Lokomotiva tromo izlazi iz prestolnice. Nisam siguran da li se kreće ili stoji, iako se nalazim u kabini sa mašinovođom. Sećam se da se nekad govorilo o brzim prugama i savremenim vozovima, ali je stvarnost srpske železnice potpuno drugačija. Iz ugla najslabije plaćenog mašinovođe u regionu ona izgleda ovako:
„Ove lokomotive voze već možda 20-25 godina po našim prugama.“
„Pruge su takođe u vrlo lošem stanju, očajnom. Haotično stanje.“
„,Brze‘ pruge u Srbiji su u proseku brze 30 km na sat. To je van svake pameti. Brže ide tramvaj.“
„Ja sam na železnici 20 i nešto godina. Za to vreme sam doživeo da železnica kupi možda nekih 10 vagona, i to za međunarodne vozove. Inače za ovaj unutrašnji saobraćaj, to je krpljenje, narodski rečeno, s konca i konopca.“
Ako je za utehu, naši sagovornici, koji su životni vek proveli na šinama, kažu da je železnica, uprkos mnogim problemima, ipak bezbedna:
„Pruge su nam spore, i u suštini, čim su spore, onda su i bezbedne.“
„Zahvaljujući našim železničarima, dakle tom ljudskom faktoru, ta bezbednost je na nivou. Inače, signalizacija je u jako lošem stanju. Kad dođe momenat da krenem na posao, bukvalno me glava zaboli. kad znam da moram da krpim s konca i s konopca da bih napravio jedan pedalj. Sa mukom dolazim na posao, a sa još većom mukom odlazim sa posla. A ranije sam išao s pesmom na posao.“
Iza priče o velikim projektima ostali su stari vagoni, zapuštene pruge i lokomotive koje kao da trče posljednji krug:
„I lokomotive i vagoni i sva infrastruktura je maltene unakažena.“
„Znam i brze pruge i Europolis, sve znam, ali to je, po meni, samo priča na papiru. To su sve, po meni, neki politički trikovi i politički marketing u datom trenutku. Nekada se tim bavio SPS, danas ovi novokomponovani.“
O životu ovih ljudi malo se zna. Železnica je, kako kažu, prilično zatvorena. Jedan mašinovođa sa kojim smo proveli noć i jedan otpravnik koji je ispratio mnoge vozove, ostali su anonimni, ne bi li sačuvali posao, kakav-takav, ali za njih ipak najbolji:
„Više smo na lokomotivi nego u svom krevetu kod kuće, to sigurno. Kakva je da je, draga nam je. Na kraju krajeva, od toga živimo.“
„Ove lokomotive voze već možda 20-25 godina po našim prugama.“
„Pruge su takođe u vrlo lošem stanju, očajnom. Haotično stanje.“
„,Brze‘ pruge u Srbiji su u proseku brze 30 km na sat. To je van svake pameti. Brže ide tramvaj.“
„Ja sam na železnici 20 i nešto godina. Za to vreme sam doživeo da železnica kupi možda nekih 10 vagona, i to za međunarodne vozove. Inače za ovaj unutrašnji saobraćaj, to je krpljenje, narodski rečeno, s konca i konopca.“
Ako je za utehu, naši sagovornici, koji su životni vek proveli na šinama, kažu da je železnica, uprkos mnogim problemima, ipak bezbedna:
„Pruge su nam spore, i u suštini, čim su spore, onda su i bezbedne.“
„Zahvaljujući našim železničarima, dakle tom ljudskom faktoru, ta bezbednost je na nivou. Inače, signalizacija je u jako lošem stanju. Kad dođe momenat da krenem na posao, bukvalno me glava zaboli. kad znam da moram da krpim s konca i s konopca da bih napravio jedan pedalj. Sa mukom dolazim na posao, a sa još većom mukom odlazim sa posla. A ranije sam išao s pesmom na posao.“
Iza priče o velikim projektima ostali su stari vagoni, zapuštene pruge i lokomotive koje kao da trče posljednji krug:
„I lokomotive i vagoni i sva infrastruktura je maltene unakažena.“
„Znam i brze pruge i Europolis, sve znam, ali to je, po meni, samo priča na papiru. To su sve, po meni, neki politički trikovi i politički marketing u datom trenutku. Nekada se tim bavio SPS, danas ovi novokomponovani.“
O životu ovih ljudi malo se zna. Železnica je, kako kažu, prilično zatvorena. Jedan mašinovođa sa kojim smo proveli noć i jedan otpravnik koji je ispratio mnoge vozove, ostali su anonimni, ne bi li sačuvali posao, kakav-takav, ali za njih ipak najbolji:
„Više smo na lokomotivi nego u svom krevetu kod kuće, to sigurno. Kakva je da je, draga nam je. Na kraju krajeva, od toga živimo.“
