Srdan KUSOVAC, Ankica BARBIR-MLADINOVIC, Miloš TEODOROVIC
ISTORIJATNajpoznatiji štrajkač glađu u XX veku svakako je indijski vođa Mahatma Gandi koji se na taj način opirao britanskoj upravi nad Indijom. Mlađima je verovatno daleko poznatiji slučaj štrajka glađu pripadnika Irske republikanske armije u britanskim zatvorima 1981. Deset zatvorenika je izdržalo štrajk do sopstvenog kraja. Najpoznatiji od njih svakako je Bobi Sends (Bobby Sands), danas irski junak. Trinaest zatvorenika je prekinulo štrajk.
Što se tiče nekadašnje Jugoslavije i u njoj je bilo štrajkova glađu, kako u onoj pre II svetskog rata, tako i u onoj komunističkoj. Štrajkači, uglavnom politički zatvorenici, nisu imali prilike da izdrže do kraja jer su im zahtevi ispunjavani.
PRAVNE DILEME
I u slučajevima zatvorenih Iraca i u slučaju političkih zatvorenika u Jugoslaviji reč je bila o osobama osuđenim pravosnažnim sudskim presudama. Branimir Glavaš i Vojislav Šešelj su se, međutim, odlučili na štrajk glađu u situaciji u kojoj su sudski procesi protiv njih bili u toku. Pravnici su polemisali na temu da li osoba koja je u fazi procesuiranja ima pravo na štraj glađu kao metod kojim sabotira proces ili narušava njegov tok.
Zagovornici teze da nema navode da je pravosuđe dužno da obezbedi neometan tok procesa, a da se zatvoreniku na primer oduzimaju prilikom ulaska u zatvor stvari poput kaiša ili pertli da bi tako bila otklonjena opasnost da naudi sebi.
Za odgovor na pitanje ima li pritvorenik pravo na štrak glađu zamolili smo Gorana Mikuličića, advokata iz Zagreba, branioca nekih osoba optuženih za ratne zločine i čelnika nevladine organizacije Hrvatski pravni centar.
MIKULIČIĆ: Apsolutno. To je pravo koje proizlazi iz temeljnih načela humanitarnog prava i ljudskih prava u najširem smislu iz Europske konvencije o ljudskim pravimaDeklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija.
Dakle, to je pravo koje je nedvojbeno i neprikosnoveno. Drugo je pitanje kako tijelo koje vodi postupak, bez obzira da li je riječ o međunarodnom sudu ili o nacionalnim sudovima, reagira i može reagirati na takvu situaciju. Moje je mišljenje da se zapravo ni na koji način ne može odrediti neka prisilna mjera kojom bi se to pravo na štrajk glađu moglo derogirati odnosno umanjiti. Ono što tijelo koje vodi postupak svakako mora učiniti, to je takove osobe staviti pod liječnički nadzor zbog toga da ne bi došlo do ugrožavanja osnovnih vitalnih funkcija.
RSE: Pravnici i stručnjaci medicinske etike polemišu od kako traju ova dva štrajka glađu i o tome da li te osobe treba pustiti da štrajkuju do kraja – do sopstvene smrti, ili lekari treba u jednom momentu da intervenišu i izvrše svoju obavezu – spase ljudski život.
MIKULIČIĆ: Da, dobro ste rekli, tu je došlo do velikih polemika, naprosto zbog toga što se sudaraju dva prava.
Jedno je pravo osnovnih ljudskih sloboda na izražavanje, u koje možemo apsolutno ubrojiti štrajk glađu i artikuliranje neke svoje volje, a s druge strane je obveza liječnika da u datom trenutku intervenira i spasi ljudski život.
Ta dva prava su u ovakvim slučajevima međusobno sukobljena i zakonskim regulativama taj konflikt nije riješen. Prema tome, konzekvenca je da zapravo liječnik koji prati štrajkaša glađu intervenira u skladu sa pravilima liječničke etike u jednom trenutku kada procijeni da je život vitalno ugrožen. Ja osobno mislim da je liječnikova temeljna dužnost i zadatak da spašava ljudski život. Onog trenutka kada liječnik uoči da je taj ljudski život doveden u pitanje, on mora primijeniti medicinske mjere kojima se taj život može na neki način sanirati.
Međutim, naravno, ima i drugačijih mišljenja, koja se rukovode činjenicom da ukoliko štrajkaš glađu u pismenoj formi otkloni takovu liječničku intervenciju, da tada liječnik ne bi imao pravo intervenirati.
No, međutim, čini mi se da ta teorija pada u vodu onoga trenutka kada čovjek izgubi svijest i kada zapravo do ugrožavanja vitalnih funkcija prođe jedno određeno vrijeme od davanja pismene izjave kojom otklanja liječničku intervenciju, jer tada se s pravom možemo pitati – pa možda je on promijenio mišljenje u međuvremenu, a sada je u situaciji da ga ne može artikulirati. Dakle, ja mislim da liječnik mora intervenirati, da mora pokušati spasiti ljudski život, bez obzira na sve druge okolnosti.
ŠTRAJK DO SMRTI
RSE: Pitanje je dakle - kada intervenisati? Da li je uopšte obavezno da štrajkač glađu izgubi svest ako je rešio da izdrži do kraja? Pitanje je naravno šta se uopšte događa u organizmu osobe koja štrajkuje glađu?
Na ta pitanja odgovara Ivan Jovanović, doktor medicinskih nauka, internista, asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu:
JOVANOVIĆ: Prvih nekoliko dana praktično ne ostavlja nikakve posledice po organizam. Zna se da postoje osobe koje drže dijetu i da prvih desetak dana držanja te dijete dolazi do naglog gubitka telesne težine kao odgovor organizma na smanjeni kalorijski unos.
Otprilike posle desetog dana gladovanja dolazi do pokretanja kompenzatornih mehanizama. To su mehanizmi koji se pokreću u organizmu, odnosno organizam počinje da se brani od naglog smanjenja kalorijskog unosa i počinje da, recimo to tako, štedi svoju energiju. To čini na taj način što usporava sve metaboličke procese u organizmu. Takav proces može da potraje sledećih dvadesetak do trideset dana. Počinju i da se intenzivno troše rezerve u organizmu kako gradivnih tako i energetskih materija. U zavisnosti koliko dugo traje gladovanje može doći u prvoj fazi do funkcionalnih smetnji kasnije do ozbiljnih organskih smetnji pa i do smrti ćelije.
