ĐELIĆ: Kada će nam biti bolje? Da to pitanje nije tako važno ne bih ni napisao pomenutu knjigu. Naravno da u Srbiji nije dobro. Nije dobro zato što u mnogo čemu još nije spremna da prihvati razloge zbog čega joj nije dobro. Ona je izgubila 20. vek zato što je u njemu uvučena u tri avanture, u tri bezvezna projekta. Prvi je, mada je tu bilo i dosta toga pozitivnog, Jugoslavija, drugi je komunizam, a treći nacionalizam. Vreme je da Srbija izađe iz tog triptiha koji je obeležio 20. vek. Dok ne izađe iz te problematike i tih ideologija neće moći da ide dalje. Žalosno je da vidimo da je i danas veliki broj ljudi i dalje vezan za te teme i nikako da pređe u dvadeset i prvi, to jest novi srpski vek. Danas imamo situaciju kada se, po svemu sudeći, pokušava ubrzati suđenje ubicama Zorana Đinđića, možda i zbog toga da bi se izbeglo dublje pitanje njihovih nalogodavaca ili inspiratora. Tužno je što danas u Srbiji imamo reformatorski populizam koji pokušava, kao što je nekada pre deset godina radio Milošević, da prodajom nekih naših najbolji preduzeća, u ovom slučaju ponovo Telekomunikacija, uveliko kupuje glasove i nudi svetlu budućnost koja za sada postoji samo na papiru. Trebalo bi da jačamo svest kod građana da i oni moraju da preuzmu dobar deo odgovornosti za svoju budućnost. Država je, naravno, tu da garantuje da raslojavanje u društvu neće previše ojačati i da treba uraditi određene transfere, ali isto tako građani moraju sami sebi obezbediti ono što im je nužno, njima, njihovim porodicama i njihovim preduzećima. U Srbiji danas nije dobro i zbog toga što nikako da se dogovore kakav će biti njen odnos sa svima onima koji su u njenom okruženju. Da jednom do kraja stvarno kažemo da prihvatamo teritorijalnu celinu Bosne i Hercegovine. Naravno da gradimo specijalne veze sa Republikom Srpskom, kao što je predviđeno Dejtonskim sporazumom, ali da tim povodom nemamo i neke zadnje namere. Isto tako oko Kosova, postoji veliki konsenzus oko toga da treba uraditi sve što je moguće da Kosovo ostane deo Srbije. Jedan manji deo u Srbiji to kritikuje i kaže da trebamo dobrovoljno da se odreknemo dela teritorije, što, naravno, nije niti moguće, niti poželjno. Ali istovremeno se čuje da ne treba ništa da se menja i da Beograd ponovo treba da uspostavi kontrolu nad onim što se dešava u pokrajini, što, naravno, imajući u vidu dva miliona stanovnika koji misle potpuno drugačije, nije realno. Isto tako Srbija, ako gledamo ekonomiju, pokušava da kaže da će u ovom momentu država, kroz neki nacionalni investicioni plan, rešiti sve probleme lokalnih zajednica i mnogih preduzeća, što naravno nije moguće. Time ponovo uvlačimo naše javne finansije u deficite i guramo našu monetu – dinar – da neprirodno raste prema evru, i to u momentu kada nam je nužno da imamo konkurentnu privredu. Naravno, moneta nije sve, ali zašto bi bili jedina zemlja u Evropi koja ove godine revalvira svoju monetu prema evru. To ne radi ni Švedska, to ne rade ni Sjedinjene Američke Države, naravno da to ne rade ni Kina, niti Velika Britanija. Ako mnogo moćniji od nas to ne rade, zašto bi mi to radili? A radimo, zato što ponovo tovimo državu i ponovo ona zauzima preveliko mesto u našem društvu. U Srbiji nije dobro zato što imamo i dalje veliku kontrolu od strane ekonomskih centara moći nad onim što se dešava u medijima. Vidimo šta se dešavalo i oko „Politike“ i oko „Večernjih novosti“ i oko mnogih drugih glasila. Pokušava se ponovo uspostaviti kontrola u RTS-u. Nema mesta ni za jednog predstavnika opozicije, a kamoli nacionalnih manjina. To oruđe se pokušava ponovo upotrebiti, kao nekada, u službi samo jednog dela