji su bili na vlasti i koji imaju priliku da govore o svojim uspesima i da trpe kritike za eventualne neuspehe, oni mogu, a to je i njihovo pravo, da iznesu priču u kampanji koja glasi - mi imamo premijera i mi imamo cilj. Koštunica je na čelu te liste. Mi u kampanji, kako to inače biva, prozivamo druge i koristimo se slabostima protivnika, ne bi li bili što ubedljiviji, a to je normalna stvar. Kažemo im kako nemaju ličnost. E, pošto oni nemaju ličnost, pre svega mislim na DS, oni zbace ličnost Božidara Đelića, koji zaista u ovom trenutku izgleda vrlo smešno. Kada to vidimo, to nam olakšava poziciju u jednoj kampanji. Meni je žao što ništa pametnije od ovoga ne mogu da kažem, ali pričam ono što osećam, a ko misli da nisam u pravu, ima pravo i tako da misli. Duboko verujem da sam u pravu za sve ovo što sam rekao.
Što se tiče onoga što može biti, gledajući samu kampanju, teško je predvideti neka velika iznenađenja. Uprkos sukobu između LDP-a i DS-a koji su od ranije, neka vrsta relativne bliskosti, koja se sada najavljuje u izjavama i jednih i drugih, može biti moguća jer očigledno ne mislimo svi na isti način, što nije ni loše, ali nije dobro što ne mislimo na isti način o nekim vrlo važnim društvenim vrednostima. Ako je za sistem UN bitan teritorijalni integritet zemlje, a Čedomir Jovanović poručuje da to više za njega nije bitno, čudi me da jedna druga, veća stranka, do sada opoziciona, koja je imala predsednika države, izjavljuje u toku kampanje da je LDP jedna od stranaka s kojom je moguće sarađivati posle izbora, ali ne znam po kom osnovu. Da li je moguće sarađivati po tom osnovu da se dogovore da Kosovo i Metohija nisu deo Srbije? U tom smislu, DSS ne verujem da će Srbiji ponuditi neka frapantna iznenađenja.
Za nas je vrlo bitno šta može da se uradi od sutra, pa na dalje. Bitno je vratiti se u prošlost. Nikada neću reći da to nije važno. To su bitne stvari. Ne možemo se praviti kao da ništa nije bilo unazad 12-13 godina, ali je svakako za nas jako bitno šta je ono što će se napraviti od prvog dana posle izbora, pa na dalje, kojim to putem Srbija ide. Ti dogovori su bitni jer su pragmatični i konkretni dogovori o onome šta nam valja činiti. Bilo bi iznenađujuće za DSS da prihvati koaliciju sa DS, ako DS traži ili insistira da u takvoj koaliciji bude neko ko zagovara otcepljenje dela teritorije Srbije, ili pak oni sami preuzmu takvu vrstu politike, a po dosadašnjim izjavama, sem onih koje Boris Tadić očigledno mora da da sa svoje pozicije, mi nismo ubeđeni da oni, kada je reč o tom segmentu politike, razmišljaju na isti način kao i mi. Videćemo šta će biti politička ponuda posle izbora i šta je ono što stranke jedni drugima posle izbora nude, kada je reč o koalicionoj saradnji.
****
SMAJLOVIĆ: Ono što je učinilo da se bolje osećam u vezi sa ovim izborima i što me nekako rasteretilo je činjenica da mi se čini da predizborna kampanja nije naročito prljava. Prljavim smatram podmetanje, lažne snimke, krupne, lažne optužbe protiv ljudi, izvlačenje na površinu prljavštine ili nekih spornih momenata iz privatnog života nekih kandidata. Ovde toga nije bilo. Tek se u poslednjih nekoliko dana rasplamsala debata oko ličnosti Božidara Đelića, ali kritike koje su upućene na njegov račun, nisu neke prljave optužbe. Mislim da je legitimno raspravljati o tome pod kakvim je okolnostima Božidar Đelić vratio 40 miliona eura Bogoljubu Kariću devet dana uoči izbora pre 3,5 godine, pogotovo što se DS vrlo principijelno zalaže za to da se ništa u državi ne rešava što je važno uoči izbora i da vlada koja nema pun legitimitet i pun mandat ne bi smela da ulazi čak ni u reševanje tako relativno nevažnih poslova, kao što je slanje ambasadora u druge zemlje.