Prilikom dugotrajnog gladovanja, ako govorimo o nekakvom putu ka konačnom oštećenju, ili čak smrti organizma, pre ili kasnije su neminovni poremećaji svesti.
Ljudski mozak, kao jedan od najsloženijih organa u ljudskom telu, koristi isključivo glukozu kao energetsku materiju za svoj rad. Ta glukoza se unosi hranom, a kada prestane unošenje hranom počinje trošenje unutrašnjih rezervi i pretvaranje drugih gradivnih materija – proteina i masti procesima u organizmu na različitim mestima, prvenstveno u jetri, u glukozu procesom zvanim glukoneogeneza.
U onom trenutku kada budu iscepljene sve metaboličke funkcije odnosno kompenzatorni mehanizmi koje organizam pokreće u takvoj situaciji naravno da postoji trend pada rezervi energetskih materija i na kraju zbog nedostatka glukoze i zbog promena na funkcionlanom nivou odnosno na membranama samih čelija zbog nedostatka gradivnih materija dolazi do poremećaja svesti.
VOJISLAV ŠEŠELJ - PROFIL
Sve do 1997. godine Vojislavu Šešelju nije bilo bitno sopstveno nacionalno poreklo. Čovek koji je svoju političku karijeru najvećim delom izgradio na srpstvu, kako ga je on shvatao – a zbog čega će po zlu ostati upamćen, te godine našao se na udaru medijske mašinerije onog kome može da zahvali svoj politički uspon. U strahu da bi Šešelj mogao postati srpski predsednik, Milošević se dao u dokazivanje da Šešelj zapravo i nije Srbin. Mada se konstrukcija pokazala kao neosnovana, ipak nije bila daleko od istine.
Rođen je 1954. godine u Hercegovini. Šešelji su uglavnom Hrvati iz doline Neretve i Popovog polja, ali Vojislav je potomak onih Šešelja koji su prešli u pravoslavlje. Kako bi dokazao da ima srpsko poreklo, Šešelj je dobio potvrdu od Srpske akademije nauka i umetnosti da je čist Srbin. SANU je takav dokument izdala tada i nikada više. No, ne bi trebalo sumnjati da ga je problem porekla i te kako morio:
„Koncept velike Srbije podrazumeva jedinstvenu srpsku državu u koju će biti uključene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda bez obzira na veroispovest, što znači bratstvo i jedinstvo Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba protestanata i Srba ateista.“
Pun energije koja nije mirovala, iako simpatičan bosanskohercegovačkim komunističkim krugovima, Šešelj im se žestoko zamerio početkom osamdesetih. Tada je već imao zvanje doktora pravnih nauka (stečeno u Sarajevu), ali je udario na jednog od ipak većih miljenika tadašnje nomenklature. Njegovo ime je Brane Miljuš, pamti se više po tome što je poslednji položio štafetu na Titov grob, a manje po kratkotrajnom mandatu na mestu premijera Republike Srpske 1999. godine. Lider radikala najpre je ustanovio da je Miljuš u svom diplomskom radu doslovno prepisao Kardelja. Što mu je to toliko zasmetalo u vremenu kada je većina tako nešto činila, trebalo bi pripisati njegovom nemirnom duhu koji nije promišljao o već tada čvrstim vezama Miljuša koji je uživao zaštitu takođe tada moćnih braće Pozderac. Kritke koje je izgovarao išle su sve dalje, dovele ga do suda gde mu je presuđeno na, ni manje ni više, nego 14 godina zatvora. Presuda je u žalbenom postupku smanjena, a on je u zatvoru u Zenici proveo 14 meseci, prethodno u Istražnom zatvoru u Sarajevu – osam meseci. Zahvaljujući ovim događajima stekao je simpatije disidenata poput Dobrice Ćosića, a priključiće se i Dobrosav Paraga i Vladimir Šeks. Među njima i Vuk Drašković, što je postao kontakt koji će se pretvoriti u prijateljstvo ovenčano kumstvom. Draškovićeva supruga Danica Drašković toga se danas ovako seća:
DANICA DRAŠKOVIĆ: Kada smo se upoznali, Vojislav Šešelj je bio disident i samim tim nam je bio blizak jer smo Vuk i ja takođe bili disidenti, i mi smo mu u tome davali podršku. Ja sam ga doživljavala kao jednog pobunjenika koji ima ispravne stavove i podržavali smo ga u svemu, čak i materijalno i moralno i u svakom pogledu. Bio je jako simpatičan, bio je veoma duhovit, veoma obrazovan. Družili smo se sa njim kao što su se s njim družili svi intelektualci u Beogradu, od Dobrice Ćosića, Koste Čavoškog i ostalih, i pomagali mu.
RSE: Godine 1989. Šešelj, Drašković i Mirko Jović formiraju Srpsku nacionalističku demokratsku opoziciju. Sva trojica će se razići ne dugo po početku jugoslovenske drame. Draškovićevi i Šešelj poslednji put su zajedno viđeni 1997. godine dok su se u društvu Bogoljuba Karića šetali zemunskim kejem.
DANICA DRAŠKOVIĆ: On apsolutno nije bio desničar, već nekakav prosvećeni levičar koji je želeo drugačiju levicu, a ne onu koja je tada bila na vlasti. A što se tiče desnice, mislim da je tamo skrenuo iz čistog inata i da bi profitirao jer je to bilo vreme kada je desnica jačala – zbog ratnih truba, zbog svega što se događalo, i da bi parirao Miloševiću on je zauzeo tu desnu poziciju i očigledno mu se to isplatilo.