političkog establišmenta. Napokon, mislim da u Srbiji ne ide dobro i zbog toga što oni koji joj žele najbolje, čini mi se, pokušavaju da se bore kao da je ponovo 5. oktobar, uz jednu formu negativizma i nihilizma. Moja poruka njima je: naravno, trebamo da se borimo da naše društvo beskompromisno krene u obračun sa onim mračnim kutkom koji postoji. I dalje je nereformisana tajna služba, i dalje u vojsci i sličnim strukturama imamo one koji se klanjaju generalnu Mladiću, i dalje u domenu sporta imamo huliganstvo uključujući do sada nikada viđenu pojavu Ku-kluks-klana u Čačku na tribinama jednog fudbalskog kluba. Mnogo toga još treba da se reformiše, ali istovremeno ne treba misliti da je sad sve moralno kristalno jasno kao kad je trebalo srušiti Slobodana Miloševića i njegovu korumpiranu državu. Ovoga puta ponekad moramo, ma koliko to izgledalo čudno, na prvi pogled za neke i nemoralno, napraviti veliki dogovor da prođe taj ustav. Ma koliko bio neperfektan, ma koliko bio plod kompromisa, on ipak omogućava, prevashodno i paradoksalno, mnogo lakše menjanje samog novog teksta koji je tek usvojen, a da ne govorimo o tome da je, ipak, obezbedio nove izbore. I samim tim nije trebalo apelovati na bojkot tog ustava. Ne treba uvek ići na sve ili ništa. U knjizi koju sam sad objavio – ne bih da je hvalim, niti da je reklamiram – predlažem ništa manje od novog državnog programa koji spaja tradiciju i ono što je nužnost 21. veka. Da od ona četiri srpska ocila „samo sloga Srbina spašava“ dođemo do nova četiri državna načela, nova četiri s: sloboda, jer je bez nje sve bez ikakvog smisla i ne treba nam novi vožd; stvaralaštvo, ekonomija znanja koja povezuje kulturu, nauku i obrazovanje sa privredom; snaga, ne neka negativna i agresivna, već ona koja dolazi iz konkurentne privrede koja puno izvozi, gradi dobru infrastrukturu, zdravstvo i poštuje prirodu; i naravno solidarnost, s onima kojima je potrebna pomoć, ali isto tako i s decom koja još nisu rođena jer je naš natalitet suviše slab, i novi koncepti kao što je uslovljena solidarnost s onima kojima je potrebna pomoć, ali koji isto tako dugu zauzvrat da rade na sebi, i najvažnija solidarnost, o kojoj je toliko malo bilo reči u poslednjih dvadeset godina, a to je solidarnost prema najtalentovanijima i pitanje pozitivne, a ne negativne selekcije, da napokon prestane moždano krvarenje naše zemlje.
SRBLJANOVIĆ: „Kada će nam biti bolje“, mislim da je to tema za jedan opširan elaborat i za mnogo knjiga poput knjige Božidara Đelića. Ali ono što je najvažnije, mislim da će nama biti bolje onog trenutka kada se uspostavi jedan opšti konsenzus oko toga da li svi želimo da nam bude bolje. To zvuči banalno i zvuči kao jedan sofizam, ali je to zapravo ključna stvar. Kad bi svi u Srbiji seli pod jednu šljivu i porazgovarali o tome da li svi mi zaista i stvarno želimo najpre za početak da nam bude bolje, mislim da bi tu bilo mnogo velike muke i velike rasprave, zbog toga što jednostavno svi nemamo postavljene iste ili barem slične kriterijume na temu „šta znači da nam bude bolje?“. Razgovarala sam malo s ovim Francuzima ovde u svojoj okolini, i govoreći na temu korupcije ili na temu kriminala i tako dalje, ono što je najosnovnije kod nas, a što stranci ne mogu da shvate, to je da naši ljudi vole kriminalce, da naši ljudi zapravo cene lopove, da naši ljudi smatraju da onaj ko je dovoljno sposoban da ukrade a da ga ne uhvate, da se izvuče, ustvari duplo više vredan od bilo kog poštenog čoveka. Pokušala sam da im prevedem one čuvene stihove dugogodišnjeg pomoćnika ministra za kulturu i informisanje Bore Đorđevića o tome kako se