Stvarno mi se čini da smo ipak postali jedno prilično normalno i donekle, u odnosu na ono što smo kreirali, relativno dosadno društvo. Kod nas i nema više velike mogućnosti izbora. Ne stojimo pred nekom raskrsnicom da li kapitalizam ili socijalizam, hoćemo li na Istok ili na Zapad, hoćemo li ratovati ili ne. Te dramatične odluke ne stoje pred nama. Svi su, manje-više, složni da žele u Evropsku uniju. Euro-atlantske integracije podrazumevaju određen broj koraka i poteza čiji se sadržaj unapred zna. Svi glavni igrači su pristali na te poteze i pristali su da tu sadržinu ispune, čak i kada je reč o ispunjavanju uslova oko Haškog tribunala. Imamo dve stranke koje su najjače - DS i DSS. I jedna i druga, barem po rečima, tvrde da to treba završiti, da će se to završiti i da treba ispuniti haške zahteve, pri čemu Boris Tadića smatra da bi njegova vlada uspela da stvori političku atmosferu koja je potrebna da bi se Ratko Mladić našao, uhapsio i priveo pravdi, dok vlada Vojislava Koštunice kaže da je važna politička atmosfera, ali za to što ona nije postignuta prebacuje krivicu delom i na Brisel. To su ipak sve nijanse. Ne kaže Boris Tadić da vlada Vojislava Koštunice zna gde je Mladić, a neće da ga uhapsi, a kada on dođe na vlast to će znati pa će ga uhapsiti. To su te razlike u gledanju na Hag, na pridruživanje Evropskoj uniji. Oni se tiču brzine kojom bi se neki potezi povlačili.
To se na neki način odnosi čak i na Srpsku radikalnu stranku. Srpska radikalna stranka, čini mi se, da je gotovo pomirena sa tim da ona svakako neće moći da dođe na vlast i ne ulazi ozbiljnije u debatu o tome da li se treba pridruživati Evropskoj uniji, ili ne, ali se sigurno ne izjašnjava negativno u odnosu na Evropu. Srpska radikalna stranka samo nastoji da istakne da ona ne bi Srbiju približavala Evropi po cenu nekih vrlo nečasnih ili nepatriotskih kompromisa. Tako i ta stranka pristaje na opšti pravac u društvu.
Zbog toga što ne postoje velike odluke pred nama, ili barem što ne postoji veliki broj stranaka koje predlažu radikalno drugačija rešanja, ni u organizaciji društva, ni u organizaciji državne, ni u odnosu prema svetu, se ne rade suštinske rasprave. Svi razmišljaju o tome sa kim će sutra morati da uskoče u krevet, u političkom smislu, u vladu, ili čak i u manjinsku vladu. Ali i za manjinsku vladu se mora imati vrlo dobrog partnera iz sene, kao što su DSS, SPO i G17 našli u SPS-u, koji je bio dobar koalicioni partner. Očigledno da svi tako razmišljaju, čak i stranke koje su se postavljale potpuno drugačije u odnosu na ostale u svemu.
Stranka Čedomira Jovanovića se nije slagala sa bilo čime što je bilo ko drugi na javnoj strani rekao. Čedomir Jovanović je objašnjavao da i oko Kosova vladajuća koalicija pravi gluposti, da je Kosovo izgubljeno, da je to gotovo, da se mu mora priznati nezavisnost i da je ono već nezavisno, da je to završena stvar. Čak i Čedomir Jovanović sada, u svojoj retorici, u artikulaciji, u viđenju budućnosti Kosova se trudi da, sa jedne strane, ne antagonizira one sa Zapada koji ga podržavaju upravo zbog toga što je on jedini bio javno spreman da se odrekne Kosova u ime Beograda. I on sada manje misli o onima koji ga podržavaju s polja, a misli na one koji ne bi hteli da glasaju za njega ovde. Pošto je siguran u svoje domeće birače, Čedomir Jovanović sada kao da više razmišlja o tome da li će možda ući u neku buduću, možda i manjinsku vladu sa DS. I DS i LDP, koji su bili strahovito konfrontirani u svemu, i gde je na nekom personalnom nivou, sa nekom skoro većom strašću postojala konfrontacija između ljudi iz DS-a i ljudi oko Čedomira Jovanovića, koji su nekada bili u DS-u ili deo DOS-a, sada se i tu pomalo brišu razlike. Čedomir Jovanović vodi računa o tome da čak ni oko Kosova ne kaže nešto što bi moglo da ugrozi njegovo buduće sedenje u vladi sa nekim ko je izašao čvrsto sa tim da neće nikada pristati staviti svoj potpis pod neko rešenje o nezavisnosti Kosova.