Ja lično mislim da Voja Šešelj apsolutno nije desničar, da je on čovek velikih reči, ali da sasvim drugačije misli nego što govori i piše. Jer ako uzmete šta je on sve napisao na primer o Vuku, kojeg on voli, koga je voleo i koji mu je bio jedini iskreni prijatelj, onda vidite da to što on piše, piše da bi napakostio, da bi naljutio, da bi izazvao reakciju, a ne nikako zato što to misli. On je napisao šest knjiga u kojima govori kako se Vuk drogira, iako dobro zna da se Vuk nikada nije drogirao, da Vuk niti pije, da je po tom pitanju sasvim čist čovek. On to zna, ali on je to napisao da bi se Vuku za nešto osvetio, da bi mu napakostio. U jednoj knjizi Vuka naziva ustaškim poglavnikom. Ja znam da on to tako ne misli. Tako da verujem da i mnoge stvari koje sada priča i koje je pričao u toku svog političkog života ne misli. To nije Voja Šešelj, Voja Šešelj je nešto sasvim drugo, ali je sticajem okolnosti skrenuo na jednu jako ružnu stranu i meni je to žao.
RSE: Vojislav Šešelj, pošto mu vlast nije dopustila da formira Srpski četnički pokret, formirao je Srpsku radikalnu stranku – nastalu povezivanjem sa Radikalnom narodnom partijom nekadašnjeg sefa lokalnog pogrebnog zavoda u Kragujevcu Tomislava Nikoilića. Savezništvo je do danas neuzdrmano. Danas se skoro nesumnjivo može reći da je ulogu u formiranju partije koja je 1991. godine ušla u Parlament, a čiji je lider vrlo brzo stekao epitet Miloševićevog „omiljenog opozicionara“, odigrala i Državna bezbednost. Tada kreće nezaustvljivi uspon njega i njegove parije koji do danas ne prestaje. Zašto je Miloševiću bio potreban Šešelj? Novinar „NIN-a Dragan Bujošević:
BUJOŠEVIĆ Mislim da ga je bukvalno Milošević tada ugurao u parlament jer mu je bio odličan da pljuje i napada opoziciju mnogo više i mnogo žešće nego što bi to radio Milošević i njegovi poslanici u Skupštini. Šešelj je bio onako radikalan, ekstreman i govorio je jezikom koji razume običan svet.
RSE: Nakon smrti jednog od republičkih poslanika polovinom 1991. godine, Šešelju se pružila mogućnost da i sam uđe u parlament, što zbog predsedničke kandidature nije mogao da učini na ranije održanim izborima. Bila je to žestoka kampanja u kojoj mu je protivkandidat bio i čuveni pisac Borisav Pekić. Ubedljivo ga je porazio i ušao u parlament.
BUJOŠEVIĆ: Ja mislim da su to bili organizovani izbori, organizovani u smislu da je imao ogromnu podršku socijalista koji su hteli njega da vide u Skupštini, a ne Pekića.
U to vreme je Milošević imao onu svoju čuvenu izjavu da mu je Šešelj omiljeni opozicionar. Mislim da ga je bukvalno Milošević tada ugurao u parlament.
RSE: Vojislav Šešelj se, aprila 1991. godine, sa automatskom puškom u ruci i četničkom šubarom na glavi, prvi put pojavio na kninškom ratištu. Bila je to slika koja je obišla svet. Nakon govora u mestu Jagodnjak u Baranji, maja 1991. godine, na informativni razgovor ga poziva načelnik osječke policije Josip Rajhl Kir, samo mesec dana kasnije ubijen od strane hrvatskih ekstremista. Da li zbog onoga što mu je Kir rekao ili što mu je služba naredila, Šešelj se sve do novembra 1991. godine nije pojavio na ratištu. Tada dolazi u Vukovar, po starom običaju ide tamo gde borbi nema ili su okončane. Praćen kamerama prolazi gradom užasa, nasmejan pored leševa i ruševina. Teren kojim su prošli i njegovi dobrovoljci, za koje se javno hvalio da ih je sam skupljao i bez poziva države.
BUJOŠEVIĆ: Tih dobrovoljaca i nije bilo baš nešto mnogo. Ne verujem da je tu bilo više od dve-tri hiljade.
RSE: Možda malobrojni, ali su ostali upamćeni. Pripadnici jedne od paravojnih formacija koje je formirao u Srbiji (a na ratištu su ih jednostavno nazivali Šešeljevcima) uz pomoć lokalnih dobrovoljaca, a pod komandom JNA – ubijali su na poljoprivrednom dobru Ovčara. Za to delo neki od ubica u Srbiji su do sada dobili ukupno 231 godinu zatvora. Advokat porodica žrtava Dragoljub Todorović:
TODOROVIĆ: Ratovali su sa Teritorijalnom odbranom. Teritorijalna odbrana i Šešeljevi dobrovoljci su učestvovali u streljanju, po ovoj presudi koja je doneta. Preveli su ih traktorom s Ovčare na Grabovo u više tura i na Grabovu ih streljali.
RSE: „Vojvoda od Karlobaga“, kako su ga ironično nazivali zbog čuvene granice velike Srbije koju je zacrtao na liniji Karlovac-Karlobag-Virovitica, odlazio je i Bosnu, obilazio položaje oko Sarajeva. Optužuju ga da je u društvu Maje Gojković za državu odradio posao i u vojvođanskim selima (posebno Hrtkovcima) vodeći kampanju raseljavanja lokalnih Hrvata i naseljevanja izbeglih Srba. Sve do 1993. godine bio je očigledno podržavan od Miloševića i DB-a. Pred decembraske izbore u godini hiperinflacije poveo kampanju dokazivanja da je veći Srbin od Slobe. U to vreme i Mirjana Marković u svojim kolumnama javno se čudila nad njegovom agresivnošću, a Šešelj je i ovog puta, istina na kratko, zaglavio u zatvoru. Godine 1995. godine se usprotivio Miloševiću i zbog, kako je govorio, „Dejtonske izdaje i izdaje Srba iz Krajine“. Sve to, plus ono što je Šešelja najteže pogodilo – optužbi Miloševićeve medijske mašinerije da je Hrvat, jedan drugom su oprostili, kako su govorili, zbog situacije na Kosovu. Ali nije bilo baš tako.