kralo dok je bio Tito, ali da se i nama dalo. To ljudi koji žive neki normalan život u nekim normalnim državama, ne mogu da shvate, da krasti nije apriori stvar koja je za osudu, a zatim i sve druge vrste kriminalnih radnji. To je ono što nama kvari sreću u startu. A zatim, od te tačke pa nadalje, potrebno je tek krenuti u uspostavljanje nekog minimalnog konsenzusa. Ja mislim da će nama biti bolje onda kada svi pružimo ruku jedni drugima i kažemo dve osnovne stvari koje blokiraju bilo kakav boljitak, a to su nacionalizam i korupcija. To su dva zla jednako opasna za ovu državu i za sve države u regionu, i nije dovoljno fokusirati se samo na jednu od njih. Mogu da kažem da u ovom trenutku na političkoj sceni, čak i deklarativno, vidim političke grupacije koje se suočavaju ili s jednom ili s drugom grupom problema. Nema nijedne političke grupacije ili koalicije, barem evo na predstojećim izborima, koja ima jednako jasno i istom žestinom postavljen program prema oba problema. Za mene je vidljivije i gnusnije i veća me sramota da kažem da dolazim iz zemlje u kojoj i dalje ne postoji čak ni minimum konsenzusa oko toga da zločinci treba da idu u zatvor i da im bude suđeno, da onaj koji je kriv za smrt dece, žena i drugih civila nije nikakav heroj i ne samo da ne zaslužuje penziju, već zaslužuje da hitno bude uhapšen. Meni je to zaista neprijatno. Jednostavno spustiš glavu kad ne znaš šta da kažeš kako je moguće kakav smo mi to svet. Ali s druge strane moram da kažem da me jednako uzbuđuje ogromna količina korupcije i uopšte ta mogućnost da naša zemlja sklizne u onu neku južnoameričku priču u kojoj će se čitava ekonomija srušiti na jednoj džinovskoj korupciji. Pogotovo mislim da će nam biti bolje onog trenutka kada shvatimo da ljudi koji pokreću afere i ne razrešuju ih, pogotovo te finansijske afere, to rade samo iz ličnih političkih interesa. Ovom prilikom mislim isključivo na Mlađana Dinkića i malenu kliku oko njega. Mislim da je to jedan od ljudi koji je najodgovorniji za to da se ta vrsta privrednog kriminala na neki način i promoviše. To je čovek koji je pokrenuo, kao neka vrsta lažnog Robina Huda, mnogo afera tokom svog mandata, iako to nije bilo u opisu radnog mesta ministra finansija, a gotovo nijedna od tih afera nije rešena. Štaviše, mi to po ovoj plaćeničkoj žutoj štampi pratimo kao neku špansku tele-novelu – ko se gde sakrio i ko je sve izbegao da dođe pred lice pravde. Setite se afere „Kofer“, setimo se te stečajne mafije, to je sve bilo najavljivano u medijima u onim trenutcima kada je to Dinkiću pre svega, a zatim i vladi kojoj je pripadao, bilo potrebno, a dalje se s tim ništa više nije dešavalo, ništa se tu nije razrešavalo. Čak do te mere da je jedan od glavnih nosioca afere kofer zapravo novoizabrani predsednik Socijalističke partije Srbije, koalicionog partnera istog tog Mlađena Dinkića. Tako da mislim da će svima nama biti bolje onog momenta kad shvatimo koja je odgovornost ljudi na javnoj funkciji, koja je odgovornost glasača i kad shvatimo da ne biramo vlast nego da biramo državne službenike koji su u našoj vlasti i da mi njima treba da diktiramo šta oni treba da rade i da smo mi ti koji treba da se pitamo i da odlučujemo o svemu, a ne oni da rade ono što oni smatraju da treba, ne bi li nas ponovo zajašila neka nova garnitura sa nekim svojim uskim interesima. Ali, kažem i uporno ponavljam, nama će biti bolje onog momenta kad se građani Srbije svi zajedno dogovore da hoće da im bude bolje. Imam utisak da ogromna količina građana naše zemlje na neki čudan način uživa i profitira od te opšte krize. Čak i oni koje intelektualci ninovskog tipa