To je s jedne strane dobro. Za građane je to dobro jer se ne govore neke grube i odvratne stvari koje smo ranije bili navikli da kandidati i stranke govore jedni drugima, ali s druge strane to je građanima i javnosti uskratilo priliku da čuju šta zaista misle politički protivnici i politički, relativni, istomišljenici u nekim od najvažnijih pitanja u društvu, šta zaista misle, kakvo je stvarno stanje u društvu. Znači, nismo čuli po čemu se razlikuju DS i DSS oko velikih sistema koje treba prodati, kakva treba da bude uloga države u tim sistemima. Mislim da je bilo pomankanja iskrenosti kod opozicionih političara u ocenama toga kakvo je zaista stanje sada i šta bi oni učinili kada bi došli na vlast, upravo zato da se ne bi unapred prokockala, ili nečim pokvarila, šansa da se jednog dana ponovo sedi u vladi zajedno, ili barem da se ovisi o podršci nekog tihog partnera koji će omogućiti da neka manjinska vlada profunkcioniše. To ima po stomak građana neke dobre strane, ali sa druge strane, ta politička bliskost, ta spremnost da se ide u krevet sa svakim, onemogućava stvarnu debatu i uskraćuje informacije građanima. Ovako su političari nekako sačuvali i pazili jedni drugima leđa, sačuvali neki zajednički kvantum u odnosu na građane.
* * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
ČUPIĆ: Akteri koji će sutra podeliti vlast, može se reći da su već i poznati. Ono što je, po meni, loša situacija u ovoj predizbornoj kampanji jeste rast populizma. Taj populizam se ogleda preko obećanja. Daju se obećanja koja su opšta. To su opšte fraze u kojim se kaže - poboljšaćemo, zaposlićemo. Populizam u tim obećanjima dolazi do izražaja onoga momenta kada se sami lideri, ili oni koji učestvuju u predizbornoj kampanji, obraćaju posebnim grupacijama. To je tipičan populizam. Svakoj grupaciji se obraćate tako što obećate ono što je za njih nedostatak, ili ono što je njihova potreba i interes. Kada skupite ta obećanja i sagledate realnost, uvidite da to uopšte nije realno, čak se nešto i kontra obećava. Jednima obećavate socijalnu pravdu, a drugima obećavate mogućnost da se još više ekonomski bogate. To pripada nečemu što je već viđeno i pripada populizmu. To je vrlo opasno jer iza takvih obećanja nema ozbiljne realizacije, to su kalkulacije. Te partije se bore da uđu u Parlament, a onda će u Parlamentu, i sutra u koalicijama koje budu stvarale, naći alibi. Pravdaće se tako što će reći da su to obećavali, ali su sada ušli u jedan kompromis, u jednu koaliciju, gde to ne može da se ispuni. Oni koji će biti u opoziciji će reći da su oni dobili vlast, sve to bi izvršili. Pošto ih sve znamo i poznajemo, mislim da tu neće biti nekog velikog pomaka.
Ono što su bitne stvari za oporavak ove zemlje i za ubrzaniji razvoj, mislim da u nekom post izbornom periodu neće doći na red. Ono što nisam čuo, a što sam smatrao da je trebalo da se istakne, je namirenje pravde, o tome se ćuti. To je jedna tema koja je prećutana, koja je najbolnija i koja je jedno od obećanja koje je bilo najznačajnije. Preko tog namirenja pravde, mnogo toga bi ovde na političkoj sceni bilo jasno i drugačije bi tekao i razvoj Srbije.