BUJOŠEVIĆ Ja nisam siguran da je on imao bilo koga drugoga. U tom trenutku Milošević satanizuje dva dela opozicije. Jedan je Vuk Drašković, koji je očigledno bio neka njegova fiksacija, fiks ideja, o čemu govori pokušaj ubistva Vuka Draškovića, i drugi je bio Zoran Đinđić. A bio mu je potreban je određeni broj poslanika u Skupštini s kojim možete nešto da uradite. U Koštunici to nije imao, jedino je mogao to postići sa Šešeljem. Uostalom, Šešelj je u mnogim stvarima bio samo radikalniji od Miloševića i ništa drugo.
RSE: Godine 1998. su Milošević i Šešelj, u poslednjoj sekundi, formirali zajedničku vladu. Šešelj je bio potpredsednik. Dve godine ranije, kada je koalicija Zajedno trijumfovala na lokalnim izborima, on je pobedio u opštini Zemun. Bio je to njegov poligon, koji ostaje upamćen i po izbacivanju hrvatske porodice Barbalić iz stana, a zbog čega je tokom rasprave sa advokatom Nikolom Barovićem u studiju BK televizije od njega dobio čašu vode u lice. Barovića je posle emisije pretukao Šešeljev bodigard, a Barbalići do danas nisu dobili svoj stan.
IVAN BARBALIĆ: Rođen sam u Zemuni, živeo sam tamo. Postoji ta opcija, s tim što polako bledi, na žalost. Ali u svakom slučaju, želeo bih da se vratim. Mislim da je to najbolji odgovor.
RSE: Miloševićeva i Šešeljeva vlada funkcionisala je skladno, donela čuvene Zakone o univerzitetu i informisanju (što je označilo početak progona nekih profesora i novinara) i uvela Srbiju i Crnu Goru u NATO bombardovanje, pred početak kog je Šešelj izrekao čuvenu pretnju po kojoj u slučaju napada na Kosovo neće biti Albanaca. Pred Kumanovski sporazum zaškripelo je u odnosima sa Miloševićem, možda i više zbog ideje Mirjane Marković o Zakonu protiv terorizma, što je i za radikale bilo previše. Ipak, vlada se održala, a Šešelj je bio prvi koji je priznao pobedu DOS-a i Koštunice septembra 2000. godine.
BUJOŠEVIĆ: On je uvek prvi priznavao sve izbore, osim onih predsedničkih izbora 1997. godine na kojima je učestvovao i za koje je rekao da su pokradeni, a koji jesu bili pokradeni. Ako se sećate, on tada nije hteo da se rukuje sa Milutinovićem, već se rukovao sa Miloševićem.
RSE: Šešelj je u Hag otišao dobrovoljno, a možda i prosto kako bi dokazao da je ipak Srbin, jer tamo je optužen za zločine počinjene u ime Srbije. U pismima iz Haga obaveštavao je partiju da mu je najbolji prijatelj bio Milošević, te da su se jedan drugom našli u nevolji. Pred samim sudom nije pokazivao kooperativnost. Njegov odnos najbolje prikazuje izjava koja u raznim oblicima kruži internetom:
ŠEŠELJ: Što niste sve pročitali, gospodine Najs, vi lepše čitate. Na kraju sam rekao: ,Svi vi pripadnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi popušite k****‘. To stoji u tekstu.“
RSE: Štrajk glađu otpočeo je nekoliko dana pošto je njegova partija objavila početak predizborne kampanje, sa šest zahteva, među kojima je i da mu se, po uzoru na Miloševića, omogući lična odbrana, kao i nesmetane posete supruge Jadranke sa kojom ima tri sina, dok iz prvog braka ima još jednog.
BRANIMIR GLAVAŠ - PROFIL
Tko je Branimir Glavaš, ratni zapovjednik Osijeka -osumnjičen za ratni zlocin, čovjek koji je zajedno s Franjom Tuđmanom krajem osamdesetih stvarao Hrvatsku demokratsku zajednicu, osoba koju vec 15 godina nazivaju „gospodarom života i smrti“ u Osijeku i Slavoniji i čije ime i danas mnogi Osječani izgovaraju - u pola glasa?
O njemu govori Drago Hedl, novinar Feral Tribunea i saradnik Radija Slobodna Evropa, zasigurno najzaslužnija osoba za razotkrivanje ratnih zločina u Osijeku zbog čega je ove godine primio više međunarodnih i domaćih priznanja među kojima i ovogodišnju nagradu Hrvatskog helsinškog odbora za promicanje ljudskih prava.
HEDL: Branimir Glavaš je do 1990. godine bio anonimna osoba. Nije bio ni po čemu poznat, bio je marginalac na društvenom rubu, radio je kao tajnik u Srednjoškolskom centru u Osijeku, tako da je njegovo političko djelovanje praktički postaje vidljivo tek krajem osamdesetih, dakle u vrijeme nastanka Hrvatske demokratske zajednice. Do tada je bio osoba koju je u Osijeku malo tko znao izvan užeg kruga njegovih prijatelja.
RSE: Pedesetogodišnji Branimir Glavaš hercegovačkog je porijekla, no rođeni je Osječanin. U tom je gradu završio gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu. Mnogi se sjećaju da je početkom devedesetih volio isticati i svoje ustaško porijeklo:
HEDL: On se uvijek na neki način dičio time da potiče iz obitelji koja je bila bliska ustaškom pokretu, mada nikada nisam našao neke konkretne podatke o tome tko je od članova njegove obitelji bio u tom pokretu. Ali on je to isticao, on se je, pogotovo u vrijeme rata, time i hvalisao, iza rata nešto manje jer to tada više nije bilo tako „in“ kao što je bilo u ratnom vremenu i kao što je bilo u vrijeme kada je on od sebe stvarao jednog vođu koji ima i takvu karizmu.
RSE: Na prvim višestranačkim izborima Glavaš je izabran za saborskog zastupnika, bio je i član Delegacije Hrvatske u Saveznoj skupštini Jugoslavije u Beogradu, no široj javnosti postaje poznat tek dolaskom na funkciju sekretara Sekretarijata za narodnu obranu grada Osijeka, krajem 1990.