vole da nazivaju „drugom Srbijom“ nalaze neko zadovoljstvo u tom ponavljanju „nikad gore“, „nikad gore“, „nikad gore“. Bilo je i gore, ali može da bude i mnogo bolje, ali prethodno moramo da se dogovorimo da hoćemo da nam bude bolje. Mislim da je prevashodno obaveza svakog građanina da razmisli o tome da li je naše društvo na dobrom putu i da li ga je sramota da taj i takav svet ostavi svojoj deci, da li nas je sramota da za nekih tridesetak godina u nekim knjigama iz istorije piše da je ovo bilo ovako i da smo mi ovakav svet ostavili deci koja dolaze iza nas. Ja mislim da generaciju naših očeva nije bilo briga i nije ih bilo sramota da nam ostave i dugove i probleme koji su tinjali i načete ratove koji su samo zataškani. Njih nije bila sramota da nam to ostave i zbog toga je generacija njihove dece pobijena, masakrirana, raseljena ili živi tako što pije dva piva, puši jeftinu domaću travu, čeka neku kombinaciju i ljuti se na ceo svet. E pa pošto njih nije bilo sramota, zbog toga je moja čitava generacija potpuno izgubljena. Zbog toga se svi mi dozivamo međusobno telefonima sa internacionalnim kodovima. Zbog toga je mene sramota kad se vratim kući i da, za početak, vidim samo to u kojem su stanju zubi ljudi moje generacije. Ma koliko to god glupo zvuči, čak u nekom slučaju i preterano, mislim da se zemlja može voleti samo ako otvoriš četvere oči i vrlo jasno kažeš – ljudi, ovo ne valja, ovo ne valja, ovo mora da se popravi. Samo tako se može napred. Mislim da je potrebno da se dogovorimo oko toga da li nas je sramota da nam deca ovo naslede za dvadeset ili trideset godina.
STOJANOVIĆ: Danas mogu biti gnevna na mentalitetske osobine građana zemlje u kojoj živim iz istih razloga iz kojih verujem da može biti bolje. Znači, popravivši takve osobine, nama može biti bolje. To je neka moja, da kažem, građanska teorija. Naime, smatram da ovde postoji, što bi rekla Biljana, nedostatak konsenzusa oko toga šta su moralne i etničke kategorije ovoga društva. Nedostatak takvih kriterijuma dolazi iz jedne arogancije izazvane strahom, nedovoljnim posedovanjem ambicije, što je opšta moralna karakteristika Srbije, a mislim da motor pokretač takve arogancije i nedostatka ambicije jesu strahovi usled nepostojanja stubova društva, odnosno strah običnog građanina da nema ko da ga zaštiti ako dođe u neku situaciju da je u opasnosti ili želi da dokaže da je u pravu. Kad kažem „građani“, mislim na sve građane, i one u politici i na one koji su glasači za svoje političke predstavnike. Dakle, živimo u jednom društvu koje se, naravno, popravilo u odnosu na ono kakvo je bilo prije deset ili petnaest godina, ali koje i dalje pati od nedostatka građanske hrabrosti i građanske solidarnosti. Od onih najbazičnijih primera, počevši od svesti o tome da građani sami moraju da sređuju svoje zgrade, što je danas nezamislivo. Videla sam nedavno u daljini da je ženu napao čopor pasa lutalica, a mladić i devojka zagrljeni prolaze i gledaju taj prizor ne uradivši ništa. Kad vas lopov napadne u gradskom prevozu, niko od preostalih građana neće reagovati. Ako vas nesavesni vozač udari na ulici, niko neće priteći da vam pomogne. Građanska hrabrost takođe ne postoji u smislu iznošenja onog što nas stvarno muči i traženja svojih prava. Hrabrost počinje onog trenutka kad ste dovoljno obrazovani i svesni da prava možete od nekog da tražite, ali isto tako dovoljno svesni da možete imati i odgovornost. Morate imati odgovornost da biste imali i prava. U tom smislu sami građani ne koriste odgovornost i snagu javne reči, što je nekakav osnovni princip građanskog društva. Mislim da odgovornost javne reči