Vladavina prava i donošenje sistemskih zakona! Ovde je doneto mnogo pojedinačnih zakona, ali koji, kada iza njih ne postoji sistem i kada jedan iz drugog ne proizlaze, ništa ne znače. Čak mogu da iskomplikuju pravnu situaciju tako da jedni zakoni druge suspenduju i omogućavaju razne pravne mahinacije, koje mogu da oduže sporove i učine razna čuda. Bitan je oporavak političkih institucija, pročišćavanje određenih institucija posebno vitalnih za funkcionisanje države, policije, tužilaštva, sudova, poreskih i carinskih organa, inspekcijskih službi. Neke od ovih organa trebalo bi čak raspustiti i obustaviti na jedan period njihov rad i na osnovu ozbiljnih kriterija i komisija, koje bi bile formirane po visokim stručnim kriterijima, trebale bi da se pročiste i da na taj način počnu da funkcionišu. Inače, u ovakvom stanju, to će se samo nastaviti agoniju tih institucija i tih ljudi i stvarati agoniju kod nas građana.
Razračun sa korupcijom i kriminalom! Korupcija i kriminal su i dalje prva i možda najbolnija tačka ove zemlje. Korupcija je postala način života. Ljudi ništa ne mogu da reše bez korupcije, od onih najelementarnijih potreba i najbitnijih, kao što je zdravlje i obrazovanje, gde je to najvidljivije. Korupciju mnogi građani ne mogu da vide, odvija se u okviru vlasti, gde su velika ovlašćenja. Što su veća ovlašćenja, to su veće mogućnosti za ogromnu korupciju, u smislu dobiti ogromnih i velikih privilegija, bogatstva i kontrole svega. Nisam ni jednu partiju čuo koja je rekla da u strategiji borbe protiv korupcije postoji kratkoročna strategija, srednjoročna, dugoročna, pa vremenski rokovi, pa ko će to da obavi, na koji način će to da obavi. To smo sve slušali i pre 2000. godine u programu koji je sačinila ekspertska grupa G17, koji je bio dosta dobar, dosta razrađen, ali ne i potpun. Za ovih šest godina ništa nije učinjeno, tako da ni sada ne vidim da će se tu mnogo toga učiniti.
Ipak će ovi izbori biti borba za vlast, parcijalna borba određenih ljudi i grupacija da se dokopaju vlasti i naravno svega što ide uz tu vlast - određenih privilegija, sticanje određenog bogatstva, ličnih i partijskih koristi. Čini mi se da ulazimo u tu fazu gde oni koji momentalno nisu u vlasti, a hoće da uđu u vlast, pripremaju cele ekipe, ko će šta zauzeti, koje mesto i ko će kako i na koji način iskoristiti to dok je na vlasti. Ali neke sistemske promene, koje bi značile razračune i mogućnost da ta vlast sutra postane kontrolisana, da ona služi i da je u službi građana, mislim da za sada neće nastati. Ni posle ovih izbora to ne očekujem.
Akteri koji će sutra podeliti vlast, može se reći da su već poznati. Ne može ni jedna partija posebno da osvoji 50 i više procenata, da bi formirala vladu, pa da je u onom što je obećala građani nekako pritisnu da izvrši. To će biti koalicije, pa čak i onih najradikalnijih u svojim zahtevima. Kada uđu u koaliciju, oni će se jednostavno pomiriti sa činjenicom da to što su obećali ne mogu da realizuju, a onda, kada ljudi koji se nađu na vlasti to ne mogu, krenu da rešavaju svoju situaciju. To će, naravno vremenom, pod pritiskom međunarodne zajednice i ulaskom u Evropu, biti razrešeno na jedan potpuno drugačiji način. Ovde ne postoje ozbiljne političke snage koje bi bile u stanju da se uhvate u koštac sa tim negativnim pojavama, sa tim što zaustavlja društvo, što ubija naše vreme, što nas vodi iz agoniju u agoniju, iz afere u aferu, u neka tako fasadna stanja, gde se samo fasada popravlja, a unutra je sve ostalo trulo.
****
ALIGRUDIĆ: Uočavam potrebu da pojedine političke stranke koje učestvuju u izbornoj kampanji pokušavaju da stvore atmosferu glasanja za dva tabora, kao da se Srbija deli između dve strane, jednih koji žele put u Evropu, koji žele demokraciju u Evropskoj uniji, i onih koji misle da to jesu neke vrednosti, ali da treba ići na neku drugu stranu. To su samo dva različita politička pogleda na neku realnost.