HEDL: Sama ta funkcija po sebi je jedna birokratska sinekura, međutim on je tu ulogu shvatio daleko ozbiljnije i šire i on je kroz tu funkciju sekretara za narodnu obranu počeo zapravo naoružavanje tada paravojnih jedinica i tu je zaista odigrao veliku i značajnu ulogu. Nažalost, tamo su se vrlo brzo počele događati neke stvari koje sada isplivavaju na površinu i koje su vezane uz ono za što ga se tereti u istrazi koja se protiv njega vodi.
RSE: U srpnju 1991. godine izdaje svojevrsno priopćenje i pozva građane Osijeka da sve što primijete sumnjivo u gradu ne prijavljuju policiji već izravno Sekretarijatu za narodnu obranu, a osniva i vlastitu vojnu jedinicu, poznatu pod nazivom BOB (Branimirova osječka bojna).
HEDL: Glavaš je skupio oko sebe ekipu ljudi, svojih prijatelja i istomišljenika, ali i ljudi sa kriminalnim dosjeima, koji su bili okosnica jedinice koja se zvala prvo Prištapska bojna, a potom Branimirova osječka bojna, ili kako neki danas tvrde – Bojna osječkih branitelja, i jedno i drugo ima skraćenicu BOB. Međutim, upravo je taj BOB, pokazalo se, pored toga što je štitio tu zgradu Sekretarijata za narodnu obranu u kojoj se Glavaš nalazio, činio i neke akcije, a kasnije i privođenja civila koja su daleko izašla iz onoga za što je bio Glavaš zadužen. Zapravo je pretvorio svoju utvrdu, svoj Sekretarijat za narodnu obranu u punkt na koji su se privodili civili, na kojem su bili ispitivani i na kojem su se kasnije, kao što je sada vidljivo, događali i zločini.
RSE: Iako nema izravnih dokaza, mnogi smatraju da Branimir Glavaš stoji i iza ubojstva šefa osječke policije Josipa Raihl-Kira.
HEDL: Sve se oko njega motalo, o svemu je on odlučivao. Bilo je dobro rečeno da u Osijeku nije mogla ni muha pobjeći iz grada a da to on ne zna. Dakle, tamo su se slijevale sve informacije. On je bio nadomak Centra za obavješćivanje i uzbunjivanje u koji su dolazile važne i osjetljive informacije, koje je on, naravno, kontrolirao. Imao je naravno i mrežu ljudi koji su ga dobro obavješćivali o tome što se u Osijeku zbiva. Tako da je, pored te svoje funkcije sekretara za narodnu obranu, praktički bio ono s čime se kasnije i hvalio i javno govorio po medijima – da je on u Osijeku bio i policija i sud i zatvor.
RSE: Krajem 1991. godine Glavaš je i formalno je imenovan zapovjednikom obrane grada Osijeka, te napreduje sve do časničkog čina general-bojnika Hrvatske vojske. Za velik dio Hrvata i danas je heroj zaslužan za ustroj i organizaciju obrane Osijeka.
HEDL: Njega su, naime, u Osijeku neformalno nazivali čitavo vrijeme „gospodarom života i smrti“. Činjenica je, dakle, da je u vrijeme dok je on bio gospodarom života i smrti u Osijeku počinjeno mnoštvo zločina i da je nekoliko desetaka ljudi, civilna, naravno pretežito Srba završilo svoj život pod vrlo misterioznim okolnostima, koje se danas istražuju i za koje se odgovornim smatra upravo Glavaš.
RSE: Poznato je da je Branimir Glavaš sa svojim dečkima iz Slavonije kasnih osamdesetih pomogao Franji Tuđmanu da postane predsjednikom HDZ-a, na isti način kao i 10 godina kasnije Ivi Sanaderu na sedmom općem saboru stranke, kad mu je uz pomoć osječkih zaštitara iz tvrtke „Borbaš“ omogućio da dođe na čelo stranke.
HEDL: Jedan Glavašev bliski rođak zna uvijek upotrijebiti jednu zgodnu metaforu kada opisuje Branimira Glavaša. On kaže da je to osoba koju uvijek valja zvati ako treba srušiti bilo što, od kante za smeće do države. Naime, time zapravo želi reći da je Glavaš uvijek blizu nekim događajima koji se kasnije ili ranije pokažu presudnima.
RSE: Nakon razlaza s HDZ-om 2005. godine, Glavaš staje na čelo regionalnog pokreta – Hrvatskog demokratskog Sabora Slavonije i Baranje, te i nakon 16 godina nesmetano uživa status „guvernera Slavonije“. Veliki je mag u kontroli većine slavonskih medija, a mrežu moći proteže od kriminalnog podzemlja preko politike do pravosuđa.
HEDL: Mnogo ljudi u Osijeku i dan danas u pola glasa izgovara ime i prezime Branimira Glavaša jer se boje, jer ne žele imati problema, jer znaju koliko je neugodan igrač, jer znaju koliko im se ružnih stvari može dogoditi ako s njim uđu u sukob. Dakle, nije s Glavašem bilo lako ući u klinč kada je on bio blizak Tuđmanu, kada je bio blizak Sanaderu. Otkako stranački kišobran više nije iznad njegove glave, sigurno je puno ranjiviji. Ali pokazalo se da je i sada iznimno moćan, da i danas vlada dobrim dijelom medija, da i danas ima podršku u strukturama koje nisu beznačajne u Hrvatskoj, i da nekakav pokušaj da se doista istraži njegova ratna uloga i sve ono što mu se pripisuje, ni danas ne ide lako.
POGLEDI PSIHOLOGA
I Vojisav Šešelj i Branimir Glavaš su se na štrajk glađu odlučili u trenutku kada su sudski procesi u kojima ih tužilaštvo sumnjiči ili tereti za ratne zločine ulazili u novu fazu. Univerzitetski profesori psihologije Mirjana Krizmanić i Žarko Korać ocenjuju da je reč o pokušajima izbegavanja suočavanja sa pravdom ali i o autodesetrukciji kao poslednjem činu destruktivnih ličnosti.