nemaju ni zvaničnici, ni ljudi koji se pojavljuju u medijima, pa ni većina novinara u srpskim ili srbijanskim medijima. A građani opet, pogotovo neke masovne struke, tipa lekari ili inženjeri, takođe nemaju svesti o snazi javne reči, da javna reč danas u Srbiji može imati veću težinu od korumpiranog i lošeg srpskog sudstva ili, ako hoćete, korumpiranih i kriminalizovanih advokata i tako dalje. Dakle, sve te stvari o kojima pričam sežu duboko u mentalitetske osobine, ali i neke osobine koje su stečene s godinama, u režimima u kojima smo bili. Zahvaljujući nekakvom problematičnom obrazovanju mi prosto ne proizvodimo građanske slojeve, ne cene se osobine koje bi trebale da se cene i menjaju se kriterijumi. Vraćam se na taj strah, u strahu smo nekad miševi, a nekad se od straha i okoristimo. Tako da današnja politička scena u Srbiji, pogotovo pred ove izbore, po meni, ne obećava mnogo. Ja nemam dilemu da ću glasati za neku od demokratskih partija ili demokratskih snaga, ali imam dilemu zašto mnogi moji prijatelji neće da izađu da glasaju. Dakle, svi idealizujemo politiku, tražimo neke ljude koji nam se dopadaju, a ne slušamo koje su ideje i šta je ponuda. Mi nismo u situaciji da ne glasamo. To je nekorišćenje građanskih prava, a kamoli da je to građanska hrabrost ili nekakva solidarnost. Ja u ovom trenutku zaista imam dilemu za koga ću da glasam, ali sam prosto videla nekoliko partija, neke ljude koji su izneli neke predloge kako da nam bude bolje, pa čak u njih ugradili i mentalitetske osobine o kojima govorim, koje ne samo da nas drže u mestu, nego nas vuku nazad. Ja, dakle, imam ambiciju da ostanem da živim u Srbiji, ali isto tako imam ambiciju da svom detetu odmalena razbijam osobine kao što su arogancija i odsustvo ambicije. Mislim da svako mora pojedinačno biti ambiciozan za svoj sopstveni život u svojoj sopstvenoj zemlji i da samim tim ima i zahteve, i to visoke, od pojedinaca i institucija s kojima živi. Mora pre svega komunicirati sa ljudima oko sebe, pre svega sa svojom porodicom. Znate koliko smo reformi prošli, a u školama se još uvek nije uvelo kritičko mišljenje. Naša deca završne osnovnu školu, a ne znaju da govore. Dakle, od porodice, škole, posla i, konačno, pred svake izbore, sa političkom svešću, mi moramo razgovarati, mi moramo razvijati građansko društvo i građansku svest sebi samima. Očigledno je niko neće izvesti. A najstrašnije je – ovo što sam rekla – da nedostatak kategorija oko moralnih i etičkih normi ovoga društva određuje isključivo i samo Srpska pravoslavna crkva. Naša inteligencija i nekakva tehnologija civilizacije prevazilazi okvir onoga što danas kao moralne i etičke norme ta crkva stavlja pred nas, pogotovo ako pričamo o istoj organizaciji koja, što bi rekao Čeda Jovanović, nije lustrirana. Kakvi su građani, kakav je stepen građanske hrabrosti, solidarnosti i odgovornosti kod građana, takav je, nažalost, stepen i kod političara koji nas predstavljaju. Ali mislim da se pričom o tome te stvari moraju menjati.
SRBLJANOVIĆ: „Kada će nam biti bolje“, mislim da je to tema za jedan opširan elaborat i za mnogo knjiga poput knjige Božidara Đelića. Ali ono što je najvažnije, mislim da će nama biti bolje onog trenutka kada se uspostavi jedan opšti konsenzus oko toga da li svi želimo da nam bude bolje. To zvuči banalno i zvuči kao jedan sofizam, ali je to zapravo ključna stvar. Kad bi svi u Srbiji seli pod jednu šljivu i porazgovarali o tome da li svi mi zaista i stvarno želimo najpre za početak da nam bude bolje, mislim da bi tu bilo mnogo velike muke i velike rasprave, zbog toga što jednostavno svi nemamo postavljene iste ili barem slične kriterijume na temu „šta znači da nam bude bolje?