DSS, kao i ja, misli da je evropski put i put integracije u Evropsku uniju jedan od najbezbednijih, najsigurnijih i najbržih puteva za Srbiju, za oporavak, ali to ne znači, da ako se iz bilo kog razloga desi da to ne bude moguće, da to nije krivica ove države, ili krivica Srbija, nije krivica političara u Srbiji, nije tragedija i da to nije nešto zbog čega treba da patimo i da kažemo da smo propustili sve šanse ovog sveta. Postoje druge države u Evropi koje nisu članice Evropske unije, koje su, zahvaljujući svojim vrednostima i naporima uspele da dostignu nivo koji je vrlo zavidan. To nije urađeno preko noći. Taj pristup je decenijski.
Tako recimo mi u DSS-u pokušavamo da napravimo jednu priču u kojoj će se prepoznati da se Srbija ne može deliti na dobro i zlo. Uvek u bitci dobra i zla, bar kada je u pitanju demokratski politički sistem u kojem se partije smenjuju na vlasti, u jednom trenutku pobedi neko zlo. To nije dobra politička poruka. Mislimo da je dobra poruka ako se kaže da postoje različita politička gledišta na stvari. Svako će da izlaže svoj program, pa ćemo videti šta ćemo i kako ćemo. Ko zadovolji ono što stoji u programu, pobediće na izborima, a verujem da će to biti naša stranka. Neke stranke će tražiti ove elemente u predizbornoj kampanji drugih stranaka i pitaće se s kim hoćemo, s kim možemo, s kim ne možemo. To je podcenjivanje samih sebe. Ne mogu da shvatim političke stranke koje se time služe u političkoj kampanji i ispada kao da one ne postoje za sebe, nego postoje zaradi nečega drugog, ili radi nekog udruživanja u neku koaliciju koja može biti principijelno, po nekom shvatanju ista, a opet po nekom drugom političkom shvatanju to ne mora biti. Šta će stvarno biti na kraju, nije pitanje i nikakva skrivalica. Tu je jasna stvar. Mi smo to izložili. To je Evropska unija, to je zaštita integriteta zemlje, to je smanjenje nezaposlenosti, privredni rast i borba protiv organizovanog kriminala. To se sve stavi u jednu priču i onda se dalje o tome razgovara.
Interesantno je još nešto što mi se ne sviđa u kampanji. Oni koji su bili na vlasti i koji imaju priliku da govore o svojim uspesima i da trpe kritike za eventualne neuspehe, oni mogu, a to je i njihovo pravo, da iznesu priču u kampanji koja glasi - mi imamo premijera i mi imamo cilj. Koštunica je na čelu te liste. Mi u kampanji, kako to inače biva, prozivamo druge i koristimo se slabostima protivnika, ne bi li bili što ubedljiviji, a to je normalna stvar. Kažemo im kako nemaju ličnost. E, pošto oni nemaju ličnost, pre svega mislim na DS, oni zbace ličnost Božidara Đelića, koji zaista u ovom trenutku izgleda vrlo smešno. Kada to vidimo, to nam olakšava poziciju u jednoj kampanji. Meni je žao što ništa pametnije od ovoga ne mogu da kažem, ali pričam ono što osećam, a ko misli da nisam u pravu, ima pravo i tako da misli. Duboko verujem da sam u pravu za sve ovo što sam rekao.
Što se tiče onoga što može biti, gledajući samu kampanju, teško je predvideti neka velika iznenađenja. Uprkos sukobu između LDP-a i DS-a koji su od ranije, neka vrsta relativne bliskosti, koja se sada najavljuje u izjavama i jednih i drugih, može biti moguća jer očigledno ne mislimo svi na isti način, što nije ni loše, ali nije dobro što ne mislimo na isti način o nekim vrlo važnim društvenim vrednostima. Ako je za sistem UN bitan teritorijalni integritet zemlje, a Čedomir Jovanović poručuje da to više za njega nije bitno, čudi me da jedna druga, veća stranka, do sada opoziciona, koja je imala predsednika države, izjavljuje u toku kampanje da je LDP jedna od stranaka s kojom je moguće sarađivati posle izbora, ali ne znam po kom osnovu. Da li je moguće sarađivati po tom osnovu da se dogovore da Kosovo i Metohija nisu deo Srbije? U tom smislu, DSS ne verujem da će Srbiji ponuditi neka frapantna iznenađenja.