KRIZMANIĆ: Gledano sa psihološkog stajališta, mislim da je sličnost u ova dva slučaja u tome što obojica time što štrajkaju glađu žele postići neki svoj cilj i istodobno šalju određenu prijetnju svom širem i užem okruženju, a ta prijetnja je – ako vi meni ne udovoljite, ja ću vam umrijeti, pa ću vam time stvorit komplikacije. Dakle, to je sigurno zajedničko. I vjerojatno je zajedničko to vjerovanje da nema drugog puta.
RSE: Profesore Korać, da li potrebno da čovek koji se odvaži na jedan takav korak, dakle na uništavanje ili na narušavanje svog zdravlja, bude čovek nekakvog, tako da kažem, posebnog kova?
KORAĆ: Šešelj štrajkuje glađu, zato što je njegovo suđenje počelo. Znači, suprotno tvrdnjama u Srbiji, koje su inače jednim delom opravdane, da je suđenje počelo s ogromnim zakašnjenjem, činjenica da je on počeo štrajk glađu konincidira sa dve stvari – sa suđenjem koje je počelo i sa izborima koji će biti u Srbiji. Dakle, to je jedna očigledno politička manipulacija da se u jednom trenutku skrene pažnja na sebe na jedan vrlo destruktivan način.
Pošto se od nas očekuje kao od stručnjaka da nešto kažemo o tom psihološkom aspektu, ja bih podsetio na ono što obično laici dosta teško prihvataju – da je čin samoubistva i ubistva zapravo isti i da su u slučaju ovakvih struktura kakva je Šešeljeva, a ja tu strukturu bolje poznajem jer sam, nažalost, sedeo u parlamentu sa njim, čin ubistva i čin samoubistva zapravo jednaki. Radi se samo o tome da li agresija ide napolje ili unutra. Samoubistvo je takođe ubistvo jednog čoveka, ali njega samog. I u slučaju Šešelja, koji je jedna neosporno agresivna, violentna priroda i koji je, pored ostalog, optužen i za učešće u akcijama njegovih paravojnih jedinica, vođenju tih akcija, da je bio na mestima gde su bile teške ljudske žrtve i gde su nevini ljudi ubijani, mene nimalo ne iznenađuje njegovo opredeljenje da još jedan život stavi na kocku, odnosno uništi, u ovom slučaju svoj vlastiti. To je još jedini život kojim on može raspolagati. Mene nimalo ne čudi da je on pribegao tom sredstvu i meni se čini da on samo manifestuje svoju užasnu agresivnu prirodu, koja više nema mogućnosti za destrukciju prema vani, već samo prema unutra.
Ono što je zabrinjavajuće u Srbiji, to je količina manipulacija koja se počela zbivati vezano za taj njegov štrajk glađu. To ide dotle da je sada i Vlada Srbije uputila apel Haškom sudu u kome svu odgovornost prebacuje na Haški sud, iako bi, naravno, i ona sama morala da se izjasni o tome koja su to zapravo prava Šešelju uskraćena i zbog čega ta ogromna manipulacija njegove stranke u Srbiji, koja se, naravno, nada da će ti pritisci, taj štrajk glađu koji traje i on je realan, pomoći da taj čovek konačno dođe do svoga cilja, a to je da konačno preuzme čitavu vlast u Srbiji, a ne samo da u njoj participira kako je bilo za vreme Miloševića. Dakle, ukratko, to je jedan vrlo agresivan čovek koji nemajući više objekat spoljne agresije, sada tu agresiju okreće prema sebi.
KRIZMANIĆ: Ja to doživljavam kao terorizam uperen protiv sebe. To nije bacanje bombi, ne mogu na druge, ne mogu ništa i onda idem terorom protiv sebe i svog organizma. Tu Glavaš sasvim sigurno računa na podršku okoline, koju on u određenoj mjeri ima – pisali su neki akademici, išla su četiri biskupa… Dakle, ima podršku da ga se pusti da se brani sa slobode. On s tim računa, ali mu se može dogoditi da će se preračunati, da će se zaista toliko razboljeti da neće uspjeti u postizanju toga što želi, a to je u ovaj čas da ga se uopće za jedan dio zločina ne optužuje. To je ključno. On bi htio da uopće ne bude povezan sa onim zločinima na Dravi. To je njegov konačni cilj. Ne samo da se brani sa slobode. Ali agresija jeste uperena protiv njega samog, ali i protiv društva na neki način, ako smijem dodati, jer mi se čini da ako netko svojim štrajkom glađu navede svoju državu da odstupi od nekih pravnih normi, onda on šteti ne samo sebi, nego i široj društvenoj zajednici.
RSE: Šta je konkretan poriv? Naime, imam utisak da ni Branimir Glavaš, a pogotovo Vojislav Šešelj, prosto nisu u stanju da vide sebe u jednoj situaciji gde će biti učesnici jednog sudskog procesa. Ne u situaciji da vladaju, nego da budu samo jedna od tih strana. Je li to, po Vama, u pitanju ili nešto drugo?
KORAĆ: Mnogi Vaši slušaoci sad mogu postaviti pitanje – pa dobro, i neki jako plemeniti ljudi su štrajkovali glađu iz političkih razloga. Najčuveniji u 20. veku je bez ikakve sumnje Mahatma Gandi. Ali struktura ličnosti – zato sam ja počeo od strukture ličnosti – Vojislava Šešelja i Mahatme Gandija je potpuno različita. Mahatma Gandi je uveo politiku nenasilja, to je simbol njegove političke karijere, za razliku od Vojislava Šešelja čiji simbol karijere je nasilje. On samo u okvirima nasilja vidi svoje političko delovanje. Ja bih tu napravio jednu analogiju sa čovekom koji odlazi u rat. Svi idu jednako u rat, imaju pušku i određene instrukcije. Ali u samom ratu ljudi se različito ponašaju. Dakle, kada govorimo o štrajku glađu, ja ne mogu govoriti o nečijem štrajku glađu a da se pre toga ne odgovori na pitanje koji su ciljevi i o kakvoj se ličnosti radi.