“. Razgovarala sam malo s ovim Francuzima ovde u svojoj okolini, i govoreći na temu korupcije ili na temu kriminala i tako dalje, ono što je najosnovnije kod nas, a što stranci ne mogu da shvate, to je da naši ljudi vole kriminalce, da naši ljudi zapravo cene lopove, da naši ljudi smatraju da onaj ko je dovoljno sposoban da ukrade a da ga ne uhvate, da se izvuče, ustvari duplo više vredan od bilo kog poštenog čoveka. Pokušala sam da im prevedem one čuvene stihove dugogodišnjeg pomoćnika ministra za kulturu i informisanje Bore Đorđevića o tome kako se kralo dok je bio Tito, ali da se i nama dalo. To ljudi koji žive neki normalan život u nekim normalnim državama, ne mogu da shvate, da krasti nije apriori stvar koja je za osudu, a zatim i sve druge vrste kriminalnih radnji. To je ono što nama kvari sreću u startu. A zatim, od te tačke pa nadalje, potrebno je tek krenuti u uspostavljanje nekog minimalnog konsenzusa. Ja mislim da će nama biti bolje onda kada svi pružimo ruku jedni drugima i kažemo dve osnovne stvari koje blokiraju bilo kakav boljitak, a to su nacionalizam i korupcija. To su dva zla jednako opasna za ovu državu i za sve države u regionu, i nije dovoljno fokusirati se samo na jednu od njih. Mogu da kažem da u ovom trenutku na političkoj sceni, čak i deklarativno, vidim političke grupacije koje se suočavaju ili s jednom ili s drugom grupom problema. Nema nijedne političke grupacije ili koalicije, barem evo na predstojećim izborima, koja ima jednako jasno i istom žestinom postavljen program prema oba problema. Za mene je vidljivije i gnusnije i veća me sramota da kažem da dolazim iz zemlje u kojoj i dalje ne postoji čak ni minimum konsenzusa oko toga da zločinci treba da idu u zatvor i da im bude suđeno, da onaj koji je kriv za smrt dece, žena i drugih civila nije nikakav heroj i ne samo da ne zaslužuje penziju, već zaslužuje da hitno bude uhapšen. Meni je to zaista neprijatno. Jednostavno spustiš glavu kad ne znaš šta da kažeš kako je moguće kakav smo mi to svet. Ali s druge strane moram da kažem da me jednako uzbuđuje ogromna količina korupcije i uopšte ta mogućnost da naša zemlja sklizne u onu neku južnoameričku priču u kojoj će se čitava ekonomija srušiti na jednoj džinovskoj korupciji. Pogotovo mislim da će nam biti bolje onog trenutka kada shvatimo da ljudi koji pokreću afere i ne razrešuju ih, pogotovo te finansijske afere, to rade samo iz ličnih političkih interesa. Ovom prilikom mislim isključivo na Mlađana Dinkića i malenu kliku oko njega. Mislim da je to jedan od ljudi koji je najodgovorniji za to da se ta vrsta privrednog kriminala na neki način i promoviše. To je čovek koji je pokrenuo, kao neka vrsta lažnog Robina Huda, mnogo afera tokom svog mandata, iako to nije bilo u opisu radnog mesta ministra finansija, a gotovo nijedna od tih afera nije rešena. Štaviše, mi to po ovoj plaćeničkoj žutoj štampi pratimo kao neku špansku tele-novelu – ko se gde sakrio i ko je sve izbegao da dođe pred lice pravde. Setite se afere „Kofer“, setimo se te stečajne mafije, to je sve bilo najavljivano u medijima u onim trenutcima kada je to Dinkiću pre svega, a zatim i vladi kojoj je pripadao, bilo potrebno, a dalje se s tim ništa više nije dešavalo, ništa se tu nije razrešavalo. Čak do te mere da je jedan od glavnih nosioca afere kofer zapravo novoizabrani predsednik Socijalističke partije Srbije, koalicionog partnera istog tog Mlađena Dinkića. Tako da mislim da će svima nama biti bolje onog momenta kad shvatimo koja je odgovornost ljudi na javnoj funkciji, koja je odgovornost glasača i