Za nas je vrlo bitno šta može da se uradi od sutra, pa na dalje. Bitno je vratiti se u prošlost. Nikada neću reći da to nije važno. To su bitne stvari. Ne možemo se praviti kao da ništa nije bilo unazad 12-13 godina, ali je svakako za nas jako bitno šta je ono što će se napraviti od prvog dana posle izbora, pa na dalje, kojim to putem Srbija ide. Ti dogovori su bitni jer su pragmatični i konkretni dogovori o onome šta nam valja činiti. Bilo bi iznenađujuće za DSS da prihvati koaliciju sa DS, ako DS traži ili insistira da u takvoj koaliciji bude neko ko zagovara otcepljenje dela teritorije Srbije, ili pak oni sami preuzmu takvu vrstu politike, a po dosadašnjim izjavama, sem onih koje Boris Tadić očigledno mora da da sa svoje pozicije, mi nismo ubeđeni da oni, kada je reč o tom segmentu politike, razmišljaju na isti način kao i mi. Videćemo šta će biti politička ponuda posle izbora i šta je ono što stranke jedni drugima posle izbora nude, kada je reč o koalicionoj saradnji.
****
SMAJLOVIĆ: Ono što je učinilo da se bolje osećam u vezi sa ovim izborima i što me nekako rasteretilo je činjenica da mi se čini da predizborna kampanja nije naročito prljava. Prljavim smatram podmetanje, lažne snimke, krupne, lažne optužbe protiv ljudi, izvlačenje na površinu prljavštine ili nekih spornih momenata iz privatnog života nekih kandidata. Ovde toga nije bilo. Tek se u poslednjih nekoliko dana rasplamsala debata oko ličnosti Božidara Đelića, ali kritike koje su upućene na njegov račun, nisu neke prljave optužbe. Mislim da je legitimno raspravljati o tome pod kakvim je okolnostima Božidar Đelić vratio 40 miliona eura Bogoljubu Kariću devet dana uoči izbora pre 3,5 godine, pogotovo što se DS vrlo principijelno zalaže za to da se ništa u državi ne rešava što je važno uoči izbora i da vlada koja nema pun legitimitet i pun mandat ne bi smela da ulazi čak ni u reševanje tako relativno nevažnih poslova, kao što je slanje ambasadora u druge zemlje.
Stvarno mi se čini da smo ipak postali jedno prilično normalno i donekle, u odnosu na ono što smo kreirali, relativno dosadno društvo. Kod nas i nema više velike mogućnosti izbora. Ne stojimo pred nekom raskrsnicom da li kapitalizam ili socijalizam, hoćemo li na Istok ili na Zapad, hoćemo li ratovati ili ne. Te dramatične odluke ne stoje pred nama. Svi su, manje-više, složni da žele u Evropsku uniju. Euro-atlantske integracije podrazumevaju određen broj koraka i poteza čiji se sadržaj unapred zna. Svi glavni igrači su pristali na te poteze i pristali su da tu sadržinu ispune, čak i kada je reč o ispunjavanju uslova oko Haškog tribunala. Imamo dve stranke koje su najjače - DS i DSS. I jedna i druga, barem po rečima, tvrde da to treba završiti, da će se to završiti i da treba ispuniti haške zahteve, pri čemu Boris Tadića smatra da bi njegova vlada uspela da stvori političku atmosferu koja je potrebna da bi se Ratko Mladić našao, uhapsio i priveo pravdi, dok vlada Vojislava Koštunice kaže da je važna politička atmosfera, ali za to što ona nije postignuta prebacuje krivicu delom i na Brisel. To su ipak sve nijanse. Ne kaže Boris Tadić da vlada Vojislava Koštunice zna gde je Mladić, a neće da ga uhapsi, a kada on dođe na vlast to će znati pa će ga uhapsiti. To su te razlike u gledanju na Hag, na pridruživanje Evropskoj uniji. Oni se tiču brzine kojom bi se neki potezi povlačili.