Vi imate ovde nešto što se najčešće koristi u teoriji psihoterapije. Imate najklasičniji obrt koji zna svaki psihoterapeut, a to je da onaj koji proganja na kraju postane žrtva odnosno progonjeni. Znači progonitelj postaje progonjeni, i to je taj čuveni terapijski obrt o kojem terapija vrlo mnogo teorijski govori, odmah da kažem u jednom sasvim drugim kontekstu, u kontekstu porodičnih odnosa, odnosa na poslu, odnosa u ljubavnoj vezi. Znači, muž koji vara ženu, koji je tuče, koji je maltretira, zloupotrebljava, kad ga ona ostavi, onda se on prikazuje kao žrtva. Hajde sada da to jako proširimo. To je taj paradoks ljudi koji su optuženi za ratne zločine. Šešeljeva optužnica je izuzetno ozbiljna, sadrži jako mnogo elemenata koji bi šokirali bilo kog neutralnog čoveka, koji nikad nije čuo za Šešelja, koji ništa ne zna o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, o događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji. Optužen je i za proterivanje nesrpskog stanovništva iz Srema, iz Hrtkovaca, uglavnom Hrvata. Dakle, on sada odjednom postaje žrtva, i to je taj neverovatni paradoks, žrtva novog svetskog poretka, žrtva Sjedinjenih Američkih Država… Znači onaj koji je progonio sve ove druge ljude, koji se junačio, koji je pričao u studiju da Hrvate treba klati zarđalim kašikama, da ako prežive klanje – pri tom se smejao – umru od trovanja krvi.
Ja ću sada otići korak dalje, radi se o ljudima sa mesijanskim idejama, vrlo često sa jednom dosta paranoidnom strukturom ličnosti, veliki ciljevi, velike ideje, nacionalni ciljevi, u ime nacije, države, vere, i oni zapravo ne mogu izaći na kraj sa sudskim procesom jer u sudskom procesu njihova interpretacija nacionalnih ciljeva se u optužnici pretvara u zločin. Oni moraju da dožive jednu transformaciju, od osoba koje o sebi misle kao o velikim borcima za slobodu i velikim nacionalnim liderima ili ljudima koji su se žrtvovali za slobodu svoga naroda i visoke nacionalne ciljeve, imaju jedan dramatičan obrt da sada stoje ispred tužioca i sudskog veća koje ih suočava s time da su to, prevedeno na jezik optužnice, strašni zločini nad potpuno nevinim ljudima koji se nisu mogli braniti. Ja mislim da su to ljudi koji ne mogu tu transformaciju da dožive i oni ovim štrajkom glađu ustvari očajnički pokušavaju da se vrate na ono mesto na kome su bili do suočavanja sa optužnicom. To su „veliki misionari“, „nacionalni lideri“, „spasioci nacije, vere, države“, koji se još jedanput, možda poslednji put, kao takvi pojavljuju u očima bar jednog broja građana i u Hrvatskoj i u Srbiji. Dakle, mislim da oni imaju ogroman problem da svoje „velike nacionalne ciljeve“, svoje „mesijanstvo“ sada vide interpretirano od suda, znači od neutralnih ljudi, kao mogućno teško zločinačko delovanje. I to je, po mom mišljenju, psihološki razlog što oni zapravo ne mogu da participiraju u suđenju.
KRIZMANIĆ: Meni se čini da ovaj opis koji je dao profesor Korać odgovara donekle i za Glavaša, s tim da se meni čini da su dva glavna Glavaševa cilja. Jedan je da je on svjestan da ako dođe do procesa da će on vjerojatno biti osuđen. Na koliko i kako, to se ne zna, ali on ne može zamislit da bi mogla biti izrečena presuda. Znači, on se uopće ne želi suočiti sa suđenjem.
RSE: I Šešelj i Glavaš, i to je interesantno, imaju čitave timove za podršku. U slučaju Branimira Glavaša je čak napravljena internet stranica dok je on još bio u pritvoru. Vidimo Šešeljevi drže konferencije za medije svaki dan. Jesu li oni uspeli da prigrabe još više simpatija javnosti?
KRIZMANIĆ: Glavaš manipulira svojim bivšim partijskim drugovima kao što je sadašnji HDZ iz kojeg je on izašao. On njima manipulira jer zna da se oni ne snalaze što im je sada činiti. Jedan dan kažu – dat ćemo mu, drugi dan kažu – nećemo mu dati da ide van. Ne snalaze se i on u tome uživa jer mu to daje osjećaj moći koju ima nad njima, i on nju stvarno ima. A same pristalice, osim građana Osijeka (i tu jedan manji broj), su neke marginalne skupine koje ga žele glorificirati. Što on sam, naravno, cijelo vrijeme i podržava.
KORAĆ: Vrlo je interesantno gledati ove razne sajtove i blogove na internet izdanjima, gde ljudi bez cenzure govore o Šešelju, vidite problem ljudi da to prihvate. Objektivno on sad jeste neka žrtva, u smislu da će morati odgovarati, da će se morati suočiti sa svojim postupcima, međutim ljudi kažu – ma ne mogu o njemu da mislim kao o žrtvi. Dakle, obični ljudi, normalni, prosečni, pošteni ljudi imaju taj problem. Oni nemaju čak ni samilost prema njemu zbog štrajka glađu. On jeste sada već jako iznuren, preko 30 kila je oslabio, međutim oni kažu – ne mogu ga videti kao žrtvu jer je on za mene jednom za svagda progonitelj. To je taj paradoks u psihologiji da progonitelj na kraju vrlo često postane progonjen. I Šešelj sada nama šalje tu sliku o sebi, a i Glavaš očigledno – evo ja sam zapravo prava žrtva društva i politike, a ne ovi silni pobijeni, silovani, mučeni, proterani i tako dalje.
RSE: Šta vi vidite kao nešto što bi recimo moglo predstavljati pouku koja bi mogla biti izvučena za jedno društvo u tranziciji, poput hrvatskog, iz čitavog slučaja Glavaš – njegovog štrajka glađu i jednog šlampavog ponašanja države, rekao bih ne baš uvek i zakonitog, i situacije koja je sada kakva jeste – da je Glavaš donekle i uspeo?