kad shvatimo da ne biramo vlast nego da biramo državne službenike koji su u našoj vlasti i da mi njima treba da diktiramo šta oni treba da rade i da smo mi ti koji treba da se pitamo i da odlučujemo o svemu, a ne oni da rade ono što oni smatraju da treba, ne bi li nas ponovo zajašila neka nova garnitura sa nekim svojim uskim interesima. Ali, kažem i uporno ponavljam, nama će biti bolje onog momenta kad se građani Srbije svi zajedno dogovore da hoće da im bude bolje. Imam utisak da ogromna količina građana naše zemlje na neki čudan način uživa i profitira od te opšte krize. Čak i oni koje intelektualci ninovskog tipa vole da nazivaju „drugom Srbijom“ nalaze neko zadovoljstvo u tom ponavljanju „nikad gore“, „nikad gore“, „nikad gore“. Bilo je i gore, ali može da bude i mnogo bolje, ali prethodno moramo da se dogovorimo da hoćemo da nam bude bolje. Mislim da je prevashodno obaveza svakog građanina da razmisli o tome da li je naše društvo na dobrom putu i da li ga je sramota da taj i takav svet ostavi svojoj deci, da li nas je sramota da za nekih tridesetak godina u nekim knjigama iz istorije piše da je ovo bilo ovako i da smo mi ovakav svet ostavili deci koja dolaze iza nas. Ja mislim da generaciju naših očeva nije bilo briga i nije ih bilo sramota da nam ostave i dugove i probleme koji su tinjali i načete ratove koji su samo zataškani. Njih nije bila sramota da nam to ostave i zbog toga je generacija njihove dece pobijena, masakrirana, raseljena ili živi tako što pije dva piva, puši jeftinu domaću travu, čeka neku kombinaciju i ljuti se na ceo svet. E pa pošto njih nije bilo sramota, zbog toga je moja čitava generacija potpuno izgubljena. Zbog toga se svi mi dozivamo međusobno telefonima sa internacionalnim kodovima. Zbog toga je mene sramota kad se vratim kući i da, za početak, vidim samo to u kojem su stanju zubi ljudi moje generacije. Ma koliko to god glupo zvuči, čak u nekom slučaju i preterano, mislim da se zemlja može voleti samo ako otvoriš četvere oči i vrlo jasno kažeš – ljudi, ovo ne valja, ovo ne valja, ovo mora da se popravi. Samo tako se može napred. Mislim da je potrebno da se dogovorimo oko toga da li nas je sramota da nam deca ovo naslede za dvadeset ili trideset godina.
STOJANOVIĆ: Danas mogu biti gnevna na mentalitetske osobine građana zemlje u kojoj živim iz istih razloga iz kojih verujem da može biti bolje. Znači, popravivši takve osobine, nama može biti bolje. To je neka moja, da kažem, građanska teorija. Naime, smatram da ovde postoji, što bi rekla Biljana, nedostatak konsenzusa oko toga šta su moralne i etničke kategorije ovoga društva. Nedostatak takvih kriterijuma dolazi iz jedne arogancije izazvane strahom, nedovoljnim posedovanjem ambicije, što je opšta moralna karakteristika Srbije, a mislim da motor pokretač takve arogancije i nedostatka ambicije jesu strahovi usled nepostojanja stubova društva, odnosno strah običnog građanina da nema ko da ga zaštiti ako dođe u neku situaciju da je u opasnosti ili želi da dokaže da je u pravu. Kad kažem „građani“, mislim na sve građane, i one u politici i na one koji su glasači za svoje političke predstavnike. Dakle, živimo u jednom društvu koje se, naravno, popravilo u odnosu na ono kakvo je bilo prije deset ili petnaest godina, ali koje i dalje pati od nedostatka građanske hrabrosti i građanske solidarnosti. Od onih najbazičnijih primera, počevši od svesti o tome da građani sami moraju da sređuju svoje zgrade, što je danas nezamislivo. Videla sam nedavno u daljini da je ženu napao čopor pasa lutalica, a mladić i devojka zagrljeni prolaze i gledaju taj prizor ne uradivši ništa. Kad vas