To se na neki način odnosi čak i na Srpsku radikalnu stranku. Srpska radikalna stranka, čini mi se, da je gotovo pomirena sa tim da ona svakako neće moći da dođe na vlast i ne ulazi ozbiljnije u debatu o tome da li se treba pridruživati Evropskoj uniji, ili ne, ali se sigurno ne izjašnjava negativno u odnosu na Evropu. Srpska radikalna stranka samo nastoji da istakne da ona ne bi Srbiju približavala Evropi po cenu nekih vrlo nečasnih ili nepatriotskih kompromisa. Tako i ta stranka pristaje na opšti pravac u društvu.
Zbog toga što ne postoje velike odluke pred nama, ili barem što ne postoji veliki broj stranaka koje predlažu radikalno drugačija rešanja, ni u organizaciji društva, ni u organizaciji državne, ni u odnosu prema svetu, se ne rade suštinske rasprave. Svi razmišljaju o tome sa kim će sutra morati da uskoče u krevet, u političkom smislu, u vladu, ili čak i u manjinsku vladu. Ali i za manjinsku vladu se mora imati vrlo dobrog partnera iz sene, kao što su DSS, SPO i G17 našli u SPS-u, koji je bio dobar koalicioni partner. Očigledno da svi tako razmišljaju, čak i stranke koje su se postavljale potpuno drugačije u odnosu na ostale u svemu.
Stranka Čedomira Jovanovića se nije slagala sa bilo čime što je bilo ko drugi na javnoj strani rekao. Čedomir Jovanović je objašnjavao da i oko Kosova vladajuća koalicija pravi gluposti, da je Kosovo izgubljeno, da je to gotovo, da se mu mora priznati nezavisnost i da je ono već nezavisno, da je to završena stvar. Čak i Čedomir Jovanović sada, u svojoj retorici, u artikulaciji, u viđenju budućnosti Kosova se trudi da, sa jedne strane, ne antagonizira one sa Zapada koji ga podržavaju upravo zbog toga što je on jedini bio javno spreman da se odrekne Kosova u ime Beograda. I on sada manje misli o onima koji ga podržavaju s polja, a misli na one koji ne bi hteli da glasaju za njega ovde. Pošto je siguran u svoje domeće birače, Čedomir Jovanović sada kao da više razmišlja o tome da li će možda ući u neku buduću, možda i manjinsku vladu sa DS. I DS i LDP, koji su bili strahovito konfrontirani u svemu, i gde je na nekom personalnom nivou, sa nekom skoro većom strašću postojala konfrontacija između ljudi iz DS-a i ljudi oko Čedomira Jovanovića, koji su nekada bili u DS-u ili deo DOS-a, sada se i tu pomalo brišu razlike. Čedomir Jovanović vodi računa o tome da čak ni oko Kosova ne kaže nešto što bi moglo da ugrozi njegovo buduće sedenje u vladi sa nekim ko je izašao čvrsto sa tim da neće nikada pristati staviti svoj potpis pod neko rešenje o nezavisnosti Kosova.
To je s jedne strane dobro. Za građane je to dobro jer se ne govore neke grube i odvratne stvari koje smo ranije bili navikli da kandidati i stranke govore jedni drugima, ali s druge strane to je građanima i javnosti uskratilo priliku da čuju šta zaista misle politički protivnici i politički, relativni, istomišljenici u nekim od najvažnijih pitanja u društvu, šta zaista misle, kakvo je stvarno stanje u društvu. Znači, nismo čuli po čemu se razlikuju DS i DSS oko velikih sistema koje treba prodati, kakva treba da bude uloga države u tim sistemima. Mislim da je bilo pomankanja iskrenosti kod opozicionih političara u ocenama toga kakvo je zaista stanje sada i šta bi oni učinili kada bi došli na vlast, upravo zato da se ne bi unapred prokockala, ili nečim pokvarila, šansa da se jednog dana ponovo sedi u vladi zajedno, ili barem da se ovisi o podršci nekog tihog partnera koji će omogućiti da neka manjinska vlada profunkcioniše. To ima po stomak građana neke dobre strane, ali sa druge strane, ta politička bliskost, ta spremnost da se ide u krevet sa svakim, onemogućava stvarnu debatu i uskraćuje informacije građanima. Ovako su političari nekako sačuvali i pazili jedni drugima leđa, sačuvali neki zajednički kvantum u odnosu na građane.
* * * *
Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.
To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.