KRIZMANIĆ: Ja mislim da je glavna pouka upravo to – da bi se trebalo držati prava i zakona. I da kad god smo šlampavi, a mi jesmo tome skloni i ova vlast je tomu sklona, to ima teške posljedice koje su u ovaj čas još nesagledive. Ja mislim da će ovdje još puno uzburkane vode biti. Jer, neovisno kako će sad ići dalje, puno toga se poremetilo i slika je loša. Loša je slika o onima koji odlučuju, loša je slika o pravosuđu, mi se svi moramo suočiti sa puno toga, zahvaljujući ovom neodlučnom ponašanju gdje se svi ponašaju, i oni koji bi morali znati donositi odluke, kao da ne znaju o čemu se radi. I oni nam prodaju priču da je Glavaš žrtva, upravo što je govorio profesor Kovač, i da je njegov život iznad svega ljudski život. Pri čemu nitko ne govori, a nisu li i oni životi koji su ugasli zbog postupaka možda i optuženoga – ja to ne mogu tvrditi – ali nisu li i oni trebali biti iznad svega. Dakle, ti životi koji su ugašeni, nevini životi, nasiljem, agresijom, zločinom, o njima se ne govori. Govori se o onom koji je za to optužen kao da je njegov život vrijednost iznad svega. Tu je izokrenut vrijednosni sustav u društvu i to mi se čini strašnom posljedicom i to bi trebalo što prije ispraviti. To bi trebala biti glavna pouka - da se ne dozvoli da se vrijednosni sustav društva totalno uruši.
RSE: Slična situacija je u Srbiji. Srpska radikalna stranka objavljuje da je Šešelj pobedio, da je pobedio CIA-u. Veruju li u to ljudi?
KORAĆ: Ja se u potpunosti slažem sa koleginicom Krizmanić. To je više nego očigledno. Ja bih samo dodao da mi imamo u Srbiji na delu jedan fenomen koji ja zovem fenomenom nečiste savesti. Ogromno razumevanje za Šešelja imaju pre svega oni koji su sami protivnici Haškog suda, koji misle da zapravo mnogo zločina nije napravljeno od strane srpske stranke, ili oni koji kažu da je zločina bilo, ali da su i drugi radili iste takve zločine prema nama ili mom narodu. To je takozvana ekvilizacija, izjednačavanje zločina ili moralno izjednačavanje. Znači, ipak je to više nego očigledno da u Srbiji najviše na Šešelja reaguje njegova stranka i onaj deo javnosti i intelektualaca koji su od početka protiv Haškog suda kao takozvanog antisrpskog suda. Drugim rečima, linija podele je ideološka. Ona nije empatička, znači u smislu saosećanja sa žrtvom štrajka glađu kao što je Šešelj i Šešelj u tom smislu nije postigao najvažnije, a to je da pobudi jake emocije kod običnih ljudi podrške njemu i njegovoj politici i protiv optužbe. Dogodilo se obratno, ostala je politička podela u jednom inače duboko podeljenom društvu, ali je i u Srbiji karakteristično ponašanje vlasti. Vlast je rekla jednu neverovatnu stvar – da je Hag odgovoran za sve. Nedavno je objavljeno jedno pismo koje je veoma zanimljivo, koje je pisao jedan odbor za zaštitu ljudskih prava iz Bujanovca, opštine na jugu Srbije koja je nešto preko 50 posto albanska, znači jedna velika albanska zajednica živi u toj opštini, ne znam da li je to pismo tačno ili nije tačno, ali je karakteristično po tome što u njemu piše – da su uslovi pod kojima su zatvorenici Albanci u Kazneno-popravnom domu u Nišu jako teški, da se traži da se to ispita. Znači govori se specifično o Albancima. I da su prilikom nedavne pobune zatvorenika teško pretučeni albanski zatvorenici, iako oni nisu bili u toj pobuni. Drugim rečima, javnost nije reagovala na situaciju u tom zatvoru i eventualni položaj Albanaca, ali svi govore da je Haški sud, što je neverovatno, nekakav kazamat, nekakva kaznionica, iako u novinama, u sledećoj rečenici piše: „Pošto je Šešelj slab i ne može da govori s običnog telefona, pored njegove ruke se nalazi mobilni telefon…“. U kom zatvoru u Srbiji zatvorenik ima mobilni telefon pored sebe? Znači, sam taj medij u sledećoj rečenici pokazuje da prethodna tvrdnja o Haškom sudu nije tačna. Znači, ovde je podela ideološka, a država se ponaša kao sukrivac. Iako vi od nas tražite mišljenja pre svega kao psihologa, ali ja nemam drugo objašnjenje osim političkog, Koštuničina vlast je naravno puna razumevanja za Miloševićevu i za Šešeljevu politiku i naravno da ona onda nije u stanju da adekvatno reaguje na Šešeljev štrajk, pošto ona zapravo ima ogromno razumevanje za njegove stavove o njegovoj optužnici i o Haškom sudu. I zato vlast u Srbiji reaguje ovako, ne šlampavo, ja bih upotrebio jedan gori izraz. Pravi se da uopšte ne zna o čemu se radi i prebacuje svoju odgovornost na Hag, umesto da ona izađe pred građane i da kaže – da li su Šešeljeva ljudska prava zapravo ugrožena i koja su to njegova prava ugrožena. Sud je otkrio da je mogućno njegova žena, koja ga je posećivala, prenosila podatke o zaštićenim svedocima od Šešelja članovima stranke da bi im oni možda pretili ili ih ugrozili, i onda je doneta privremena odluka da 30 dana Šešeljeva supruga kada ga posećuje bude pod nadzorom. To je ogromno kršenje ljudskih prava, a zaboravlja se činjenica da njegova supruga može bukvalno svakog dana da ga posećuje ako to želi, što nemate ni u jednom zatvoru u Srbiji.
Mislim da je ovaj Šešeljev štrajk još jednom bio ogledalo za naše društvo i pokazuje jednu duboku podelu među ljudima, a ta podela je na one koji su osudili rat i zločine i Miloševićevu politiku čiji je Šešelj jedan od stubova, i one koji imaju mnogo razumevanja za takozvane nacionalne ciljeve i Miloševića i Šešelja, pa onda, naravno, Šešelja vide kao žrtvu takozvanog novog svetskog poretka i takozvanog antisrpskog suda u Hagu.