lopov napadne u gradskom prevozu, niko od preostalih građana neće reagovati. Ako vas nesavesni vozač udari na ulici, niko neće priteći da vam pomogne. Građanska hrabrost takođe ne postoji u smislu iznošenja onog što nas stvarno muči i traženja svojih prava. Hrabrost počinje onog trenutka kad ste dovoljno obrazovani i svesni da prava možete od nekog da tražite, ali isto tako dovoljno svesni da možete imati i odgovornost. Morate imati odgovornost da biste imali i prava. U tom smislu sami građani ne koriste odgovornost i snagu javne reči, što je nekakav osnovni princip građanskog društva. Mislim da odgovornost javne reči nemaju ni zvaničnici, ni ljudi koji se pojavljuju u medijima, pa ni većina novinara u srpskim ili srbijanskim medijima. A građani opet, pogotovo neke masovne struke, tipa lekari ili inženjeri, takođe nemaju svesti o snazi javne reči, da javna reč danas u Srbiji može imati veću težinu od korumpiranog i lošeg srpskog sudstva ili, ako hoćete, korumpiranih i kriminalizovanih advokata i tako dalje. Dakle, sve te stvari o kojima pričam sežu duboko u mentalitetske osobine, ali i neke osobine koje su stečene s godinama, u režimima u kojima smo bili. Zahvaljujući nekakvom problematičnom obrazovanju mi prosto ne proizvodimo građanske slojeve, ne cene se osobine koje bi trebale da se cene i menjaju se kriterijumi. Vraćam se na taj strah, u strahu smo nekad miševi, a nekad se od straha i okoristimo. Tako da današnja politička scena u Srbiji, pogotovo pred ove izbore, po meni, ne obećava mnogo. Ja nemam dilemu da ću glasati za neku od demokratskih partija ili demokratskih snaga, ali imam dilemu zašto mnogi moji prijatelji neće da izađu da glasaju. Dakle, svi idealizujemo politiku, tražimo neke ljude koji nam se dopadaju, a ne slušamo koje su ideje i šta je ponuda. Mi nismo u situaciji da ne glasamo. To je nekorišćenje građanskih prava, a kamoli da je to građanska hrabrost ili nekakva solidarnost. Ja u ovom trenutku zaista imam dilemu za koga ću da glasam, ali sam prosto videla nekoliko partija, neke ljude koji su izneli neke predloge kako da nam bude bolje, pa čak u njih ugradili i mentalitetske osobine o kojima govorim, koje ne samo da nas drže u mestu, nego nas vuku nazad. Ja, dakle, imam ambiciju da ostanem da živim u Srbiji, ali isto tako imam ambiciju da svom detetu odmalena razbijam osobine kao što su arogancija i odsustvo ambicije. Mislim da svako mora pojedinačno biti ambiciozan za svoj sopstveni život u svojoj sopstvenoj zemlji i da samim tim ima i zahteve, i to visoke, od pojedinaca i institucija s kojima živi. Mora pre svega komunicirati sa ljudima oko sebe, pre svega sa svojom porodicom. Znate koliko smo reformi prošli, a u školama se još uvek nije uvelo kritičko mišljenje. Naša deca završne osnovnu školu, a ne znaju da govore. Dakle, od porodice, škole, posla i, konačno, pred svake izbore, sa političkom svešću, mi moramo razgovarati, mi moramo razvijati građansko društvo i građansku svest sebi samima. Očigledno je niko neće izvesti. A najstrašnije je – ovo što sam rekla – da nedostatak kategorija oko moralnih i etičkih normi ovoga društva određuje isključivo i samo Srpska pravoslavna crkva. Naša inteligencija i nekakva tehnologija civilizacije prevazilazi okvir onoga što danas kao moralne i etičke norme ta crkva stavlja pred nas, pogotovo ako pričamo o istoj organizaciji koja, što bi rekao Čeda Jovanović, nije lustrirana. Kakvi su građani, kakav je stepen građanske hrabrosti, solidarnosti i odgovornosti kod građana, takav je, nažalost, stepen i kod političara koji nas predstavljaju. Ali mislim da se pričom o tome te stvari moraju menjati.